Reprizirao sam REPULSION Romana Polanskog, i pomalo mi je krivo zbog toga jer mi je bio u mnogo boljem sećanju. Danas nažalost, kao i mnogi klasici, ovaj film više izgleda kao delo koje je adekvatnije reprezentovati kroz inserte najpoznatijih scena nego kroz gledanje celine. Ti inserti su svakako vrlo ekspresvne deonice u kojima lik Catherine Deneuve tone u psihoze, halucinacije i sl. Međutim, kada se dešavaju scene sa drugim junacima, REPULSION gubi snagu. Koliko god u njima bio quirky i sporadično neobičan, deluje krajnje rutinski u odnosu na onu moćnu subjektivnu viziju koju gradi kada je junakinja sama - i bukvalno i figurativno.
Stoga, REPULSION ostaje delo koje zaslužuje izučavanje, ali možda i više strpljenja nego što sam mislio, dok se ne dođe do scena koje su za izučavanje.
* * * / * * * *
Stoga, REPULSION ostaje delo koje zaslužuje izučavanje, ali možda i više strpljenja nego što sam mislio, dok se ne dođe do scena koje su za izučavanje.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment