Sunday, February 18, 2018

INXEBA

INXEBA južnoafrično-panevropska koprodukcija je zanimljivo koncipiran kao LGBT melodrama smeštena u milje afričkih plemena modernog doba. Danas plemenski rituali igraju ulogu u rešavanju krajnje sekularnih nedaća u Južnoj Africi i magiji se pribegava onda kada su ljudi nečim nezadovoljni. U ovom konkretnom slučaju johanseburški otac dovodi sina u pleme ne bi li ga učinio mušakrcem ali on umesto rituala upoznaje još neke homoseksualce među svojim starešinama-vaspitačima. Ljubavna tenzija među njima dovodi do tragičnih posledica.

Deluje kao da ovako zanimljiva premisa ne može poći naopako međutim, ipak može tako da na kraju ovi junaci bivaju zarobljeni sa sve svojom vrlo atraktivnom i neobičnom situacijom u jednom mlakom i dosadnom filmu u kome da nema par muških obaranja, zbilja ne bi imalo šta da se vidi.

INXEBA je prošao brojne scenarističke laboratorije, radionice i konkurse, maltene minut špice prođe na nabrajanje raznih dobrotvora ali na kraju se čini da ih je sve privukao svojim konceptom a ne nekim suštinskim kvalitetom.

Ipak, ukupno uzev u okvirima LGBT filma prošle sezone, INXEBA po samom settingu ima nesumnjivu unikatnost. U odnosu na CALL ME BY YOUR NAME bio mi je interesantniji. Ali, opet Guadaginov film je meni bio krajnje nezanimljiv. 

* * / * * * *

HA-ROO

HA-ROO Sun-ho Choa je južnokorejska parafraza škole nastale iz GROUNDHOG DAYa i 12:01, trilera u kojima se jedan dan ili situacija vrte unedogled sve dok se ne reše. Nažalost, u ovom filmu Sun-ho Cho pravi jedan tek kompetentan copywoodski rad koji je daleko ispod onoga što očekujemo od južnokorejskog filma. Naprosto, u ovom filmu nema naročito originalnih ideja i osim tehnološkog standarda, u koji spada i dramaturgija, ovde nema nekih naročito originalnih ideja. Otud me čudi da je ovako rutinski rad selektiran za FEST. Čak i u slučaju da nije bilo boljih i intrigantnijih naslova, onda je možda bilo zanimljivije uzeti neki film koji barem donosi više tog korejskog kolorita jer je u HA-ROO sve generic.

Ipak, kako je južnokorejski film napredovao tako su oni došli do onog holivudskog nivoa gde je sa njihovim filmom prosto teškopogrešiti. Tako neće pogrešiti ni oni koji odluče da gledaju ovaj film.

* * 1/2 / * * * *

THE NILE HILTON INCIDENT

THE NILE HILTON INCIDENT Tarika Saleha je skandinavsko-egipatska koprodukcija o ubistvu u Kairu kroz koje se naravno razotkriva hipokrizija piznog mubarakizma. Film se završava razrešenjem slučaja u danima protesta na Al Tahriru i u tom smislu treba ga videti kako bismo se u jednom neo noir ključu upoznali sa savremenim Kairom. Nažalost, Tarik Saleh, skandinavski reditelj egipatskog porekla ne uspeva da napravi LA CONFIDENTIAL ili CHINATOWN iako Kairo takav film zaslužuje. U tom pogledu, Saleh kao reditelj ima preveliko iskustvo da bi mu se oprostila mnoga opšta mesta u pripovedačkom pogledu, kako scenaristička tako i rediteljska.

fares Fares u glavnoj ulozi je harizmatičan lead i drži film dobro na razmeđu između etno-ornamentalistike i noira, pa je samim tim šteta štp Saleh sve vreme pokušava da našpravi priču koja će biti nekakav big deal i doneti svežinmu novog settina a na kraju nam pruža drugorazredni krimić na lokacijama koje su relativno sveže.

No, taj spoj je ipak gledljiv i verovatno mnogo efektniji publici sa manjom kilometražom u pogledu poznavanja krimića i egipatskog filma.

* * 1/2 / * * * *

EARLY MAN

EARLY MAN Nicka Parka je Aardmanova produkcija io kao takav je već zanimljiv. Doduše, svakako da ovaj film možemo smatrati "minornim Aardmanom" ali i dalje je to britanski Pixar, i to nešto znači. EARLY MAN je tematski koncipiran kao prigodni projekat za 2018. godinu kada pada Mundijal i govori o fudbalu. I spolja gledano, on se može gledati kao jedan visokokvalitetni tie-in proizvod. Međutim, ono što je backdoor u ovom filmu jeste zapravo svojevrsni nezvanični origin story Manchestzer Uniteda.

Naime, neandertalci iz naslova filma su iz okoline Manchestera i tamo su po predanju iz filma izmislili fudbal šutirajući užarene kugle posle udarca asteroida. Onda su tu veštinu zaboravili a fudbal je komercijalizovan u bronzanom dobu između ostalog zahvaljujući kovanom novcu. Najmoćniji klub bronzanog doba nosi plave dresove kao City ali se zove Real Bronzio, i naravno glavna stvar koja dovodi najbolje igrače sa raznih podneblja je novac. Kod Pećinaca koji igraju kako bi sačuvali svoju dolinu, glavni kohezivni faktor je odbrana svoje doline ali i sećanje na bogatu fudbalsku tradiciju koju žele da obnove.

Sve su to opšta mesta i EARLY MAN je u pogledu samog zapleta jedan od najkonvencionalnijih Aardmanovih filmova, međutim maštovitost zadržava za dešavanja unutar scena gde ima Parkovog prepoznatljivog humora. Međutim, paradoksalno ovaj film ima vrlo male šanse na američkom tržištu a motivaciona priča koja mu je u korenu je mentalitetski upravo najprilagođenija američkoj publici.

Nažalost, srpski dub je dosta neinspirisan iako ga je režirao Srđa Anđelić koji se razume u fudbal. Likove komentatora ne igraju pravi komenantori u cameo ulogama što bi bio no brainer niti fudbalere igraju fudbaleri što bi se očekivalo. Očigledno da EARLY MAN nije dobio punu pažnju u srpskoj adaptaciji iako su veze sa Unitedom tradicionalno duboke što Anđelić kao reditelj filma o Nemanji Vidiću najbolje zna....

* * * / * * * *

Saturday, February 17, 2018

BLACK PANTHER

Iako sam laik za stripove, prepoznao sam u Marvelovom BLACK PANTHERu jednu zanimljivu sličnost sa “Siege” storylineom u stripovima. U jednom trenutku tog storylinea dolazi do proliferacije vanzemaljskog oružja sa Asgarda među Marvelovim negativcima. I uopšte, mnoge preteće situacije koje dubinski menjaju percepciju sveta, od dolaska vanzemaljaca do teških razaranja, dopuštena su u MCU. Štaviše, u SPIDER-MANu u kome se Spidey vratio u MCU tema raščišćavanja ruševina i zloupotrebe vanzemaljske tehnike igra ključnu ulogu u grounded zapletu sa street-level negativcem.

Hajde da kažemo ovako, MCU se nije ustezao od prikazivanja sveta koji je dubinski promenjen nekim iskustvom i dodirom sa nekom tehnologijom. Ali u BLACK PANTHERu postoji grčevita potreba da se oružje iz Wakande nikako ne doturi crnačkim borcima za slobodu širom sveta.

Junak štaviše rizikuje život ne bi li sprečio da wakandansko oružje izađe izvan granica Wakande i dospe u ruke crnih pobunjenika. I u ovom politički intirgantnom filmu, i politički angažovanom filmu, bez ikakve sumnje taj detalj pokazuje koji su krajnji horizonti ideološke slobode u MCU.

Dakle, svet ne sme videti ozbiljno naoružane crnce, valjda je pitanje da li bi takva stvar mogla učiniti MCU nadalje neodrživim, iako a opšta afirmacija superheroja i vanzemaljske pretnje nikako nije ugrozila.

Šteta što je Cooglerov film tako ideološku sužen, da ne kažem kukavički, da ne kažem lišen hrabrosti kakvu imaju neke druge strip-ekranizacije kao što je recimo Vaughnov KINGSMAN koji bi se s tim verovatno sjajno zabavio, a usput bio i provokativan.

S druge strane, posle Egoa iz GUARDIANS OF THE GALAXY VOL. 2, BLACK PANTHER ima najboljeg negativca u MCU. Konačno je to grounded lik, konačno je uostalom to lik sa kojim se možemo identifikovati i čiji je pogled na svet uspeo da zarobi neke od geopolitičkih neuroza. Killmongerov greh u ovom filmu je u tome što smatra da Wakanda mora da izveze svoju “slobodu” i da pomogne antikolonijalnima pokretima.

U ovom filmu, uprkos vrlo toploj interpretaciji Sterlinga K. Browna, niko ne uspeva da objasni po čemu je “pax wakandiana” problem, osim što je Killmonger neko ko je učen da uspostavlja “pax americanu”. Kada se tome doda da Killmongera igra Michael B. Jordan, daleko najharizmatičniji glumac u ovom filmu i zvezda koja nije slučajno u usponu, postavlja se pitanje da li je Black Panther poput Kraljevića Marka na kraju ubio boljega od sebe.

Ryan Coogler je bio ko-scenarista ovog filma i treba mu odati priznanje za to što ova strip-ekranizacija nosi dozu geopolitičke pregnantnosti. Iako je fantazija o deretićevskoj afričkoj Atlantidi vrlo retro, on uspeva da je apdejtuje i da isprojektuje neke kako trajne tako i aktuelne geopolitičke teme. Recimo, sam motiv Wakande koja je nekakva parafraza Konga, afričke zemlje koja je u paralelnom svetu uspela da maksimalno iskoristi svoje potencijale, nikada ne izlazi iz mode. Ali onda Coogler otvara i zanimljivo pitanje migranata, ali i solipsiszma zatvorenih i bogatih društava.

Ono što međutim Killmonger donosi jeste strah od situacije u kojoj bi svet mogao sustići Wakandu. To je izraelska tema akutno a američka hroničo. I u spoju sa njegovom idejom globalne pobune i pax wakandiane, ovo je politički najintrigantniji strip-negativac poslednjih godina, i u ozbiljnoj konkurenciji za tu poziciju u čitavoj istoriji podžanra.

Alternativna modernost Wakande je mnogo bolje rešena od Thora, i u stripu pa i sad u filmu, mada film je mogao biti dizajnerski zanimljiviji, kao što je to bio THOR RAGNAROK. Nekoliko značajnih elemenata za radnju su vrlo generic po dizajnu i performansama, a završni set-piece je nedovoljno spektakulrana, jednim delom baš zato što se fokusira na izbegavanje onoga što je zanimljivo.

Coogler je nažalost osrednji reditelj i to je pokazao i u FRUITVALEu i naročito u CREEDu. MCU je dobro podmazana mašina i njihovi filmovi su ako išta ujednačeni, odnosno jednolični ali Coogler definitivno ima problem ritma. U filmu nema puno akcije, i to mi ne smeta jer kad je ima, prilično je tanka i neinventivna ili u najboljem slučaju ima onu depersonalizovanost ozbiljnog second unit angažmana i CGIja u kojoj ljudski faktor ne igra bitnu ulogu.

Međutim, BLACK PANTHER je zapravo i najzanimljiviji u tim “mirnim scenama” u kojima se Killmonger gradi kao Charles Taylor MCUa, kao afrički tiranin koji dolazi sa američkom diplomom. U tom smislu, činjenica da se priča razrešava pučem, odnosno bratoubilačkim ratom, čini ovaj film geopilitičkim realizmom. Ono što mu međutim nedostaje jeste upravo ona mašta i nadogradnja koju bi strip morao da donese.

Ipak, očigledno je antikolonijalna borba i rasni rat terra incognita za Marvel osim ako kolonizatori nisu nordijska božanstba i vanzemaljci.

BLACK PANTHER stoga na kraju ostaje jedna dobrodošla slikovnica sa afrocentričnom temom i političkom korektnošću koja se ipak rve sa političkim promišljanjem. I to je vredno hvale.

MCU fanovi u ovom filmu neće dobiti bang for their buck ali će dobiti svakako više nego u prva dva Thora. Međutim, u odnosu na trećeg Thora priznajem upitan sam kako vrednosvati ovaj film. RAGNAROK je svakako bolji i zabavniji film, bolje i autorskije režiran, ali ima veliko olakšicu toga što je mogao da se odmakne od origina i limita junaka. BLACK PANTHER je časno odradio heavylifting origina, ali na kraju krajeva nije naročito zabavan film, ukoliko nisi gledalac sa maštom i širokim interesovanjima, 

* * 1/2 / * * * *

12 STRONG

12 STRONG Nicolaia Fuglsiga je jedna od onih pametnih odluka mladih evropskih reditelja kada idu u Holivud. Naime, danski reditelj reklama se opredelio da snimi film u kome nema nameru da "uči Amerikance" kako se pravi film već uzima jednu njihovu formulu i pod sigurnom producentskom rukom Jerryja Bruckheimera sprovodi je u delo.

12 STRONG je film o jedinici američkih specijalaca koji suposlati u Avganistan odmah posle napada 11. septembra da kao vojni savetnici i kao skauti za navođenje strateških bombardera pomognu Severnoj Alijansi da svrgnu Talibane. Scenario koji potpisuju Ted Tally i Peter Craig prenbregava tradiciju filmova o Vijetnamskom ratu koji su iznedrili neke od najbitnijih klasika i ostaje strogio u domenu filmova o Drugom svetskom ratu. Dakle, ovo je priča o belim i crnim šeširima, visokomotivisanim junacima koji se nalaze u ratu koji ne samo da ima smisla već iz situacije u situaciju taj smisao postaje sve veći.

U jednoj replici "lojalni Taliban" objašnjava glavnom junaku kako ljudi u Avhagnistanu žive na mestu gde je zagrobni život privlačniji od ovozemaljskog. Fulgsigovi američki junaci žive u obrnutim okolnostima ali sve to nadoknađuju željom.

U tom pogledu, da, 12 STRONG u pojedinim deonicama deluje plakatski i simplifikovano i ovo nije ni vojno, ni politički, pa ni psihološki vrhunski film o ratu u Avganistanu. Ali ono što on jeste "talibanski vestern", sa Chrisom Hemsworthom koji kanališe mladog Jamesa Garnera i američkim specijalcima koji na konjima jurišaju na talibanske tenkove.

Iako tako ne izgleda, 12 STRONG je zapravo B-film. Filmovi o ratu u Avganistanu vrlo retko prave pare osim u Bible Beltu ponekad i u principu snimaju se za budžete do 40 miliona dolara, vrlo retko u nekim in-house studio produkcijama. Fulgsigov film ne izgleda kao B-film ali on to jeste i obraća se prevashodno Bruckheimerovim istomišljenicima zdesna što ako imamo u vidu profil Bible Belta, military families itd. sve vodi u pravcu jedne arhaizirane mačo vizure.

12 STRONG stoga definitivno nije film za modernu hip publiku, naprotiv. Ovo je old school ugođaj za one kojima old school ne smeta. Hemsworth je sjajan u glavnoj ulozi. Iznova se potvrđuje da ako ti treba ozbiljan mačo, moraš ga potražiti u Australiji i on je svakako to i verujem da će nadoknaditi ono što je Sam worthington propustio. Michael Shannon i Michael Pena su prekaljeni overqualified sidekickovi i sa njima nema greške a Fulgsig pravi čudo na limitiranom budžetu.

Limitiranost budžeta je inače vrlo zanimljiva stvar. Naime, za naciju koja je opterećena idejom da se Amerikanci besomučno bave propagandom, vrlo je zanimljivo da Srbi proporcionalno ulažu mnogo više novca u svoje ratne epopeje od Holivuda.

Svakako da ima par cringe-inducing scena, ali toga je vrlo malo i ono što je kako treba daleko nadilazi ono što nije. Ako je HACKSAW RIDGE primer svega onoga što OVAKAV film može da bude, onda 12 STRONG to nije, ali opet s druge strane, Mel se samo jednom rađa.

12 STRONG je na kraju u Americi uspeo da napravi solidnu gledanost upravo tamo gde je bio namenjen i ostaće arhiviran kao fina herojska reaproprijacija vesterna kojima će se često vraćati ekipa sa članskom kartom NRA.

* * * / * * * *

Friday, February 16, 2018

ЛЁД

ЛЁД Olega Trofima je neobičan ljubavni film u kome se prožimaju socijalna i sportska melodrama sa elementima mjuzikla. Poprilično neuobičajeno za ruski film ovo je istovremeno žestok crowdpleaser ali i filmsi prilično sofisticiran zahvat i žanrovski spoj kakav se retko sreće.

U osnovi zapleta, ponovo imamo posla za Copywoodom. Naime, ЛЁД preuzima elemente američkog filma CUTTING EDGE iz 1992. o romansi i saradnji temperamentne umetničke klizačice i hokejaša, spoju elegancije i grubosti u miljeu zimskog sporta itd. U periodu Peak obrade umetničkog klizanja kroz film I, TONYA, ЛЁД donosi jedan bitno afirmaitvniji pogled na taj sport iako naravno u samoj osnovi ne negira sve kontradikcije koje ga prate kao i svaki pojedinačni sport koji iziskuje izuzetnu psihičku snagu i posvećenoat, čak i kada se eventualno radi u paru.

Taj spoj mistifikacije i demistifikacije sporta koji Trofim donosi u svom filmu na liniji je najuspešnijih američkih sportskih filmova, onih koji istovremeno afirmišu magiju sporta ali ga i dekosntruišu u meri u kojoj je prosečan gledalac upućen u njegovo naručje.

U samoj osnovi, ЛЁД je visokoestetizovan i fikcionalizovan prikaz sporta, međutim sasvim sigurno je bitan kao ostvarenje u ovoj grupi filmova jer se na kraju krajeva likovi upravo ispoljavaju kroz delovanje na klizalištu, kroz ono što je njihova sportska disciplina.

U osnovi svega je ljubavna priča, film implicira da su najbolji klizački parovi neumitno ljubavnici i sportska manifestacija tih ljubavnih vrtloženja izložena je upravo kroz nemogućnost jednog para da nastavi da nastupa onda kada je ljubav završena, odnosno kroz sposobnost drugog para da snagom svog odnosa nadoknade manjak svoje veštine. 

U pogledu ritma, vizuelnosti, atrakcije, za Trofima nema tajni. ovo je izuzetno vešto realizovan film koji je izuzetno spektakularan i efektan za gledanja. Aleksandr Petrov radi ono što je već pokazao kao harizmatični lead u nekoliko ruskih blokbastera a Miloš Biković se pojavljuje kao glavni antagonista u trećoj najvažnijoj ulozi u filmu, i izuzetno je dobar. Konačno, ovaj film je star-making turn za Aglaju Tarasovu za koju verujem da će posle ooga postati značajna zvezda ruskog filma i zauzeti prostor koji je nekada imala Oksana Akinšina čije je vreme malo ipak prošlo. Ona je izuzetno šarmantna sa spojem girl next door emocije i sposbnosti da bude glamurozna u okolnostima melodramskog ekscesa.

ЛЁД je zanimljiv genrebending ruski blokbaster, koji uprkos copywoodskoj matrici pokazuje da ova kinematografija svoju autentičnost u domenu visoko gledanog filma postiže upravo spremnošću da ovakvoj temi da tentpole tretman.

* * * / * * * *

Tuesday, February 13, 2018

LE REDOUTABLE

LE REDOUTABLE Michela Hazanaviciusa je povratnički film za francuskog velemajstora u kom se on vraća onome što najbolje zna a to je preispitivanje filmskog stila. Birajući vrlo fokusiranu fazu Godardovog života, jedan brak i jedan vremenski period, od 1967. do 1969. godine, Hazanavicius obrađuje ključnu tačku njegovog života i rada a to je momenat kada odlučuje da se oprosti od onoga što ga je učinilo jednim od najvećih reditelja u istoriji filma i da svesno ode put marginalizacije.

Anne Wiazemsky je autor autiobiografske knjige na kojoj se Hazanavicizus bazira, no građa od Godardu i Anne Wiazemsky je naravno samo deo celine koja zanima ovog reditelja. Naime, njegov cilj je da krene od fakata, njihovog odnosa koji uokviruje fazu u političkom životu Francuske i Evrope, pa i sveta, i da kroz to napravi omaž Godardovom rediteljskom stilu, naročito onom segmentu koji ga je, kako rekoh, učinio jednim od najznačajnijih reditelja u istoriji.

I u tom pogledu Hazanavicius naravno briljira, i snima Godardov film o samom Godardu. Međutim, pored Hazanaviciusovog dara iza kamere, svemu tome doprinosi i Louis Garrel čiji je Godard pravi filmski heroj, pritom sa očuvanjem svih neuorza i nesigurnosti koje su činile ovog velikog autora u tom periodu. U tom pogledu, Hazanavicius uspeva da postigne ono što je činilo Godardove najbolje rane filmove a to je da pored ekscentričnog stila proizvede i istinskog heroja na ekranu.

LE REDOUTABLE je ljubavno pismo jednom periodu u istoriji filma, i u tom pogledu svakako da nosi snažan mejnstrim potencijal jer se ne obraća samo filmofilima već maltene kao udžbenik pokazuje šta je sve film mogao da bude u rukama autora kao što je Godard a to je već nešto sa čime treba da se upoznaju i usputni posetioci bioskopa. 

* * * 1/2 / * * * *

Monday, February 12, 2018

ASSHOLES

ASSHOLES Petera Vacka je vanity rediteljski debi jednog od lepotana američkog indie filma. Počinje kao naizgled intirgantan mumblecore međutim onda prerasta u jednu orgiju apsurdnog neukusa i budalaštine koja ruku na srce možda i ima svoju ciljnu grupu, samo ja nisam njen deo. Film prosto u jednom trenutku iskače iz koloseka, to je momenat prizivanja demona i posle toga na kolosek ne uspeva da se vrati. 

Kad je reč o preterivanju, u ovom filmu ga ima, ali nisam to prepoznao kao umetnički iskaz, mada neko verovatno hoće. Uostalom, koliko se sećam ovaj film je dobio neku nagradu na SXSW i među svojim producentima ima i Maxa Landisa.

Dakle, onih kojima se sviđa ovako nešto ima, pa verujem da oni mogu mnogo bolje da objasne šta je zamisao Vackovog celovečernjeg ostvarenja. Svakako daleko bolje nego ja...

SiREN

SiREN Gregga Bishopa je niskobudžetni američki horor koji je dobacio do nesto šire DTV distribucije pre svega zahvaljujući smislu za humor i spremnosti kreativne ekipe da jednu relativno uobičajenu BORDELLO OF BLOOD premisu začini nekolikim prijatnim iznenađenjima. U pogledu realizacije Bishopov film nije perfektan, i pomalo je čak i ispod standarda savremenog horora, čak i onog koji je generic, izuzev u par scena kao što je set-piece u dineru u kome odlazi klasu iznad ostatka filma.

Međutim, SiREN je pošten low budget filmmaking koji koristi maksimalno svoje resurse u svakom pogledu i tu mu se može oprostiti određeni nedostatak “upeglanosti” u vizuelnom pogledu.

Film govori o momačkoj večeri koja polazi nizbrdo kada junaci odluče da odu u jednu underground javnu kuću gde se za neopisivo zadovoljstvo mora platiti neopisiva cena.

Premisa je viđena puno puta, ali Bishop sa saradnicima uspeva da je osveži i da od nje napravi sasvim solidan duhoviti B-film. Svakako da ću sa pažnjom gledati sledeće radove ove ekipe jer sam se posle ovog filma zainteresovao. Ponavljam, voleo bih da je ovo jedan od filmova koji čine “prosek” savremene horor ponude. Nažalost, koliko god on bio po sebi “prosek” u ovim okolnostima je natprosečan. 

* * 1/2 / * * * *

Sunday, February 11, 2018

GRANDE PUNTO

GRANDE PUNTO Vanje Hovana je film koji će biti prikazan u FESTovoj selekciji Microwave. Ova selekcija je preživela sve i svašta, preživeće i ovaj vrlo slab studenstki film, bez mnogo smisla za humor, bez ikakve veštine, ali sa velikom pretenzijom.

Saturday, February 10, 2018

COLD SKIN

Posle DAGONa Stuarta Gordona, Španija je ponovo pružila utiočište posrnulom horor autoru da snimi svoj comeback sa lovecraftovskim elementima. Doduše, Xavier Gens još nije u fazi za comeback jer on sa svojim polovičnim filmovima nije bog zna koliko daleko ni stigao ali COLD SKIN je njegov do sada najzaokruženiji film i ostvarenje posle kog zaslužuje onu pažnju koji je dobio posle svog celovečernjeg debija.

Gens je bio deo onog talasa francuskih horor reditelja koji su po prvi put istinski stavili ovu kinematografiju na horor mapu sveta. Međutim, on je ubrzo otišao put anglosaksonskih produkcija, okušao se i u pokušaju blokbastera i uprkos tome što ni u čemu nije bio neuspešan, nažalost nedostajalo je nešto po čemu bi se izdvojio i po čemu bi bio uspešan.

Paradoksalno, koliko god da je ima sreće kada mu je izašao film LES FRONTIERE(S) da nastupi unutar jednog šireg talasa, toliko COLD SKIN izlazi u nepovoljnom trenutku - naime, pojavio se na VODu baš u vreme kada je Del Tororv THE SHAPE OF WATER nominovan za silne oskare. Teme su slične, ovde opet imamo neku dinamiku između ljudi i humanoida iz mora.

Nazvati ovaj film lavkraftovskim u tom pogledu nije sasvim tačno. Biće iz mora jesu nešto što reprezentuje Drugo, emaniraju tu arhetipsku užasnutost nad nečim što je drugačije a opet vrlo blisko, i uznemirujuće slično, i nisu ni približno na liniji te egzistencijalne strave kojom se Lovecraft bavio. Dakle, more i bića iz mora su tu, tu je i užas. ali kontekst te strave je ipak drugačiji.

COLD SKIN je snimljen po romanu Alberta Sancheza Pinola, a vidim da je taj roman objavljen i kod nas. Više bih ga posmatrao na liniji Mathesovovog I AM LEGEND sa kojim čini mi se deli mnogo više suštinskih sličnosti. U tom pogledu, Gens ovde tretira dosta poznate i dosta ekranizovane okolnosti pa scenarista Jesus Olmo zaslužuje priznanje što film vrlo brzo cuts to the cahse i na ono što je u ovoj priči atraktivno, sveže i zanimljivo. A takvih stvari itekako ima.

COLD SKIN ne donosi samo jako dobre jump scareove, jako dobar suspense, već i dosta zanimljiv vizuelni koncept. sveden i efektan odnos među karakterima i fine doze dramske i svake druge ironije. Neke od stvari na kojima Del Toro kapitalizuje u THE SHAPE OF WATER ovde su date usput i vrlo zanimljivo, no da ne spoilujem dalje, ovaj film treba pogledati.

I AM LEGEND je stoga možda i doslovna mustra kojom se Sanchez Pinol vodio, s tim što u filmu imamo i alegorijski tretman Velikog Rata ali i romantičarskog pogleda na svet u kome junaci čak i bukvalno, fizički, beže od stvari koje ih tište i bole.

Ta potencijalna višeslojnost o psihološkim motivima unutar junaka na kraju dovode do možda i nekih od minimalnih ali ipak spornih nijansiranja u finalu filma. Međutim, to svakako ne remeti celinu, premda je ne obogaćuje na nivou na kome su autori mislili.

U opusu Xaviera Gensa, ovo je svakako daleo nabolji i najznačajniji film. On se nikada nije našao u opasnosti da prestane da snima ali iskreno voleo bih da mu ovaj naslov donese uspeh jer bi bilo lepo da nastavi kretanje ovom zrelom linijom i u ovako ambicionim produkcionim okvirima. 

Proteklih godina, Španci prave sjajne stvari u domenu English-speaking horora i fantastike i moram priznati COLD SKIN je jedan od tih naslova. Paradoksalno, kod španskih producenata Gens je pokazao više nego kod francuskih ali i američkih.

* * * 1/2 / * * * *

HEBECTA

HEBECTA Svjatoslava Podgajevskog je jedan od onih horora koji se toliko izgube u vlastitoj priči da zaboprave da budu strašni a nažalost priča je ovde potentna jedino u slučaju da je snimljen uzbudljiv film sa dosta ripper sekvenci. Mađutim, ne, HEBECTA nam na početku iznosi premisu filma i ono što je pretnja a onda gledamo glavnu junakinju koju čeka ista ta sudbina kako je na kraju ta sudbina i sustigne. Nažalost, napetosti skoro i da nema a razrada priče naprosto nema nekog smisla u ovim okolnostima. Za film kao što je HEBECTA žanr se ispostavio i kao blagoslov i kao kletva, dakle film nije toliko loš ali ima premisu koja funkcioniše samo unutar žanra, a kao žanrovsko ostvarenje nije dovoljno dobar. Na kraju, HEBECTA je ipak promašaj...

* 1/2 / * * * *

Friday, February 9, 2018

BECOMING CARY GRANT

BECOMING CARY GRANT je Showtimeov dokumentarac o Cary Grantu koji je išao na filmskim fgestivalima ali je obrni-okreni ipak više reč o televizijskoj emisiji nego o punokrvnom filmu. Naravno, reditelj Mark Kidel je imao priliku da pravi film o jednom od najvećih holivudskih starova, o čoveku koji je bio ideal za jednu vrstu filmske glume i bila mu je dostupna izuzetna arhiva, ali na kraju krajeva nije uspeo da se mnogo izdigne iznad naivne i tabloidne percepcije Cary Granta.

O odnosu Archibalda Leacha i Caryja Granta pokušava da napravi neku mistifikaciju ali od toga ne biva ništa naročito. Predugo je Cary Grant bio Archie Leach da bi sada zaista to morao ili uopšte morao da zakopa bilo gde. Zatim, pitanje njegove seksualnosti, Kidel ne nudi nikakav odgovor, nudi samo pitanje a kao argumet postavlja hnačin na koji je Hawks tretirao Granta, čak ne ulazi ni u neke od fakata o zajedničkom bachelor padu sa Randolph Scottom i drugim "Hollywood Babylon" pričama. Konačno, naivan psihoanalitički odnos prema majci i tobožnje objašnjenje usled kog straha se Grant više puta ženio, opet zanemaruje neke dobro poznate činjenica, razmišljanja iz štampe onog vremena, a na kraju dolazi do usiljenog i banalnog zaključka.

Kidel pokušava da sve smesti u nekakav okvir. Jedno je Grantova LSD seansa tokom koje je uplivao u iracionalno, i gle čuda došao da savršeno objašnjive slike čiji se elementi lako i logično uklapaju. Drugo je postupak u kome koristi home videose koje je Grant sam snimao, i ilustruje svoje teze insertima iz filmova, kao da je Grant u doba studio-sistema, kada je igrao, mogao da na takav način ispoljava svoje iracionalne strahove i skrivene osobine.

Sve u svemu, i posle BECOMING CARY GRANT ovaj velikan ostaje jedna zdrava misterija a emisiju vredi pogledati jer i dalje nije smišljeno ništa bolje od gledanja sat i po čega god sa Cary Grantom.

* * / * * * *

MY FRIEND DAHMER

MY FRIEND DAHMER Marca Meyersa je ekranizacija grafičke novele o srednjoškolskim danima jednog od najozloglašenijih američkih serijskih ubica. Film se ne bavi njegovim ubistvima, odnosno zakljulčuje se situacijom koja će dovesti do prvog ubistva, i od njegovih kasnijih ekscesa vidi se samo to da voli da mu se ljubavnici ne pomeraju.

Nažalost, MY FRIEND DAHMER ne deluje kao naročito personalizovana priča o mladićiu iz kog će izrasti Jeffrey Dahmer. Štaviše, meni je MY FRIEND DAHMER delovao ikao još jedan indie film o quirky odrastanju nekog misfita, i da je neko stavio naslov MY FRIEND COBAIN ili MY FRIEND MUSK, verovartno bih prihvatio isti ovakav film. Dakle, Meyers pokušava da nam predstavi Dahmera kao nekoga ko je možda mogao biti običan mlad čovek, ali nije, ko je mogao postati građanin a ne psihopata ali nije. Međutim, u svemu tome, nažalost, ne vidim ništa novo ili autentuično kao uvid.

Štaviše, loši porodični odnosi, problemi sa roditeljima, neuklapanje u zajednicu, nisu bili preterano drastični kako pokazuje ovaj film, čak naprotiv. Rekao bih da je Dahmerova okolina bila vrlo senzibilizirana za njegove idiosinkrazije i da su ga tretirali čak i bolje nego što je njegovo besmisleno ponašanje zasluživalo.

U tom pogledu Meyers je snimio film koji na neki način, pokušava da pronikne u patologiju i da prepozna njene korene, ali nažalost njih nema, odnosno njegova patologija je upravo to - patologija, nije ga niko naveo da prezupči i postane to što je na kraju postao. Ipak, čini se da MY FRIEND DAHMER ne želi da se pomiri sa tako "jednostavnom slikom" situacije.

Glumačka ekipa se maksimalno trudi da oživi ove likove, mada ne u meri koliko su mistifikovali u raznim medijskim nastupima tokom promocije filma. Meyersova rediteljska egzekucija je korektna, u ravni solidnog indie dometa.

* * / * * * *

Thursday, February 8, 2018

LE FIDELE

LE FIDELE Michaela Roskama je veliki povratak ovog belgijskog sineaste u evropski krimić posle osrednje američke avanture. Nažalost, u svom vrlo ambicioznom evropskom kambeku nije uspeo da ispuni ambiciju da bude Audiard umesto Audiarda. Nije bilo dovoljno što je mobilisao Bidegaina i Debrea, aktuelne Audiardove scenariste i što je praktično prekopirao film  DE ROUILLE ET D'OS u samom konceptu, ne samo što se u ulozi grubijana mekog srca pojavljuje Mattias Schoenaerts i što mu je partnerka velika francuska zvezda Adele Exarchopulos već i zato što opet imamo dodir sveta podzemlja, sa građanskom klasom a konačno opet imamo i junakinju koja se bavi "muškim" poslom i koja zdravstveno strada.

Dakle, paralele između Roskama i Audiarda nisu nove, ali ovaj film je dosta neslavan pokušaj mlađeg kolege da prekopira starijeg. Nažalost, tek u LE FIDELE vidimo koliko je delikatan balans morao Audiard da izgradi u svom filmu kako bi ovakva postavka mogla da funkcioniše. Pisci su isti ali melodrama kod Roskama je generic i odnosi među likovima su statični sve dok ih ne pokrene neki bitan plot point kada opet dođu u neku stagnaciju.

Roskam nikada nije bio preterano inovativan u pogledu tretmana krimića, pa nije ni ovde. Njegov junak je romantični gangster starog kova koji se sticajem okolnosti nalazi u modernim okolnostima briselskog podzemlja ali one su samo skicirane tako što se tu i tamo čuje replika na srpskom ili pomenu Albanci.

Za razliku od RUNDSKOPa koji je vrcao od svežine u pogledu miljea, LE FIDELE se valja u svom mejnstrimu misleći da se nadovezuje na nešto dobro, a zapravo sve ono što preuzimaju Audiarda samo nas podseća koliko je to sve bilo bolje u prvom izdanju.

* 1/2 / * * * *

THE CLOVERFIELD PARADOX

THE CLOVERFIELD PARADOX Juliusa Onaha je još jedan realizovan scenario Orena Uziela u kome ovaj scenrista smišlja high concept a onda sa njim ne zna šta da radi. Netflix je platio 50 miliona Paramountu da im uzme ovaj film i rekao bih da je Paramount tu napravio posao jer bi THE CLOVERFIELD PARADOX po mnogo osnova zaista zalutao u bioskop.

Iz današnje vizure deluje apsurdno strah Paramounta da bi THE CLOVERFIELD PARADOX imao tešku konkurenciju u LIFEu Daniela Espinose jer je Espinosa doktor Daniel za ovo nedostižan nivo kinematografije. Dok je LIFE crossover ALIENa i GRAVITYja, THE CLOVERFIELD PARADOX je na nivou televizijskog filma iz STAR TREK univerzuma u kome Uziel ubacuje gomilu zamisli i nijednu ne uspeva da kapitalizuje. Tu su i klaustrofobični horor, i paranoja koja se useljava u posadu, i triler o tome ko će da nastrada, i multiverzumi i još trista čuda, a na kraju je sve to jedno veliko ništa koje barem delimično uspeva da objasni odakle dolazi monstrum iz CLOVERFIELDa, kao da to nekoga zanima.

CLOVERFIELD kao serijal nema mnogo smisla iako je zanimljiva ideja tih sidequela u kojima se okolnosti tog događaja koriste za različite žanrovske egzibicije. I onda i ta mogućnost da na bazi CLOVERFIELDa piggybackuju do nekog uspeha. Međutim, kvalitet tih naslova nije bio naročito visok a plašim se da posle ovakvog dumpovanja drugog sidequela možda više ni nema života u toj franšizi.

Onahova režija je rutinska ali je imao glumačku podelu za nešto dobro pa je šteta što to nije iskoristio. Space-set žanrovskog sadžraja nikada dosta, pa i ovo može da se pogleda, ali nažalost nije dobro.

* 1/2 / * * * *

Tuesday, February 6, 2018

МАРШРУТ ПОСТРОЕН

МАРШРУТ ПОСТРОЕН Оlega Asadulina je ruski horor koji je distribuirao Fox u Rusiji a nastao je u pokušaju da se napravi lokalna varijatna Blumhouse high concept filma. U tom pogledu, МАРШРУТ ПОСТРОЕН je dosledno izveden i ima koncept koji nije inovativan ali u načelu bi mogao biti funkcionalan da je realizovan sa više mašte. Junaci su kupili SUV koji je pripadao počiniocu gnusnog zločina i taj SUV je očigledno proklet. To prokletstvo dobija razne manifestacije i one se samo gomilaju a sve do samog finiša, paradoksalno, nijedna od njih nema nikakve posledice na kontinuitet radnje. Junaci idu od set-piecea do set-piecea i koliko god da je svaki šokantan i napet za njih (zapravo pre za njih, nego za publiku) sve to kao nema neke posledice na razvoj junaka sve do neumitnog kraja kad se otprilike dese stvari usled kojih se film završi.

Asadulina znam po filmu FOBOS koji je takođe imao solidan koncept ali sa njim na kraju ništa nije uradio. I to je manje više bilo i sa МАРШРУТ ПОСТРОЕН koji je glossy slikan, sa lepim ljudima i zanimljivim lokacijama ali nekog pravog suspensea tu nema, pa onda na kraju i tehnička veština sa kojom se sve izvodi ostaje krajnje upitna.

Ne mogu da kažem da mi je smetala "internacionalnost" premise jer je ovo film koji bi mogao da se dešava bilo gde, pa zašto ne bi i u Rusiji. Problem je u tome što kada se reditelj opredeli za takav pristup onda mora da bude mnogo bolji od američkog proseka da bi se iole nametnuo a ovaj film nema taj nivo.

* 1/2 / * * * *

Sunday, February 4, 2018

MARJORIE PRIME

MARJORIE PRIME Michaela Almereyde je ekranizacija pozorišnog komada Jordana Harrisona. Nažalost, škripa pozorišnih dasaka je baš jaka u ovom filmu i načelno zanimljiva ideja sećanja prelomljena kroz prizmu fantastike i veštačke inteligencije, na kraju se svodi na kamernu raspričanu polemičku melodramu u kojoj nema filma. Almereyda je poznat po svom čestom tretmanu "pozorišnih" tekstova kao i tema iz psihologije, dakle ovaj materijal bi trebalo da mu bude jača strana, međutim uprkos tome što je okupio Jona Hamma, Tima Robbinsa i Geenu Davis, ne uspeva da sve to pretvori u zanimljiv film.

* 1/2 / * * * *

SCORCHED EARTH

SCORCHED EARTH Petera Howitta je postapokaliptični vestern koji je pretendovao na nešto više od DTV sudbine ali nažalost plašim se da je ova sudbina bila neizbežna. Howitt je reditelj koji je imao period rada za Working Title, imao je čak i filmove koji su stekli kultni status u Srbiji, kao što je SLIDING DOORS, ali je na kraju završio kao svaštar. Gina Carano je kastovana nasuprot Johna Hannaha, što pokazuje da je SCORCHED EARTH imao veće ambicije. Nažalost, osnovni problem filma je što mu se priča nemoćno vrti u krug, a karakteri pretenduju da budu ikonični ali naprosto nisu. Film istovremeno ima nedostatak efektne priče i višek zapleta bez ikakvog payoffa. Iako je film u osnovi jednostavan, i bavi se žanrovskim obrascima koji su pitki, jako teško održava pažnju. Takve greške ne bi trebalo da su svojstvene Howittu, međutim, eto upravo je "ozbiljan reditelj" podbacio u tim fundamentalnim elementima.

Howitt nije specijalista za akciju, pa samim tim akcija ovde nije naročito uspela i više deluje kao neki neinspirisani second unit nego autorski rad. Sa zvezdom kao što je Gina Carano, upravo je akcija mogla biti adut ali nažalost ostali smo uskraćeni za ono čemu smo se nadali...

Wednesday, January 31, 2018

MY DAUGHTER IS MISSING

Ponekad u želji da objasnim sagovorniku koliko je neki strani, naročito američki film slab kažem “Izgleda kao srpski film…” Ali šta da radimo kada neko snimi američki film koji zbilja izgleda kao srpski film?

To se desilo na televizijskom filmu MY DAUGHTER IS MISSING Tamar Halpern koji je snimljen u Beogradu a u Beogradu se i dešava. MY DAUGHTER IS MISSING izgleda kao studentski film snimljen pre petnaest godina što je inače apsurdno ako imamo u vidu da je isti direktor fotografije snimao jedan studentski film Momira Miloševića koji je bolje izgledao nego ovaj dugoemtražni televizijski rad. Da apsurd bude veći, ovaj televizijski film je emitovan n Lifetimeu, kanalu koji nije poznat po nekom visokom kvalitetu ali opet pa drži nekakav nivo.

Izuzev Jovane Stojiljković i jedva četiri strana glumca u glavnim ulogama, ostale likove igra B-glumačka ekipa čak i za srpske standarde. U odnosu na ovaj televizijski film srpske serije deluju kao Scorsese, naročito one bolje kao UBICE MOG OCAl. Ali, čak i Radoš Bajić izgleda kudikamo bolje.

MY DAUGHTER IS MISSING je koncept koji obećava. Priča koja se snima u Srbiji, dešava u Srbiji, ima priču koja dozvoljava da se uposle naši glumci. Nažalost, problem je u tome što takvi filmovi ne treba ovako da se rade.

NIje Srbija prva zemlja u kojoj su se radili ovakvi filmovi. Ali sada, u vremenu digitalne fotografije i opšteg pojednostavljivanja i pojeftinjenja realizacije javlja se rizik da se umesto “zdravog” povećanja production valuea snimanjem u zemlji gde dolar vredi više, dobije nešto što je bitno ispod bilo kog standarda.

DRUŽINICA

DRUŽINICA Jana Cvitkovića je nažalost jedan od onih filmova koji pokazuju potpuni sunovrat reditelja koji ga potpisuje. Cvitković je dosta lutao u svojoj karijeri, od početkog uspeha u Veneciji sa filmom KRUH IN MLEKO. Uprkos tome što je meni sve to što je radio smrdelo na žestoku konvencionalnost, pa i amateriam, Cvitkovič je izgradio imidž svojevrsnog mavericka slovenačkog filma i stekao čak i nekakvu reputaciju.

Ukoliko je ŠIŠKA DELUXE kao nekakva bizarna džanki komedija, i to džanki po rasturenosti i nefunkcionisanju a ne po maštovitosti i šarmu, onda je DRUŽINICA maltene parodija problemska melodrame s tim što ne izgleda kao da se reditelj šali.

Čak naprotiv, Cvitkovič deluje smrtno ozbiljan u svom prikazu finansijskog sunovrata jedne porodice koji se desi na apsurdno brz i potpuno neuverljiv način, bez doticanja mase mogućih načina kako da se taj sunovrat zaustavi.

Čak i da je DRUŽINICA parodija problemske melodrame, ona na funkcioniše jer one su retko kada ovako stupidne. Međutim, pošto bih rekao da nije reč o parodiji, pre je reč o ostvarenju koje izaziva sažaljenje jer je stadijum u kome neko snimi ovako nešto zaista duboka kriza, autorska i ljudska.

DEATH RACE 2050

DEATH RACE 2050 G.J. Echternkampa je povratak cormanovskim korenima serijala. Otud se 2050 unutar "kontinuiteta" rebootovanog serijala i posmatra kao sidequel. Naime, 2050 je mnogo više u duhu Bartelovog originala. Reč je o prevashodno o satiri koja je izašla upakovana u DTV ruho akcionog serijama. Otud Echternkampov film ni ne pretenduje da bude akcija, ovo je campy low budget satira koja napada sve aktuelne teme. Ismeva se Trump, Bible Belt, reality emisije. U tom smislu, nije ovo ništa novo ali je barem respektabilno što je ovakva devijacija dopuštena unutar jednog ortodoksnog DTV serijala, jer to i jeste Cormanov duh, i prvi film je bio baš takav.

Ponovo naravno, imamo taj rizik od javašluka proisteklog iz napretka tehnologije. 2050 je tehnički namerno nemaran ali povremeno ume da zadeluje bezveze. Ono što na kraju možemo zaključiti o simpatičnom Echternkampovom filmu jeste da su njegovi kvaliteti pre svega konceptualni, mnogo više nego suštinski. No, i to treba nagraditi.

* * / * * * *

EGZORCIZAM

EGZORCIZAM Dalibora Matanića je film koji pripada žanru strave i užasa s tim što je u njemu Matanić tradicionalno jači u domenu užasa nego strave. Osnovni užas u ovom filmu je scenario koji je evidentna adaptacija nekakvog pozorišnog komada, koji je opet pa na nivou studentskog rada, i to vežbe jednočinke.

EGZORCIZAM je film o televizijskoj ekipi sa nekakve konzervativne mreže koja dolazi da snima egzorcizam u pratnji psihijatrice koja smatra da je isterivanje demona zapravo samo neuk pokušaj lečenja psihički obolele osobe. Na licu mesta se međutim ispostavlja da stvari nisu tako jednostavno i da će svi zajedno biti žrtve jednog demona, a to je demon svačije pojedinačne krivice za ponešto u životu.

EGZORCIZAM evidentno nije pravljen kao nekakav generic horor i očigledna je Matanićeva potreba da bude rediteljski bezobrazan - odnosno da pakuje jednu polemičku dramu u formu ortodoksnog horor filma prilično modernog izraza, ali istovremeno i da "produbi" moderni horor ozbiljnom pričom.

Problem nastaje u tome što je priča na nivou studentske jednočinke i što se u pogledu poimanja sveta Matanić vraća na nivo FINIH MRTVIH DJEVOJAKA, dakle ovo je pretenciozni pokušaj društvene kritike date kroz jednu priglupu intelektualističku vizuru. Matanićevi junaci su plakatski a njihovi gresi iz prošlosti su stupidni kliše do tačke da je to pomalo uvredljivo za odraslog čoveka.

E sad, kad je reč o "modernom hororu", tu je ovaj film više hrabar nego uspešan. Naime, EGZORICZAM ne pokušava da se pravi da je horor a u stvari je nekakav atmosferični art. Da, ovde ima sekvenci koje pokušavaju da se nadovežu na found footage i taj tip ripper sekvneci, kao i na klasične situacije iz egzorcističkih filmova. Matanić se ne krije iza "umetnosti", iza Romana Polanskog i sličnih velikana art housea koji su obeležili istoriju žanra. Ovaj film kada krene da bude horor, to zaista i jeste, i to na liniji nekih stvari viđenih u RECu i sličnim delima.

U tom pogledu, Matanićev film je korektan, ne možemo reći da je on velemajstor žanra ali definitvno jeste dovoljno hrabar da se lati nekih stilema koje su donedavno bile baš aktuelne u horor žanru. Naravno, REC više nije all the rage, ali to je problem reditelja koji prate trendova u našem regionu, tradicionalno dosta kasne. No, hrabrtrost jednog mejnstrim reditelja sa kanskom nagradom da uzme da radi nešto što je obrni-okreni horor vredna je hvale.

* * / * * * *

Tuesday, January 30, 2018

BARBARIANS AT THE GATE

BARBARIANS AT THE GATE Glenna Jordana je HBO televizijski film iz 1993. godine, nastao u periodu kada je HBO polako profilisao svoju dramsku produkciju i između ostalog stavljao veliki akcenat na formu televizijskog filma. Ovo je istinita priča i svojevrsna preteča WOLF OF WALL STREETa. Headliner je legendarni James Garner koji je ostavio dubok trag u ranim danima HBO produkcije.

Ovo je istinita priča o preprodaji velike duvanske kompanije u kojoj je trgovina toliko zahuktala da je cena kompanije bila višestruko preuveličana a na kraju su oni koji su osmislili prodaju bili ti koji će opstati kratkih rukava. Osnovna tema filma je razotkrivanje kako je na kraju u Americi sama firma počela da se tretira kao roba i kako su finansijske špekulacije daleko nadišle realnu ekonomiju.

Jordanov film prikazuje svet bogataša, menadžera i finansijskih magnata koji su praktično izgubili dodir sa realnošću i koji licitiraju milijardama dolara, delom kako bi postigli poslovni cilj a jednim delom i radi vlastite sujete. U tom pogledu BARBARIANS AT HE GATE vrlo rano donosi svoju poentu i ne produbljuje je previše, izuzev što sa dozom dramske ironije prati priču o prodaji kompanije Nabisco do kraja.

Scorseseov film je ponudio višeslojniju sliku ove epohe i sličnih događaja ali ako imamo u vidu kada je BARBARIANS AT THE GATE snimljen, ovo je fina preteča tog filma, i još jedna izvanredna i značajna pozna Garnerova rola.

Sunday, January 28, 2018

24 HOURS TO LIVE

24 HOURS TO LIVE u režiji nekadašnjeg kaskadera Briana Smrza je kod nas išao u bioskope ali je u Americi završio kao DTV. Reč je o filmu koji je evidentno proifisan za bioskope što deluje prilično neverovatno ako imamo u vidu da je praktično reč o rip-offu premise filma 3 DAYS TO KILL, koja je onda realizovana pod naslovom 24 HOURS TO LIVE. Sličnost naslova sugetiše kao da je reč o Asylum knock-offu ili barem delu iste franšize, ali ne ovde imamo posla sa filmom koji je snimio neki potpuno drugi studio i producent.

Ethan Hawke igra junaka iz naslovne situacije i pokušava da se nekako nametne kao da je u TAKENovskom điru ali nažalost, propast tog junaka, oličena u ličnoj tragediji i alkoholizmu deluje generic i kao nešto što Hawke očajnički pokušava da glumački prevaziđe u odnosu na klišee iz scenarija. Dramske scene u ovom filmu su stoga prevashodno karakteristične po tome što Hawke nekako pokušava da se trudi više nego što je neophodno.

Međutim, ono kada film živne je akcija i tu Smrz pokazuje zašto je doveden. Britanski televizijski veteran Ben Nott nudi dosta dobar doprinos u scenama akcije koje su energične i vešto realizovane u jednom pokušaju da se na B-nivou ponove neke stvari koje je Espinosa radio u SAFE HOUSEu recimo.

I u tom pogledu, 24 HOURS TO LIVE definitivno ima mesto među jardkor ljubiteljima akcionog filma. Međutim, ono što je Hawke pokušao a to je karakterni crossover definivitno nije postignuto. 

* * / * * * *

Saturday, January 27, 2018

A FUTILE AND STUPID GESTURE

A FUTILE AND STUPID GESTURE Davida Waina je biopic o Douglasu Kenneyu, čoveku koji je osnovao National Lampoon magazin i na kraju čak doveo i do revolucije u domenu filmske komedije proizvevši ANIMAL HOUSE, u pomogavši razvoj karijere čitavom nizu ključnih komičara iz sedamdesetih i osamdesetih koji su krenuli kod njega a onda se dodatno afirmisali kroz SATURDAY NIGHT LIVE. Kenney je u svemu tome bio bitna gonzo figura, pokretač i vizionar.

Nemoguće je snimiti nezanimljvi film o ovoj temi, tako da je i Wainov film interesantan a u podeli je skupljena odlična ekipa sa imenima kao što su Domnhall Gleeson i Emmy Rossum, a Will Forte je vrlo sličan po izgledu i intenzitetu samom Kenneyu. Ipak, ukupno uzev, celokupann ugođaj je ipak bliži televizijskom biopicu nego bioskopskom fllmu a sve je na kraju završilo na Netflixu.

Wain pokušava u svemu tome da napravi i neki meta-ugođaj u kome pokušava da bude duhovit, subverzivan, parodičan prema formi, kao što je uostalom bio i sam Kenney. Međutim, svi njegovi zahvati tog tipa su nažalost generic, potpuno očekivani i nisu ni približno sveži i subverzivni kao Kenneyev rad.

Ipak, sve u svemu, za one koje zanima istorija američke komedije i filma, ovaj film svakako ima šta da ponudi.

* * 1/2 / * * * *

Friday, January 26, 2018

THE SQUARE

THE SQUARE Rubena Ostlunda je film koji bi bio simpatičan da je trajao sat i po vremena. U Ostludnovom duhu ovo je jedna blago apsurdna komedija sa skandinavskim humorom koji nije previše smešan, oslonjen je na paradoks, osećaj neprijatnosti, ismevanje problema junaka u pogledu socijalne imaginacije. Međutim, film traje dva i po sata i ima rediteljski postupak koji u toj formi naprosto nije održiv. Film pokušava da ismeje svet savremene umetnosti, i odvojenost ljudi iz tih najviših ešelona kulture od života u nižim slojevima, i u svakodnevici sa kojom se susreću samo onda kada je tematizuju.

Za razliku od FORCE MAJEURE koji sam istinski teško razumeo a i to što sam razumeo nije bilo bog zna šta, ovde su stvari jasnije i čitljivije i sve to, iako nije ništa naročito, u određenoj razumnoj dozi može da postoji. Međutim, dvoipočasovno trajanje je odluka koja je ovaj film učinila teško gledljivim, jednim delom i zbog krajnje teatralnog postupka u mizanscenu i odlukom da se film mahom radi u kadar-sekvencama, delom i zbog toga što inače zanimljive lokacije i glumci prosto nisu filmični za to trajanje. Pa ipak na kraju, ostaje pitanje da li je ova odluka bila baš takvo autorsko samoubistvo kako ja mislim jer možda baš zbog tog ekscesa ovaj film može da se danas pohvali kanskom Zlatnom palmom. I možda baš zato što nije umeren danas biva tretiran kao velika umetnost.

* * / * * * *

Thursday, January 25, 2018

TRAGEDY GIRLS

Pogledao sam TRAGEDY GIRLS Tylera McIntyrea. Ovo je bila žestoko hajpovana slasher komedija koja je najavljivana kao mešavina SCREAMa i HEATHERS međutim, jedino što možemo da zaključimo jeste da je ovo jedna inferiorna kopija ta dva klasika. Međutim, čak i kao kopija TRAGEDY GIRLS je mogao biti bolji film. Naime, osnovni problem je u tome što u ovom filmu nema simpatičnih junaka. Naslovne junakinje su površne i u tome antipatične, a njihov obračun sa okolinom nije ciničan, nije čak ni sociopatski, on je potpuno besmislen, a njihova agenda, osim neke najšire ideje šta one hoće nije bogznakako ni razjašnjena.

McIntyre pokušava da snimi atraktivan film na skromnom budžetu i TRAGEDY GIRLS uspeva da bude šaren ali nema tu nekih bravura sekvenci koje mogu da prenebregnu nedoroečenost i derivativnost inicijalnog koncepta i predloška. Na kraju krajeva, najbolje što se može reći za ovaj film jeste da je dobro što je pokušano nešto drugačije. Problem je u tome što to "drugačije" zapravo je odavno svojevrsni standard.

* * / * * * *

Monday, January 22, 2018

FINAL PORTRAIT

FINAL PORTRAIT Stanleya Tuccija je crtica iz života čuvenog švajcarskog umetnika Alberta Giacomettija, adaptirana iz zapisa Jamesa Lorda, čuvenog biografa velikih umetnika. Armie Hammer igra Lorda i na neki način time nastavlja svoj dirkdigglerovski redemption ali što je još zanimljivije sličan je imaginarij kao u CALL ME BY YOUR NAME, s tim što ovde junak ne dobiaj priliku da ispolji svoju seksualnost. Naime, Lord je bio homoseksualac ali su doživljaju sa Giacomettijem bili lišeni seksualne interakcije između njih dvojice. Međutim, ako je CALL ME BY YOUR NAME bio jedna infantilizovana slika intelektualnih krugova onda je FINAL PORTRAIT ista takva, pojednostavljena slika umetničke genijalnosti gde je umetnik naravno nesigurni, razbarušeni, poptuno rasejani genije koji je poštuje rokove i uništava svoja dela kojima hronično nije zadovoljan.

Stanley Tucci je okupio odličnu ekipu. Armie Hammer ima funkciju straight mana (pun intended), Geoffrey Rush igra Giacomettija, i film je smešten u krajnje kamerne okolnosti, pa po mnogo čemu podseća na neki prilično sterilan biografski televizijski film. To samo po sebi nije ništa loše, i da je ovo neka BBC produkcija, bila bi na nivou njihovog proseka. Ipak, čini mi se da je Tucci želeo da snimi film, a u toj areni FINAL PORTRAIT nema šta da pokaže.

* * / * * * *

Sunday, January 21, 2018

KOHBEPT

KOHBEPT Vladimira Markova je ruski horor koji pokušava da pomeđa mistiku nekog dnevnog prokletstva sa doživljajima savremenog kurira jedne građevinske firme u Moskvi. Nažalost, Mnarkovljev film ni u jednom trenutku zaista ne počne niti generiše bilo kakvu autentičnu opasnost za glavnog junaka te do kraja ostaje više kao ilustracija jednog potencijalnog horor zapleta koji čeka da se tek ozbiljno dramatizuje nego razrađen punokrvan film.

Saturday, January 20, 2018

MOM AND DAD

MOM AND DAD je povratnički film Briana Taylora. U ovom trenutku on radi seriju HAPPY koja je verovatno najsnažnije novo televizijsko ostvarenje 2017. godine, i ovaj film izlazi uporedo sa serijom, da dodatno ojača naše žaljenje zbog godina što su prošle uzalud. Kao i Neveldine, i Taylor u svom solo prvencu bira horor ali za razliku od svog nekadašnjeg saigrača generalno ostaje veran rukopisu iz CRANKa i GAMERa. Dakle, tu su ekstremni uglovi snimanja, agresivni rezovi, razne digresije, crni humor, nasilje, ludilo i pizdarije raznih vrsta.

Za razliku od GAMERa i CRANKa koji su kao sandbox uzimali čitav grad, MOM AND DAD se prevashodno dešava u kući u kojoj Nicolas Cage i Selma Blair polude i odluče da pobiju svoju decu. Epidemija ludila u kome roditelji žele da pobiju svoju decu prikazana je efektno i na vrlo sugsetivan način uprkos evidentno skromnom budžetu sa kojim je ovaj film sniman. Taylor vešto kombinuje nekoliko incidenata van kuće, jedan veći set-piece u školi i uključenja preko medija.

Međutim, ono što je zanimljivo kod Taylora jeste jedna specifična dimenzija u tretmanu tog ludila. Iako je bolest koja napadne ljude tretirana sui generis, on ipak nmalazi psihološki mehanizam koji budi ta bolest a tio je sećanje roditelja na život koji su "žrtvovali zbog dece". To je svakako mimo Taylorovog snažnog rediteljskog rukopisa zapravo verovatno ključni element po kome će se ovaj film izdvojiti jer pokušava da psihološki objasni izbijanje jedne groteskne kolektivne psihoze koja bi u svakom drugom filmu ostala neobjašnjena.

U određenom smislu, MOM AND DAD je sličan MAYHEMu u kome bolest samo dovodi do gubitka inhibicija, dočim ovde biva pojačana jedna snažna neuroza prisutna među roditeljima. Taylorov pogled na stvar je u tom smislu crnohumoran, ali i pesimističan u odnosu na sagledavanje međuljudskih odnosa.

MOM AND DAD je snima Tobe Hooperov veteran Daniel Pearl koji je potpisao izvorni TEXAS CHAINSAW. Ovde kod Taylora primoran je da snima kao mladić i on to i radi. U pogledu vizuelnog ekscesa, MOM AND DAD je nepogrešivo delo Briana Taylora, tu nema nikakvih dilema i po tom horor-komičnom štihu spada u istu grupu sa McGjevim THE BABYSITTERom.

Cage je maksimalno iskorišćen i odvrnut je na desetku a Lance Henriksen ima ljupku epizodu. Taylorov film je prava potvrda da profilisan i talentovan autor može da napravi mnogo sa ekipom koja je nažalost uspela da se ofuca u neinspirisanim projektima i da ih reinventuje baš unutar forme koja obeležava njihov sunovrat.

MOM AND DAD i HAPPY! su znak da je Taylor i samostalno spreman za velika dela. Nadam se da će ona uskoro i uslediti.

* * * 1/2 / * * * *

PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA

PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA Milorada Milinkovića Debelog je dragojevićevski film o svetu savemenog srpskog showbiza. Debeli nažalost ne uspeva da napravi jasan balans između onoga što je parodija u ovom filmu, onoga što je satira, elemenata farse i ozbiljne emotivne priče o iskupljenju. To je recimo jedno od obeležja Dragojevićevih filmova, sposobnost spajanja raznovrsnog i naizgled nepodudarnog i neuklopivog. Naravno, ni Dragojeviću to ne uspeva uvek, ali Debelom do sada to nije uspevalo pa nije ni u PATULJCIMA.

U ovoj mešavini žanrova, komedija nije dominantna a rekao bih da u filmu čak i nema previše gegova. U tom smislu, onaj ko očekuje laugh out loud komediju u ovom filmu je neće naći. U njegovoj osnovi je maltene beigbederovska priča o Nikoli, magu reality emisija, zatim sledi sloj parodije našeg medijskog sveta u kom se ismevaju ličnosti u rasponu od Željka Mitrovića i Peconija do Goše Stamenkovića, same emisije, i kriminalno podzemlje koje koketira sa svim tim a koje je dato u maniru rediteljevih krimi-komedija.

Ono što se međutim ispostavlja kao drugi ključni problem pored neuspelog pokušaja da se prožme nespojivo jeste sam svet koji Debeli osuđuje i satirično obrađuje. Naime, svet realityja i tabloida prikazan je kao jedna aktivno dijabolična Sodoma i Gomora u kojoj se ljudi ponižavaju sistematski i studiozno. Ali, zapravo, čak i ako to možda jeste tačno u polazu, nije tačno u rezultatu. Naime, svi ti high concepti raznih reality emisija kod nas na kraju, izuzev par ektresmnih slučajeva poput TRENUTKA ISTINE gde je high concept zaista i pružioo dijabolične rezultate, na kraju sve pretvaraju u dosadne shouting matcheve pet i po istih osoba koje idu iz emisije u emisiju. Debeli prikazuje junake koji smišljaju sve luđe reality formate ali istina je da zapravo svake sezone po nekoliko takvih biva najavljeno i da nijedan ne zaživi, a ostaju ti već opisani shouting matchevi koji su potpuno nevezani za pravila, scenografije i sl. Dakle, reality koncept i cela ta subkultura su zapravo u žešćoj defanzivi. U tom smislu, ideja da će eto kao neko poginuti zarad televizijske zabave je u suštini ekstremno retro i maltene više ima mesta u sedamdesetim u Americi nego dvehiljaditih u Srbiji.

Dok marketinška kampanja forsira PATULJKE SA NASLOVNIH STRANA kao pučku zabavu, rekao bih da autorova namera uopšte nije bila takva. Tehnički nemar svakako govori da je pučka komedija ovde format ali PATULJCI SA NASLOVNIH STRANA jesu duboko autorski film, sa dosta jakom mizantropskom crtom u čemu bih ga pre grupisao recimo uz ATOMSKI ZDESNA nego uz STADO. U domenu filmova koji govore o aktuelnoj medijskoj sceni PATULJCI su svakako autorskiji i samim tim zanimljiviji od STADA ali čini mi se da još uvek treba da se desi film koji će da dopre do suštine problema našeg showbiza.

Wednesday, January 17, 2018

ACTS OF VIOLENCE

ACTS OF VIOLENCE Bretta Donowhoa je jedan od onih DTV radova koji su na jednom mestu okupili face poput Bruna i Cole Hausera a nekako ne dobacuje do onoga što bi se očekivalo da u istom filmu nastupaju “Bruce Willis i sin Wingsa Hausera”. Naime, ova priča o trgovcima ljudima koji otmu nevestu pogrešnog ratnog veterana ima sve predispozicije da bude old school exploitation film i na nekom nivou on to i jeste. Međutim, nedostaje mu ta spontanost i jednostavnost izraza. Čini se da je Brett Donowho s jedne strane dobro shvatio šta treba da uradi ali da prosto nije imao dovoljno kreativnosti da svemu doda nešto novo i ACTS OF VIOLENCE se kreće nekim tehničkom minimumom željenog ugođaja, gde je najveći kompliment koji mu se može dati što ispod tog minimuma barem nikada ne pada.

Bruno je prisutniji u filmu nego što bi se očekivalo ali nije naročito iskorišćen. Opet ni Cole Hauser nema neophodni protagonizam i ansambl glavnih junaka je previše bled da bi se izvukao taj rudimentarni žanrovski ugođaj. Međutim, ACTS OF VIOLENCE je ona vrsta DTV rada koji bi mogao imati efekta na malom ekranu, kada se na njega naleti prilkom menjanja kanala.

* * / * * * *

Tuesday, January 16, 2018

REPULSION

Reprizirao sam REPULSION Romana Polanskog, i pomalo mi je krivo zbog toga jer mi je bio u mnogo boljem sećanju. Danas nažalost, kao i mnogi klasici, ovaj film više izgleda kao delo koje je adekvatnije reprezentovati kroz inserte najpoznatijih scena nego kroz gledanje celine. Ti inserti su svakako vrlo ekspresvne deonice u kojima lik Catherine Deneuve tone u psihoze, halucinacije i sl. Međutim, kada se dešavaju scene sa drugim junacima, REPULSION gubi snagu. Koliko god u njima bio quirky i sporadično neobičan, deluje krajnje rutinski u odnosu na onu moćnu subjektivnu viziju koju gradi kada je junakinja sama - i bukvalno i figurativno.

Stoga, REPULSION ostaje delo koje zaslužuje izučavanje, ali možda i više strpljenja nego što sam mislio, dok se ne dođe do scena koje su za izučavanje.

* * * / * * * *

Sunday, January 14, 2018

THE POST

THE POST Stevena Spielberga je priča o Pentagon Papers aferi koja je uzdrmala američku javnost 1971. godine i bila prvi ogromni leak te vrste u istoriji. U ovoj priči fokus je na Bena Bradleeja i Katherine Grahama, urednika i vlasnicu Washington Posta, iako je New York Times bio prvi koji je objavio ova dokumenta. Njihov slučaj je jedinstven po tome što su oni odlučiči da nastavljaju sa objavljivanjem tih dokumenata posle zabrane koju je sud izrekao Timesu i tako zapravo izvršili pritisak na sud da dopusti dalji pritisak na medije.

Naravno, sledeće novinarsko i filmsko remek delo oko Washington Posta je ostalo poznatije a to je slučaj oko afere Watregate obrađeno u Pakulinom remek-delu. Ovaj film je nažalost na kraju krajeva uprkos svemu onome što donose Spielberg i izuzetna glumačka podela a o tehničkim sradnicima da ne govorimo, ipak prilično mlak.

U odnosu na BRIDGE OF SPIES, THE POST nema ni jedan atriut po kome bi mogao da se poredi. Na kraju krajeva, pojedini elementi kojima pokušava da se poveže u našoj sadašnjosti deluju prenametljivo, pa u idejnom pogledu i konfuzno - kao da film zapravno ne zna šta mu je primarna agenda, priča o slobodi novinarstva i hrabrosti novinara da udare na establišent ili o ženskim pravima. Naravno, te dve stvari su se mogle spojiti u jedno, ali takvo suptilno kalemljenje je nažalost izostalo.

THE POST je korektan film, a to je premalo za Spielberga a rekao bih čak i za savremeni bioskop. Ovo je sve vrlo lepo urađeno ali sa ovoavom pričom i interpretacijom, mali ekran deluje kao optimalnije ishodište.

* * 1/2 / * * * *

THE SHAPE OF WATER

THE SHAPE OF WATER Guillerma Del Tora je venecijanski pobednik koji bi se mogao posmatrati kao 50s creature feature dignut na nivo savremenog art house filma. Spoj AMELIE i brojnih izvornika iz pedesetih smešten je u epohu Hladnog Rata, u vreme MAD MENovske dinamike moći na radnom mestu, straha od nuklearnog rata i potpuno potčinjenosti žena i manjina.

Nema čistačica tajnog hladnoratovskog istraživačkog centra se zaljubljuje u mermana kog su doneli iz amazonskih vodenih tokova i postepeno dolazi na idjeu da ga izbavi iz zatočeništva.

Ono pto usledi je mešavina gotske melodrame, heist filma i 50s throwback pulpa i ono što se Del Toru mora priznati jeste da prevazilazi žanr, kombinuje stvari tako da melodrama na kraju izlazi na prvo mesto a pulp se potiskuje i suspense nije presudan što sve ovo definitivno odmiče od nekog tipičnog glavnotokovskog ugođaja.

Naravno, šta god Del Toro mislio, uprkos genrebendingu ovo definitivno nije art house, ali jeste u film u kome je presudno ono što autora zanima a to je starcrossed lovers dimenzija nego potere itd.

Nažalost, ono u čemu Del Toru nema pomoći jeste sama realizacija. Dan Laustsen je vrlo solidno slikao film, sa dosta artikulisanih pokreta kamere koji nažalost ponekad više deluju kao stvar pretencioznosti nego neophodnosti. U tom smislu, film ima ujednačen ritam koji se ne menja u skladu sa dinamikom same priče, tako da na kraju THE SHAPE OF WATER deluje kao prilično “ravan” film iako po samom scenariju to definitivno nije. Čak naprotiv, scenario donosi dosta jasnu i ritmički uzbudljivu postavku. Ne mgu reći da je film bio dosadan ali je u pogledu filma dosta monoton i stvara lažni utisak da se ništa ne dešava iako radnje ima više nego dovoljno.

THE SHAPE OF WATER je Del Torov “autorski” projekat u holivudskom ambijentu, na linii središnje faze rada Tima Burtona, sa kojim mu nije izbeglo ni priznanje establišmenta. Šteta kao što ni sam Del Toro ovo nije onoliko dobro koliko tvrdi da jeste. 

* * * / * * * *

Monday, January 8, 2018

RENEGADES

RENEGADES Stevena Qualea je Bessonova produkcija u kojoj scenario pored samog gazde potpisuje i Richard Wenk čija karijera traje već decenijama i ima povremene spazmatičke kambekove. Nažalost, RENEGADES je više u duhu Wenkovog rada na EXPENDABLESima nego na 16 BLOCKS, ali reklo bi se da je i ovakav scenario mogao biti bolje realizovan. Zašto nije - ostaje pitanje na koje nema odgovora jer je opet i sam Quale tezgaroš koji zna da svaki dinar mora da se zaradi.

Quale je u svojim prviom filmovima koristio ekspertizu 3D snimatelja, dočim je RENEGADES više guys on a mission flick sa vizeulno ekspresivnom postavkom. Naime, ovo je film o tome kako jedinica Navy SEALova stacionirana u Bosni saznaje da na dnu veštačkog jezera stoji potopljeno nacističko zlato.

Šta može poći po zlu u Bessonovom filmu u kome se roni? Računao sam da ne može ništa, međutim, izuzev nekoliko udaračkih ali zapravo brain dead akcionih set-pieceova iznad zemlje, sve što je na kopnu maltene ne može da se gleda. Reč je o vojnoj jedinici, čini je veći broj momaka, svi su potpuno lišeni harizme i ne razlikuju se sem po boji kože, što nije dovoljno.

Kada film ode pod vodu, naravno, ne može biti sasvim loš ali onda ni taj podvodni segment nije u potpunosti kapitalizovan jer se piod vodom osim zanimljive lokacije i scenografije ne desi ništa naročito značajno. Štaviše, finale filma je uvredljivo nerazrađeno.

Kad je reč o antisrpskom momentu, likovi bazirani na Mladiću i Tolimiru su karikirani, besmisleni, i na svu sreću, ništa što vidimo u filmu, iako je sniman na našim prostorima ne evocira na bilo kom nivou ozbiljnu i relevantnu rekonstrukciju bilo čega. U svakom slučaju, ovo svakako nije HUMAN ZOO u kome su Srbi bolesniji nego što je neophodno ali jeste jedno onako usputno gaženje Vojske Republike Srpske kao negativca koji ne izlazi iz mode.

* 1/2 / * * * *

Saturday, January 6, 2018

MAJA IN VESOLJČEK

MAJA IN VESOLJČEK Janeta Kavčića je slovenački naučnofantastični film za decu iz 1988. godine koji govori o superiornoj rasi humanoidnih vanzemaljaca koji dolaze na Zemlju kako bi je proučavali. Jedan vanzemaljski dečak se sprijatelji sa deojčicom iz Pirana i njih dvoje upadaju u razne zabavne situacije, izlažući čovečanstvu posetioce iz svemira koji su se dotle kretali neopaženi.

MAJA IN VESOLJČEK je dinamičan, epizodičan dečji film, koji je prevashodno namenjen baš najmlađoj publici, pa je njima verovatno i najzanimljiviji i oni mu mogu oprostiti povremene neveštine u raznim aspektima. Jane Kavčič je bio ozbiljan reditelj ali je potpuno jasno da je svoj rukopis podredio atrakcijama, da je karakterizaciju zbog dečje publike maksimalno pojednostavio, i da film nije sniman sa prevelikim budžetom.

Ipak, Kavčič suštinski prevazilazui budžetska ograničenja pre svega dobrim izborom lokacija. Film se dešava na primorju, u okolini Pirana a ima deonicu u Postojnskoj Jami. Rekao bih da je film možda bio nešto više profilisan za izvoz pa je imao cilj da pokaže slovenačke prirodne lepote. U tom smislu, treba naglasiti da jednu numeru u filmu, u ulozi animir-orkestra u restoranu izvodi Videosex sa Anjom Rupel.

U pogledu mitema kojim se koristi, MAJA IN VESOLJČEK spada među ortodoksnije SF radove nastale u SFRJ, a svakako je značajan doprinos podgrupi SF filmova namenjenih deci. Po dometu nije ni blizu GOSTIJU IZ GALAKSIJE, ali fanovi žanra ne smeju da ga propuste.

* * / * * * *