Sunday, May 20, 2018

YANGTSE INCIDENT

YANGTSE INCIDENT Michaela Andersona je istinita priča o nevoljama britanskog ratnog borda Amethyst na proputovanju rekom Jangce 1949. godine kada su ga napale kineske komunističke snage. Posada se našla pod vatrom, brod je teško oštećen a onda je oficirska čast testirana time što se očekivalo od oficira da potpišu priznanje kako su oni prvi napali u saradnji sa nacionalističkim snagama.

Andersonov film je dinamičan, kombinuje različite situacije, od artiljerijske borbe na moru, preko napetih dijaloških situacija sa zarobljenicima, pa sve do zabrinutih lica u štabu. Anderson solidno kombinuje sve ove elemente i suepva da ubaci sitne “ljudske” detalje u scene. Na kraju krajeva, međutim, film ne donosi nijedan upečatljiv lik i ostaje rutinski i neupečatljiv, uprkos opštoj solidnosti. 

* * 1/2 / * * * *

THE JEWELLER'S SHOP

THE JEWELLER’S SHOP je treći film u “papskom triptihu” Michaela Andersona. Kada se ispostavilao da je Papa Jovan Pavle II veliki fan filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je na određeni način anticipirao njegov dolazak kao neitalijanskog pape, Anderson je dobio ponudu da snimi film po njegovoj pozorišnoj drami napisanoj 1960. godine.

Andersnov film je melodrama sa vrlo mlakim, verovatno je ideja da bude sa blagim, narativom o lkubavi i bračnoj zajednici. Priča je vrlo jednostavna i prati ljubavne beze i brakove nastale u dve generacije Poljaka. Jedna je ometena Drugim svetskim ratom a druga je ometena uvidom u presahle emocije u brakovima svojih roditelja.

Pietro Bembo i njegovo prozno delo GIL ASOLANI su bili uzor za Woytilinu dramu, a Andersonov film je na neki način preteča danas vrlo aktivne scene crkvenog filma, naročito u Americi.

Pojavno gledano, THE JEWELLER’S SHOP je jedna pitoma, poučna melodrama kakvu smo videli puno puta i ne donosi ništa novo sem što je dosta tvrda i jasna u iznošenju svojih poenti. Međutim, ona je armirana činjenicom da je nastala po Papinom rukopisu napisanom pred preuzimanje dužnosti u Vatikanu. U tom smislu podseća na danas dosta uspešne verske melodrame koje postižu velike uspehe kod američke konzervativne publike, mahom protestantske provenijencije.

THE JEWELLER’S SHOP je nažalost film koji nije imao neki veliki odjek i danas ga čak nije ni preterano jednostavno naći. Gedalac koji od ovog filma očekuje neku ekskluzivnu dozu spiritualnosti, neće je nači. Isto tako, Anderson izbegava da zalazi previše duboko u ovu melodramu da ne bi poremetio njenu auru papinog dela. Tako film nažalost ostaje na površini, nedovoljno psihološki produbljen, niti eksplicitno spiritualan.

Za glavne uloge su angažovani Ben Cross, Olivia Hussey, Daniel Olbrychski i Burt Lancaster a muziku je radio iskusni Michel Legrand. Ova kanadsko-italijanska produkcija je pošla iz Italije i postala internacionalna tako da ima dosta jak italo-šmek spojen sa kanadskim lokacijama. Pored Kanade, sniman je u Alpima i u Poljskoj pored kraj Hladnog rata. 

* * / * * * *

DOMINIQUE

DOMINIQUE Michaela Andersona je horor u kome Cliff Robertson igra bogataša čija žena počini samoubistvo a onda on počinje da doživljava sa njom, ili njenim duhom.

DOMINIQUE nije uspešan film pre svega zbog toga što je raslojen na tri elementa a to su život bračnog para, misteriozne pojave i konačno razrešenje. Problem je u tome što te tri stvari nikako nisu prožete. Film se bavi ekspozicijom, potom serijom misterioznih događaja i na kraju se razrešava.

Samo razrešenje je nezadovoljavajuće ali to u krajnjoj liniji nije osnovni problem filma. Problem je kako rekoh raslojenost. Otud, ne može niko da pomogne ovom spoju, ni solidna inscenacija Michaela Andersona koja nažalost ovde nije naročito nadahnuta ali je korektna, a ni Cliff Robertson kao rutinirani glumac nema mnogo prostora da bude efektno uposlen.

Otud, DOMINIQUE ostaje jedan minoran i prazan film u Andersonovom opusu.

* * / * * * *

Saturday, May 19, 2018

WILL ANY GENTLEMAN...?

WILL ANY GENTLEMAN...? Michaela Andersona je adaptacija pozorišnog komada Vernona Sylvainea. Reč je o vodvilju čiji je glavni junak mlaki službenik koji pod uticajem hipnoze postaje mangup i upada u razne nevolje. Anderson solidno ali bez naročitog nadahnuća režira ovu komediju sa nategnutom premisom koja umnogome ne prevazilazi svoje pozorišne korene.

* * / * * * *

Friday, May 18, 2018

DEADPOOL 2

DEADPOOL 2 Davida Leitcha je što se mene tiče - a ja nisam bio preveliki fan Millerovog filma, premda mi je vremenom čaša postala polupuna a ne poluprazna - jedan od onih slučajeva kada superherojski filmu u prvom nastavku doživi svoj zenit. Dakle, posle origins liturgyja prvog filma, mnogi su superherojski serijali svoje vrhunce doživljavali u drugom filmu, recimo BATMAN RETURNS, X-MEN 2, DARK KNIGHT RETURNS, SPIDER-MAN 2. Deadpool formalno jeste na neki način bio deo Foxovog X-EMN univerzuma i pre Millerovog filma, sa istim glumcem ali bitno drugačijom interpretacijom lika, međutim, tek sa solo filmom postaje ne samo protagonista već slobodno možemo reći i najuzbudljiviji segment njihovog delovanja.

Ono što je meni bio osnovni problem prvog filma jeste to što nije bilo pravog zapleta i razvola lika. Da, videli smo kako je Wade postao Deadpool, ali se film svodio na dekonstrukciju žanra u kojoj se prvo najavi štos, pa se desi štos, pa se prokomentariše štos. I tako se film zaista mnogo vrteo u krug. Miller je to sve uradio vrlo pedantno, visokoestetizovano, ali nekako DEADPOOL je bio jedan od onih filmova koji nikako da počne, nikako da krene i onda se završi.

U drugom delu Reese i Wernick donose scenario koji je krajnje konvencionalan. Imamo glavnog junaka koji prolazi transformaciju i nekoliko junaka oko njega koji doživljavaju to isto. imamo priču koja se razvija na dramski jasan način. I sve ono što su formalni detalji, ukrasi, parodije dobijamo u jednoj formi koja je integrisana sa osnovnim tokom filma. Dakle, DEADPOOL 2 je jedan vrlo konvencionalan film u svojoj osnovi, i to je meni prijalo. Ko želi onu eliptičnost prvog filma ovde je neće dobiti.

Međutim, što se mene tiče, ova akciona komedija, sa tvrdim humorom i tvrdom akcijom funkcioniše baš zbog toga što imamo konvencionalnu strukturu akcionog filma, a humor je nadogradnja. Kada je sve humor i dekonstrukcija, kao u prvom filmu vrlo brzo više ništa nije zapravo efektno.

Leitchov film je manje estetizovan od Millerovog. Nije onoliko glossy kao prvi film, malo je "prljaviji", premda ovo i dalje nije DCEU, daleko od toga. Pa ipak, DEADPOOL 2 ima u sebi taj lived in/ worn out kvalitet kog nije bilo u toj meri u prvom filmu. TJ Miller je prošao seriju skandala tokom rada na ovom filmu i evidentno je reduciran. To se oseća ali meni nije smetalo jer su mi te sitkomaste dijaloške scene dosta smetale u prvom filmu. Ovde ih ima maltene onoliko koliko i u trejleru, dakle taman koliko treba.

Slično TEDu, i DEADPOOL 2 je film koji zavisi od pop kulturnih referenci. Međutim, ovo je istovremeno i akcioni spektakl te verujem da će imati duži vek trajanja baš zbog toga.

Reynolds predvodi glumce i ako imamo u vidu koliko je DEADPOOL 2 glumački superioran od bilo čega što je Leitch režirao, nema sumnje da ovde imamo posla sa koautorstvom. Inače, zanimljivo je da scena bekstva iz zatvopra u ovom filmu evocira sećanja na sličnu situaciju iz poslednjeg FAST AND THE FURIOUS kada beže Rock i Statham. Tada sam pozdravio ideju spin offa o njima a sada znamo da će je Leitch i režirati.

Ono što je možda najzabavnije je DEADPOOLov dijalog sa LOGANom, ne samo u fazama kada se probija "četvrti zid" već i suštinski na nivou priče. I ovde imamo Deadpoola kome je smrt blizu i koji je priželjkuje, u akciji pripitomljavanja mladog mutanta i u borbi sa second-tier učesnikom u "eksploataciji" mutanata. Dakle, DEADPOOL 2 je mini- LOGAN u suštini i verujem da to nije slučajno.

U svakom slučaju, u drugom filmu Deadpool je što se mene tiče našao svoj oslonac.

* * * / * * * *

Wednesday, May 16, 2018

HELL IS SOLD OUT

Maurice Dekobra je napisao roman po kom je Michael Anderson snimio film HELL IS SOLD OUT. Opet imamo motiv junaka koji se iznenada vraća posle nekoliko godina uverenja da je mrtav iako je ovog puta reč o ljubavnoj dramediji. Naime, u ovom filmu slavni pisac dolazi iz ratbnog zaropbljeništva i shvata da ima glamuroznu supruggu kao i da je posthumno objavljen njegov roman koji on nije napisao. Ubrzo shvata da je glamurozna supruga u stvari njegova obožavateljka koja je sama napisala roman i podmetnula ga kao nađeni rukopis, a kada se ispostavi da je to njegova najčitanija i najbolje prihvaćena knjiga, odlučuje da se pridruži toj laži.

Premisa je vrlo zanimljiva i podseća na neke od najuspelijih Wilderovih postavki, iako sam film ne pretenduje da bude urnebesno smešan već više suptilno duhovit. Jednačina koju Anderson ne uspeva da reši ostaje opdnos između ljubavne priče i komedije u kojoj se povremeno javljaju žestoki disbalansi. Međutim, to nije pitanje eliminisanje jednog od elemenata već pronalaženje pravog balansa koje Andersonu povremeno izmiče.

HELL IS SOLD OUT je film koji nije pregazilo vreme. U najboljim deonicama podseća na klasike kao što je ARISE, MY LOVE ali kada krene da tonalno luta, pokazuje izvesnu nedomišljenost.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 15, 2018

WILD AND WONDERFUL

Michael Anderson nije poznat kao reditelj komedija ali je WILD AND WONDERFUL izvanredna sex farce po uzoru na filmove kakve su snimali holivudski velemajstori poput Franka Tashlina. Za Andersona nema tajni u vizuelnom pogledu i on u tom smislu ne zaostaje za Tashlinom i sličnim rediteljima, a Tony Curtis u glavnoj ulozi ovde dobija jedan od svojih najboljih skrojenih vehicle projekata.

Naime, glavnu junak je američki džez muzičar koji svira u Parizu. Jedne noći lutajući od kafane do kafane pronalazi vrhunski dresiranog psa a potom i njegovu vlasnicu u koju se zaljubljuje. Ono što se dalje dešava je mešavina slapsticka i ćedne seks farse kakve su snimali Rock Hudson i Doris Day. 

Andersonov dar za režiju je u ovoj komediji iskorišćen do maksimuma. Unutar scena pokazuje izvanredan komični tajming. A komedija je dodatno učinjena vizuelno potentnom jer se u svemu pojavljuje i narečeni dresirani pas.

Završnica u kojoj se dovodi do vrhunca inače vodviljski predložak sa sve televizijskom ekipom koja dolazi na poprište komičnog haosa omogućuje Andersonu da prikaže svoju vizuelnu raskoš i da orkestrira vrlo komplikovanu sekvencu, kombinujući više raznih vizuelnih elemenata.

WILD AND WONDERFUL je sniman na setu ali jako se trudi da bude ljubavno pismo Parizu i pokušava da evocira njegovu uspomenu na jedan stripovski način kroz direktne aluzije u produkcionom dizajnu i detaljima kroz koje gradi atmosferu.

WILD AND WONDERFUL nije poznat film ali reč je o komediji koju ljubitelji ovog žanra, naročito referentnih Tashlinovih radova definitivno treba da vide.

* * * / * * * *

POPE JOAN

POPE JOAN Michaela Andersona je drugi film njegovog “papskog triptiha”, film snimljen po legendi o Papi Jovani koja je u međuvremenu osporena u istoriji ali je dugo vremena bila vrlo prisutna u javnosti. Sam film je prošao krupan recut po izlasku u bioskope gde je posle mlakog odziva kritike surovo skraćen i tom prilikom suštinski izmenjen.

Naime, Anderson je snimio film u kome postoje dve paralalne priče - jedna se zbiva u sadašnjosti a druga u prošlosti. U sadašnjosti jedna žena počinje da ima vizije u kojima joj se priviđa sudbina Pape Jovane. Ono što je međutim kroz recut urađeno jeste da je potpuno eliminisana ta inicijalna struktura sa obiljem flešbekova i flešforvarda i izgrađen je film koji realtivno linearno pripoveda tu legendu.

To rešenje samo po sebi ne bi bilo loše da sama priča o Papi Jovani nije komplimovana i dramaturški koncipirana kao flešbek, dakle sa vrlo specifičnom dramskom postavkom.  Kad kažem specifičnom pod tim mislim da postoji dosta elipsi između ključnih događaja i da je u tom pogledu film epizodičan.

Međutim, snimanje u Rumuniji i na Kipru, uz studije u Londonu i Andersonov vrlo vibrantan vizuelni izraz čini ovo zanimljivim filmom. Za razliku od filma THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je snimio neposredno pre ovog i njime započeo svoj “papski triptih”, ovde je Anderson u pogledu inscenacije mnogo inspirisaniji i angažovaniji.

Uprkos tome što sam scenario zavisi od nekih konvencija klasicističke drame tipa kako junaci ne vide neke očigledne stvari, recimo da je Papa žena, kao i u pogledu konstrukcije ključnih dramskih čvorišta, POPE JOAN je film smešten u “prljavi Srednji vek” prepun nasilja, prevara, nelojalnosti, silovanja, licemerja, neprincipijelnih saveza crkve i velikaša. Dakle, u tom pogledu 9. vek koji prikazuje Michael Anderson vrlo je interesantan i energičan a tome doprinose autentične rumunske i kiparske lokacije.

Liv Ullman u glavnoj ulozi donosi svoj eterični kvalitet na kom je izgradila reputaciju. Maximilian Schell je izuzetno harizmatičan kao crkveni slikar koji dolazi u samostan, dočim je Franco Nero mogao postići i više kao princ kog Papa Jovana zavoli i koji dovodi do njegog sloma.

Završna scena kraja Pape Jovane je punokrvni horor. Uprkos tome što “naglo” završava film u onoj skraćenoj verziji, scena je vrlo moćno i pokazuje svu vizuelnu sugestivnost Andersonovog rukopisa.

Za razliku od THE SHOES OF THE FISHERMAN koji je imao vrlo zapetljanu i ekskluzivnu idejnu dimenziju, POPE JOAN se može posmatrati kao dekonstrukcija crkvene istorije koja cilja da pokaže jedan surov period, okolnosti u kojima žena može da izbori mesto namenjeno muškarcu ali i nesavladiva iskušenja koja nosi moć.

Uprkos tome što POPE JOAN ima nekoliko trenutaka u kojima sugeriše da je Papa Jovana bila vođena i emancipatorskim ambicijama u odnosu na položaj žena, ne možemo reći da je ovo feministički film jer nažalost glavna junakinja postaje po svemu jednaka muškim likovima i u pogledu onog što je dobro i onoga što nije. Otud je ovaj film zagrebao dsota potencijalnih značenja, ali nijedno nije produbio. Ipak, uz sve nedostatke, POPE JOAN je uzbudljivo filmsko iskustvo i u vreme izlaska svakako jedan od zanimljivih prikaza Srednjeg veka.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, May 13, 2018

THE HOUSE OF THE ARROWS

THE HOUSE OF THE ARROWS Michaela Andersona je B-whodunit iz 1953. godine baziran na romanu A.E.W. Masona. Nažalost, ovaj film nije uspeo da mi zadrži pažnju ni na jednom nivou, čemu je verovatno doprinelo i jako loše stanje kopije na kome sam ga gledao. Pa ipak, na takvim kopijama sam gledao i bolje filmove, otud rekao bih da ovde nema kvaliteta koji bi se probio kroz naslage smetnji.

Friday, May 11, 2018

THE SHOES OF THE FISHERMAN

THE SHOES OF THE FISHERMAN Michaela Andersona je izuzetno zanimljiv eksces ovog reditelja iz 1968. godine koji danas može da se posmatra iz nešto drugačijeg ugla. S jedne strane, serija THE YOUNG POPE se pozabavila sličnom premisom ali na jedan apstraktniji i artističkiji način, s druge, ovaj film antiocipira jedan od prelomnih događaja za vatikansku pa i svetsku istoriju, a to je dolazak neitalijanskog Pape posle nekoliko vekova.

Ovo je film o ukrajinskom biskupu kog SSSR pušta iz zatvora sa idejom sovjetskog rukovodstva da bi on u bliskoj budućnosti mogao biti koristan. Ovo pritom nije priča o sleeperu, poput TELEFONa. Naprotiv, sovjetsko rukovodstvo je u toj ideji krajnje eksplicitno spram ukrajinskog biskupa. Po dolasku u Rim, biskup stupa u službu u Vatikanu, i postepeno dolazi na mesto Pape. Kao Papa, dobija priliku da ispuni ulogu koju mu je namenio SSSR a to je pokušaj da se spreči svetski nuklearni rat sa Kinom.

Ideja da SSSR u sred Hladnog rata bude prikazan kao benevolentni hegemon koji ima dalekovido razmišljanje i osmišljava način kako da preko Svete stolice spreči globalni sukob je zbunjujuća za uslove jednog MGMovog filma što THE SHOES OF THE FISHERMAN jeste. Ovaj film jeste na kraju bio preglomazni promašaj, i kritika ga je s pravom ukopala, ali to ga ne čini manje zanimljivim, neobičnim i subverzivnim.

Reč je o ekranizaciji romana Morrisa L. Westa kome ovo nije jedina filmovana proza na temu rimokatoličkih konspiracija. U ovom konkretnom slučaju postoji linija priča sa mladim sveštenikom kog Vatikan na kraju posmatra kao jeretika zbog njegovog nekonvencionalnog doživljaja vere ali ne može se reći da je film suštinski antikatolični, pa čak ni antivatikanski, već pre da prikazuje određenu internu dinamiku u razmišljanjima o veri.

Konačno, film je izašao pre tačno 50 godina, i danas kada imamo američkog predsednika koji je izgleda doveden uz rusku pomoć jer je prepoznat kao faktor koji bi ako ne direktno a onda indirektno mogao raditi u rusku korist, gledanje filma o "crvenom papi" deluje krajnje neobično a razmišljanje o ovom filmu je vrlo aktuelno.

Najneverovatniji aspekt ovog filma pored prikaza rukovodstva SSSR kao mudrog i sposobnog jeste činjenica da u ovakvoj premisi nema preokreta koji će pokazati da ovakav spoj politike i crkve ima mračnu dimenziju. Čak naprotiv sve do kraja filma ostaje onako kako "izgleda" i svi se do kraja ispostave da su onakvi kako se predstavljaju. Nota bene, to jeste i dramaturški problem filma, ali nažalost ovaj film teško da bi uspeo da istakne ni da je pribegao veštim zahvatima te vrste, a ovakav kakav je ostaje unikatan zbog te političke dimenzije proistekle barem delom iz dramaturške neizbrušenosti.

Ovaj film je rediteljski krajnje konvencionalan. Nema nekih izuzetnih rešenja niti onih vizuelnih bravira po kojima je Anderson poznat. Glumačku podelu predvode Anthony Quinn i Laurence Olivier, ali se nažalost ni glumački pvde ne dešava ništa naročito. U tom smislu, film je rediteljski grub isto onoliko koliko i dramaturški. Međutim, tema koju obrašđuje je intrigantna i čini ga praktično neizostavnim naslovom za one koje zanima politika i to baš u ovoj godini kada obeležavamo pedeset godina od njegove premijere ali i 1968.

Naravno, filmovi su prekomplikovani da bi se na takav način mogli vezivati za kalendar jer njihova realizacija kreće bitno ranije, međutim sasvim je sigurna da ova priča o Papi koji je sporeman da povede rimokatolike u pravcu globalne mitortvoračke akcije uz lišavanje crkve njenog bogatstva nesumnjivo kanališe nešto šezdesetosmaških anksioznosti.

THE SHOES OF THE FISHERMAN je prvi film u Andersonovom "papskom triptihu", krajnje neobičnoj liniji njegove karijere.

* * / * * * *

Wednesday, May 9, 2018

INCOMING

INCOMING Erica Zaragoze je SF triler sa Scottom Adkinsom u glavnoj ulozi koji ima srpsko državljanstvo. Uprkos tome što je jasno da je srpsko državljanstvo ovog filma pre svega lucidan način kako da se zaobiđu kvote za uvoz zapadnih filmova u Kini, nema nikakve sumnje da je na ovom filmu i to na važnim pozicijama bila angažovana srpska pamet. Produkcioni dizajn, scenografija i kostim, delo su srpskih autora, a direktor fotografije je takođe naš čovek. Hardverski gledano ovaj film zaista nije tipična usluga jer je uposlio fosta naših ljudi na značajnim mestima u ekipi a u celini je sniman u beogradskim studijima.

U pogledu podele, Scott Adkins znači da je ovo ipak vrhunac DTV ponude. Nažalost, u filmu ne dobijamo i ono drugo što bi trebalo da podrazumeva Adkinsovo ime a to je akcija. Naime, akcije ima ali vrlo malo. U filmu se mnogo priča, kupuje se vreme kroz dijalog.

Zanimljivo je da produkcioni dizajn Nikole Berčeka, pre svega enterijer svemirskog broda u pojedinim aspektima podseća na EDERLEZI RISING s tim što ni sam set ni fotografija nisu u toj meri estetizovani i nema nikakve igre svetlom. Otud onda sa takvim suvim, straight snimanjem film ne uspeva da prevaziđe svoja evidentna budžetska ograničenja.

INCOMING najviše problema crpi upravo iz skromnog budžeta usled kog ne uspeva da izdigne svoju generičku postavku koja jedino može da funkcioniše ako sve pršti od spektakla. Međutim, uprkos tome što se razočarava kvalitativno se mora smestiti u sredinu VOD ponude.

Akcije je premalo da bi Scott Adkins bio adekvatno iskorišćen. Otud, od dva filma o svemirskim zatvorima snimana kod nas, INCOMING je onaj bitno slabiji jer je LOCKOUT po svim kriterijumima bio superioran rad.

U produkcionom pogledu, činjenica da je Scott Adkins u ovom filmu ukazuje na ozbiljnost u DTV okvirima. Kako mi već imamo kontinuiranu seriju DTV pokušaja, INCOMING je svakako do sada logistički najpripremljeniji u pogledu toga ko će biti stavljen na plakat.

* 1/2 / * * * *

Monday, May 7, 2018

NIGHT WAS OUR FRIEND

NIGHT WAS OUR FRIEND Michaela Andersona je rani rad ovog reditelja, jednočasovni B-film baziran na pozorišnom komadu Michaela Pertweeja. Film je ostao vrlo teatralan u postavci, ključni događaji se prepričavaju i ključno popirište dešavanja je jedna trpezarija u kući koja služi kao raskršće za sve junake i njihove probleme. Film je dakle primarno dijaloški u izrazu a dijzalozi su pak dosta okrenuti prepričavanju sa vrlo rutinski postavljenom dramskom tenzijom koja se crpi iz rudimentarnih situacija.

Da se ovaj film ne bi ostavio kao nešto potpuno beznačajno u Andersonovom opusu potrudio se izbor teme. Naime, anderson 1951. nije ni slutio da će neki elementi ove priče kasnije da se javljaju u njegovom opusu. Motiv povratka junaka za kog se godinama mislilo da je mrtav dobijamo kasnije u Andersonovom filmu CHASE A CROOKED SHADOW. S druge strane, Anderson je potom režirao nekoliko filmova o brodolomima, padovima aviona, opstanku u surovoj prirodi i taj element postoji u ovom filmu. Otud, ovaj film kao da prepričava neke teme kojima će se kasnije Anderson kontinuirano baviti. 

* 1/2 / * * * *

SHAKE HANDS WITH THE DEVIL

SHAKE HANDS WITH THE DEVIL je prvi film svojevrsne "terorističke trilogije" Michaela Andersona. Nastao po romanu Reardena Connera ovaj film nudi jedan fatalistički pogled na 1921. u Irskoj kada je delovanje Irske Republikanske Armije bilo u punom jeku. Filmovi o IRAi su obično vrlo romantični, a ovaj je spojio tu romantičarsku viziju boraca za oslobođenje sa nešto mračnijim tonovima konspirativnosti i brutalnosti koji se pojavljuju kod već očvrslih boraca kojima je rat postao sam sebi svrha.

James Cagney igra profesora medicine sa dablinskog fakulteta koji vodi ilegalnu jedinicu IRAa. Njegov je lik je surov, poptuno posvećen borbi i maksinmalističkim ciljevima za koje na kraju nije jasno da li su tu kao ideološko pitanje ili način da konflikt traje zauvek. Međutim, Cagney je glavni antagonista. Glavni junak je mladi student medicine irskog porekla iz Amerike koji je došao na studije posle služenja u Velikom ratu. On ne želi da učestvuje u ustanku iako je IRA imala značajnu ulogu u životu njegovog oca, međutim korak po korak biva uvučen u njihovo delovanje.

Isprva, isprovociran brutalnošću britabnskih trupa nastupa kao lojalni član ali postepeno humanista u njemu počinje da prepoznaje kako ta borba ima u sebi patološke elemente kao i da nisu svi pobunjenici podjednako etični.

Ovaj film donosi ulazak u sivu zonu jednog političkog procesa iako uzima "američku" vizuru, dakle nije ni na irskoj ni na britanskoj strani. Uostalom, sam Anderson je Britanac i potpisao je neke od "najbritanskijih filmova" koji su ikada snimljeni poput THE DAM BUSTERS. Stoga, film je sniman u Irskoj ali vrenost koju više afirmiše je mir nego rat.

U ovoj priči postoji niz transgresivnih elemenata. Sam Cagney kao negativac nije novina. On je još od Warnerovih gangsterskih melodrama izgradio bogat opus antiheroja i patoloških slučajeva. Međutim, lik lokalne krčmarice lakog morala je retko viđena kreacija i njena sposobnost da uznemiri konzervativnog Cagneya seže do samih vrhova njegove psihoseksualne nelagode iz WHITE HEATa recimo.

Akcione scene su dinamične, sa dosta pokreta kamere, dosta subjektivnih planova i fiksiranjem kamere na vozila i objekte u pokretu što je danas standard ali tada je bilo vrlo sveže rešenje. Anderson ume da ulije intenzitet u dešavanje pa to umeće i neštedimice koristi.

SHAKE HANDS WITH THE DEVIL je svakako jedan od apartnijih prikaza irske borbe i u ovoj inače bogatoj filmografiji zaslužuje istaknuto mesto.

* * * / * * * *

EVERY DAY

EVERY DAY je ekranizacija vrlo neobičnog romana Davida Levithana koja raduje na više načina, počev od toga da film na početku nosi logo nekadašnjeg studija Orion. Druga stvar koja raduje jeste sama neobičnost premise romana, koja je preneta i u film. Dakle, reč je o YA romanu o tome kako se jedna srednjoškolka zaljubi u entitet koji prelazi iz telo u telo svakog dana. Dakle, ljubav se ostvaruje između devojke i entiteta koji je svakog dana neko drugi.

Premisa je vrlo neobična i provokativna za film namenjen širokoj publici a naročito omladini. Levithan i reditelj Sucsy imaju pred sobom dva krupna izazova. Jedan je pokušaj da se plasira tema kako je ljubav unutrašnja stvar i kako zapravo nema mnogo veze sa fizičkim oblikom, to je jedna poruka tolerancije i razumevanja u vremenima kada su najveći socijalni prodori upravo u tom segmentu. Međutim, ono što je mnogo komplikovanije je drugi segment priče a to je kako napraviti zadovoljavajući kraj priče izvan ovog koncepta, odnosno kako doći do pouke da na kraju krajeva junakinja mora da zavoli drugog čoveka a ne entitet koji menja obličja.

Sucsy je uspešniji u prvom nego u drugom zadatku, ali na kraju krajeva sa oba uspeva da se izbori. Glumačka ekipa je razigrana i spremna za izazove, Angourie Rice je predvodi u glavnoj ulozi, a među sporednim likovima izdvajaju se Justice Smith i Maria Bello kao glumci koje rado gledamo.

Sucsy zaslužuje priznanje kako je u pogledu vizuelnih akcenata ali i detalja u glumačkoj igri definisao ljude u koje ulazi "entitet" i ovu suštinski kompleksnu priču uspeo je da realizuje jednostavno i razumljivo, u filmu koji je dozirano estetizovan i atmosferičan.

Činjenica da je EVERY DAY potekao sa književne YA scene i ušao u svet YA ekranizacija pokazuje da nije sve što na njoj nastaje automatski za odbacivanje. Roman je dobio i nastavak. Ne verujem da će ga dobiti film, niti je neophodno, ovo je dobro taman ovakvo kakvo je.

* * * / * * * *

Sunday, May 6, 2018

DOC SAVAGE: THE MAN OF BRONZE

Michael Anderson je 1975. godine snimio DOC SAVAGE: THE MAN OF BRONZE, ekranizaciju proto-superherojskog propertyja koji je objavljivan u formi romana, stripa i radio serijala. U tom smislu, DOC SAVAGE može da se tumači kao proto-superherojski film. Samo tri godine kasnije izlazi Donnerov SUPERMAN, film koji je definisao profil savremenog superherojskog filma od kog se u suštini nije odstupilo ni do danas.

Andersonov DOC SAVAGE nažalost više može da se dovede u vezu sa Hodgesovim FLASH GORDONom iz 1980. godine, u kome je jedan relativno straight ali bez svake sumnje pulpy superheroj dobio campy tretman i doveden do granice parodije. Andersonov postupak je otvoreno parodičan, to najbolje potvrđuje goofy muzika a konačno i završni obračun u kome se natpisima naglašavaju borilačke veštine kojima se služe Doc Savage i njegov protivnik Captain Seas.

DOC SAVAGE je produkcija Georgea Pala, kultne figure američkog filma fantastike pa je tim pre simptomatično da je ovaj property tretiran kao parodija jer je upravo ovaj pducent pokušavao da showmanship pulp sadržaja a naročito SFa digne na najviši mogući nivo. Međutim, očigledno da je u tom trenutku tradicija 30s pulpa još uvek bila predmet podsmeha a još se uvek nisu desili Spielbergovi i Lucasovi filmovi koji su to uveli u A-produkciju.

Iako su Spielberg i Lucas bili deo Novog Holivuda, oni su reformisali tamošnju produkciju pre svega kroz A-tretman B-sižea pa u tom pogledu možemo reći kako je Andersonov film po tom posprdnom duhu spram pulpa tridesetih negde više u duhu kontrakulture nego oni sami. Indiana Jones će ubrzo potom slične ovakve sižee tretirati sa punom uverenjem i obiljem humora koji nije parodičan.

Ne treba da čudi da je DOC SAVAGE kao Warnerov adut te 1975. godine na blagajnama izmasakrirao upravo JAWS i gurnuo ga u zaborav u koji nije potonuo samo zato što je bio preveliki eksces. Međutim, na eradikaciji DOC SAVAGEa se ne završavaju Andersonove muke sa JAWSom. Naime, upravo je sličnost sa JAWS dovela do opšteg otpisivanja njegovog izvanrednog natural horora ORCA koji je tek kasnije uspeo da stekne kultni status.

* 1/2 / * * * *

Saturday, May 5, 2018

CHASE A CROOKED SHADOW

CHASE A CROOKED SHADOW iz 1958. godine je solidan krimić Michaela Andersona koji uzima jednostavnu in intrigantnu premisu i razrađuje je u smeru finog, svedenog suspensera. Bogata naslednica živi spokojno u Barseloni. Jednog dana pojavljuje se čovek koji tvrdi da je njen brat za kog je ubeđena da je već godinama mrtav. Ona slučaj prijavljuje policiji ali samozvanac je savršeno pripremljen i ne postoji nijedan detalj po kome bi se mogao odati da nije njen brat.

Naslednica ostaje u kući, "zarobljena" sa njim, i kreću razne tenzije, postepeno se pojačavajući.

Andersonov film je manje nepredvidiv u odnosu na preokret koji nudi na kraju, u odnosu na ono što su verovatno samia utori mislili o tome, ali je put do završnice izuzetno vešto ispraćen. Andersonova režija je ozbiljna u glumačkom pogledu gde izvlači izuzetno sugestivne role iz glumaca, a u vizuelnom pogledu je visceralna, sa mnogo pokreta kamere i vešto koreografisanog suspensea.

Po kapacitetima CHASE A CROOKED SHADOW spada u red B-britanskih trilera nastalih posle Hitchovog odlaska u Holivud. Ali, ovo je rad kog se ni veliki majstor napetosti ne bi postideo dok je bio u Britaniji.

* * * / * * * *

Friday, May 4, 2018

1984

Reprizirao sam 1984 Michaela Andersona, prvu ekranizaciju literarnog klasika Georgea Orwella iz 1956. godine. O značaju Orwellovog romana ne treba trošiti reči, ali su i njegove ekranizacije jako važne jer su aluzije na Velikog Brata u vizuelnom žargonu postale jako česte. I na filmu, i u video spotovima, i u ilustracijama, aluzije na Velikog Brata su vrlo česte a Andersonov film ke praktično kanonska ekranizacija tog materijala. I dana zbilja, najsugestivnija slika koja aludira na Velikog Brata jeste crno-bela i na njoj se ovaj lik javlja sa katodnog televizijskog ekrana pred masom ljudi u nekom pogonu ili na ulici.

To su prizori koje je pre 62 godine snimio Michael Anderson, pa možemo reći da je Orwellova knjiga svoju vizuelnu kodifikaciju doživela upravo kroz njegov film. 

U pogledu same literarne adaptacije, Anderson se u naćelu drži Orwellovog predloška ali ga vešto svodi na jednog junaka, na jedan događaj, na jedan zaplet, na jedan odnos dok sav ostali world building ostavlja u svojevrsnom ehu oko glavne priče. U tom pogledu, Andersonov film na neki način vrši literarnu adaptaciju metodom redukcije, ali u tom reduciranju uspeva da obuhvati neke od osnovnih karakternih slojeva romana, a da u izvesnom smislu zapostavi sam opis društvene i represivne dinamike koji je kod Orwella zbilja briljantan. 

Ako imamo u vidu da je Anderson “sabio” Orwella u jednoipočasovnu formu, onda ovako redukcionistička ekranizacija zaslužuje pohvalu jer zapravo nudi čitav niz konvencionalnih tumačenja ovog romana. Naravno, Orwellov roman je klasik koji nudi jako veliki broj čitanja pa 1984 nije definitivna ekranizacija u tom pogledu.

Ipak, u odnosu na istoriju filma, bitno je naglasiti da je 1984 jedan od temeljnih distopijskih filmova koji je ostavio snažan uticaj na dalji razvoj ovog podžanra u čijim se temeljima redovno prepoznaje Andersonov rukopis.

* * * / * * * *

Monday, April 30, 2018

DUDE

Kćer Davida Milcha, Olivia Milch, snimila je debitantsku režiju za Netflix. Ona je sada scenaristkinja u usponu i to ujoj je primarna delatnost ali film DUDE izlazi u trenutku kada njena sudbina u tom pogledu još nije "prelomljena" i kada se još čekaju njeni prvi veći scenaristički radovi.

DUDE je film na liniji Sofie Coppole ali sa elementima tinejdžerskog coming of age filma koji je u ovoj formi mahom bio pravljen od strane muškaraca i za muškarce. Kod nje ima psovki, vulgarnih opservacija, konzumiranja narkotika, seksualne nezajažljivosti, i sve to u okvirima potpunog ženskog protagonizma.

Olivia Milch ima žene u glavnim ulogama i gradi ethno-diversity i u tom smislu DUDE je mogao biti politički korektna splačina ali nije. Ono što su mu osnovne zamerke zapravo su izvesna narativna prenatrpanost, prosto film je o "mnogo toga" i izvesna nespremnost da izvuče maksimum u nekim dramskim situacijama.

Glumačka podela je maksimalno predata zadatku i "hemija" među glumcima je izvanredna. Kad je reč o vizelnom konceptu, film Olivie Milch ima mnogo detalja koji bi mogli zabaviti teen publiku ali je u suštini indie, sa relativno svedenim, skoro televizijskim kadriranjem i sporadično vrlo atmosferičnim štimungom. Film nije stilski konzistentan ali je postavljena amplituda prihvatljiva.

Da je ovo regularni film, ocenio bih ga sa * * 1/2 ali pošto je Netflix i nikada neće biti u bioskopu i iziskivati tu vrstu investicije -

* * * / * * * *

THE HOLLARS

THE HOLLARS Johna Krasinskog je njegova druga režija. Ponovo je reč o filmu koji kao da ne pripada opusu čoveka koji je režirao i pisao "seminalne" naslove žanrovskog i indie filma kao što su A QUITE PLACE i PROMISED LAND. Ovo je rutinska indie dramedija iz pera Jima Strousea u kojoj je Krasinski svojevrsni saobraćajac za solidnu All-Star glumačku postavu koju usmerava u rutinskim pravcima indie homecoming narativa.

Krasinski je ovde okupio impresivan sastav, od Richarda Jenkinsa i Anne Kendrick do Mary Elizabeth Wisntead i samog sebe. Međutim, u tonalnom pogledu, u previše navrata kliza u prvoloptašku komediju da bi sa punim pijetetom ispratio rutinsku ali nespornu emociju koju je uspeo da izgradi.

THE HOLLARS je za razliku od BRIEF INTERVIEWS WITH HIDEOUS MEN, indie rad koji najpre nimalo nije izazovan, i uprkos tome što je uspešniji u onome što želi da postigne, manje je zanimljiv.

* * / * * * *

Saturday, April 28, 2018

GET SMART'S BRUCE AND LLOYD OUT OF CONTROL

GET SMART’S BRUCE AND LLOYD OUT OF CONTROL Gila Jungera je spin off GET SMARTa Petera Segala koji je izašao mesec i kusur posle premijere bioskopskog ostvarenja. Warner je poznat po tome da je u tom perodu na svojim DTV ostvarenjima pravio razne eksperimente poput opcije da se bira više krajeve u DTV hastavku HOUSE ON HAUNTED HILL itd.

Ovde je eksperiment u tome što se OUT OF CONTROL fokusira na komične sidekickove koji opremaju Maxwella Smarta i družinu, igraju ih glumci iz “velikog” filma a priča se dešava uporedo sa timelineom GET SMARTa. To na kraju nije nešto naročito konsekventno niti sa Segalovim bioskopskim projektom čini neku celinu. No, eto to je pokušano.

Masi Oka i Nate Torrence su epizodisti iz GET SMARTa sada u glavnim ulogama, a zvezde iz Segalovog filma imaju cameo pojavljivanja. Oka i Torrence rutinski oblikuju svoje likove po klišetiziranom scenariju koji potpisuju scenaristi “velikog” filma što je priličan kuriozitet. 

Junger je televizijski veteran i OUT OF CONTROL i deluje televizijski. Oka i Torrence daju sve od sebe i za razliku od glavog filma koji ima ozbiljne akcionoe scene ovaj je all out komedija. Takođe, zanimljivo je da u ovom DTV filmu neka awkward humora koji je gajila podela velikog fima i ovde se stvari kreću na razmeđi sitcoma i slapsticka. 

Nažalost, OUT OF CONTROL propušta priliku da iskoristi svoju jaku vezu sa “velikim” filmom iako je to bila namera. Isto tako nema ozbiljnije dekonstrukcije Qovskih likova koja bi se očekivala. Ostaje humor koji je predvidljiv i sporadično OK.

* * / * * * *

AVENGERS: INFINITY WAR

Nisam čitao INFINITY WAR i ne varim AVENGERSe ali isto tako ne mogu da kažem da neke likove iz ovog filma nisam želeo da vidim opet, tu pre svega mislim na Guardianse i Thora sa Hulkom. U tom smislu, INFINITY WAR u teoriji donosi dosta radosti onima koji vole svemirski Marvel. Većim delom se dešava u svemiru i ima dosta scena u kojima Guardiansi i Thor dele svoju komičnu hemiju. Naravno, Thor je ovde bliži RAGNAROKu nego svojim prvim inkarnacijama.

Thanos kao animirani lik sa facijalnom ekspresijom Josha Brolina je karakterno daleko bolji i efektniji nego što bi se moglo zamisliti kada se zamišlja šta to treba da bude. Autori uspevaju da “umanje” Thanosa sa nivoa galaktičke pretnje na negativca kog možemo mentalno “obuhvatiti”.

I tu se manje-više sve ono što je meni bilo dobro u ovom filmu završava.

Inherentni problem Marvelovih filmova su negativci i više je filmova nego dobrih negativaca u njima, ali to sve vuče korene iz stripa. U INFINITY WARu kako rekoh, Thanos je bolji nego što sam se spremio da gledam, ali u suštini on deluje potpuno besmisleno i smešno kada se gleda na ektanu. Izgleda kao neki ružičasti Hulk, gumeno, sa nekim monolozima i teorijama, nekim teškim odlukama i ličnim lomovima koji ipak ne mogu delovati ubedljivo u ovom kontekstu. Naravno, kome se ova priča “proda”, ko bude spsosoban da se upusti u vo, onda može prepoznati i jedini suštinski character arc u ovom filmu.

Thanosovi henchmeni deluje vizuelno bezveze. Naravno, argument za to mora biti stripski izvornik i to razumem, ali prosto meni koji nemam želju niti sposobnost da mentalno robujem ovom stripu, to sve deluje dosta nezanimljivo i neatraktivno.

Reći za Marvelov film da je neatraktivan zvuči suludo, ali INFINITY WAR počinje scenom u svemirskom brodu koja se bazira na nekom ntantilizovanom šekspirovskom mizanscenu, nekom kao teškom dramom i glumom jednog specijalmog efekta, Thora i Lokija i to je meni moram priznati bilo priličmo neatraktivno.

Onda se pojavljuju ti nezanimljivi negativci koji zaista vuku na cosplay, pa to dodatno zakucava taj efekat.

Kasnije, imamo redom neke generic i već viđene scene a završna scena je neka bitka na onoj livadi iz BLACK PANTHERa, samo su sad tu neki drugi monstrumi, i više je likova i sve je segmentirano, rascepkano, sa masom likova koje je teško pratiti. Dakle, film me nije impresionirao ni akcijom, ni maštom.

Ono što je međutim ključni problem keste ogroman broj likova koji sada već ne da se dupliraju već se utrostručeni, i sve to se jako teško prati. Film zapravo ima masu likova i jako malo zapleta. Celokupna radnja filma se može smestiti u dva dana zemaljskog vremena, ovo je daleko od epskog filma, čak naprotiv, ovo je maltene film stanja po tome koliko malo zapleta u njemu ima.

Imamo junake podeljene na ekipe koji idu da spreče Thanosov plan. I onda oni ubiju deju vremena uvođenjem u priču, pa onda ubiju još malo vremena u scenama putovanja. Onda svaka grupa ima svoju akcionu situaciju. I na kraju svi zajedno imaju veliki obračun na livadi u Wakandi koji kako rekoh kao da sam već gledao pre par meseci.

I onda se desi taj “kraj” koji deluje kao da je trebalo da se desi na početku, da se reducira broj likova i da onda gledamo film kao ljudi.

Za blokbaster ovih dimenzija je nedopustivo da bude film praktičo bez priče, da bude film bez character arca, izuzev Thanosa, I konačno da bude film koji se apsolutno ni pod kojim okolnostima ne može gledati samostalno i van kotekstva. Ima serija sa zaokruženijim pričama od ovog filma na nivou epizoda i nažalost ovde imamo paradigmatičan primer filma koji je zapravo najava za sledeći film.

Naravno, očigledno da ljubitelja filma u klasičnom smislu ima bitno manje od ljubitelja izgradnje univerzuma i tog nekakvog uber filma koji treba da nastane na kraju, mada kraja zapravo nema pa se onda otvara pitanje da li je krajnji cilj uber-film ili pulpy sapunica.

Lično, osećam se razočarano što su Guardiansi koji su bili dobri baš zato što nisu bili uklopljeni u čamotinju AVENGERSa bivaju “uvučeni” u sve to. Sada nema dileme, Star-Lord i ekipa znaju za Avengerse, njihov svet nikada neće biti isti.

Ima jedna scena na početku filma kada Downey priča Gwyneth Paltrow kako misli da bi trebalo da prave bebu. Iskreno, to je delovalo kao najveći posao za superheroja, kako četrdesetpetogodišnjoj Gwyneth napraviti dete. U tom bizarnom dijalogu ljudi u godinama u kome oni eto žele da “uozbilje” svoju bračnu zajednicu kao da je zarobljen sav apsurd ovog serijala gde smo već deset godina svojih života i njihovih karijera straćili u nešto ovakvo, i taj zamor se iskreno već odavno oseća, a ovakvi “životni detalji” ga dodatno podscrtavaju. Naravno, do kraja filma se to htenje Tonyja Starka ne razrađuje, verovatno će u drugom filmu, ali to sve pokazuje da je krupan deo ovog filma zapravo samo postavljanje situacije za sledeći film, i to sve tako do beskraja.

Oni koji mogu da pređu preko ovog utiska da INFINITY WAR nije film već samo “priprema za film”, već samo jedan “privremeni” film, onda mislim da bi mogli u ovome uživati. Za mene ipak kao MCU vrhunci ostaju neki drugi naslovi. 

* * / * * * *

TRUTH OR DARE

TRUTH OR DARE Jeffa Wadlowa je Blumhouse horor namenjen mladima u kome se kanališu filmovi poput NERVE ili HAPPY DEATH DAY iz proteklih par sezona. Nažalost, TRUTH OR DARE ne dobacije ni do jednog ni do drugog ali reč je o korektnom filmu u kome Wadlow radi sve što treba da bi tempo bio visok a dešavanja zabavna. U nekoliko situacija, Wadlow i scenaristi uspevaju da osmisle interesantne i duhovite detalje, ima nekoliko efektnih set-pieceova, međutim TRUTH OR DARE nikada ne dostiže intenzitet koji bi morao da postigne film ovog profila. Upravi činjenica da ni u jednoj tački TRUTH OR DARE ne postiže traženi intenzitet, u bilo kom pogledu, čini da ovo bude film koji je ipak dovoljan samo za slabije nagledanu publiku.

Sama premisa igre istine koju junaci počinju da igraju tokom raspusta u Meksiku a potom bivaju progonjeni ovom igračkom olačkom i po povratku na studije u SAD, tretirana je srazmerno zanimljivo u odnosu na svoju suštinsku derivativnost. Scenario filma TRUTH OR DARE gradi origin koji je istovremeno generic ali nije uvredljiv, i to se razliva kao ton celog filma.

U podeli ima dobrih rešenja, ali fali onaj jedan dodatak kakav je bio recimo Israel Broussard u HAPPY DEATH DAY da se stvar digne na viši nivo, Ima dobrih set-pieceova, i sve je korektno ali nigde se ne desi istinska strava ili barem vrhunski suspense. Međutim, ako bi imali u vidu kako filmovi ovog profila umeju da ispadnu, TRUTH OR DARE je dostojanstven pokušaj koji će čini mi se biti snažniji kad se bude gledao na malom ekranu u nekoj gome video varijanti. A QUIET PLACE je ipak ove godine dosta podigao očekivanja od bioskopskog horora proizvedenog u Holivudu. 

Konačno, kao fan Jeffa Wadlowa koji se čitavog života bavi dosta bledim sadržajima i već trošenim formama a uspeva da im unese energiju, raduje me da ovaj film dobro prolazi u bioskopima. Ovo je dovoljno koretno ostvarenje da mu gledanost nije nezaslužena satisfakcija… 

* * 1/2 / * * * *

Friday, April 27, 2018

JUPITER HOLDJA

JUPITER HOLDJA Kornela Mundruczoa je izuzetan primer istočnoevropske naučne fantastike koja se više bazira na fantastici u širem smislu i na nekom metafizičkom domenu naučno neobjašnjivih događaja i stanja, ali ostaje čvrsto u okvirima nečega što je prisutno u našoj kulturi upravo kroz naučnu fantastiku a to je tema superherojstva. Naravno, JUPITER HOLDJA nikada ne postaje eksplicitno superherojski film u klasičnom smislu, međutim, nesporno je da postoji spona između metafizičkog razmatranja čuda u savremenom svetu i onoga što je od toga napravila popularna kultura.

Film govori o sirijskom izbeglici kog upucava mađarski policajac prilikom prelaska granica iz Srbije ali ovaj se tada diže iz mrtvih i otkriva sposobnost da lebdi, a potom i da u nekoj meri transformiše svet oko sebe. Pravila junakovih moći nikada nisu do kraja definisana ali ovo nije tema filma. Tema je zapravo njegov transformativni uticaj na ljude koje susreće.

Prva osoba koju susreće je čovek koji ga je ubio. Druga osoba koju susreće je korumpirani lekar koji ubacuje izbeglice u zdravstveni sistem i time im omogućuje da se izvuku iz kampova i nastave bekstvo put Zapadne Evrope. Korupmpirani lekar i u ovom letećem Sirijcu nalazi prostor da profitira ali ubrzo shvata da njegovo prisustvo ikma mnogo snažnije dejstvo na sve osobe koje sreće.

Mundruczo u film inkorporira elemente priče o migracijama, mistike, SFa i trilera, i uspostavlja jedan balans u kome je ovo bez ikakve sumnje istovremeno mađarski art house film ali sa tempom i intenzitetom trilera. Film ima dosta specijalnih efekata i dosta bravura sekvenci, od kojih svaka nosi jednu zanimljivu komponentu jer nema u sebi koncepciju akcionog konflikta a ima sve tehnološke atribute takve scene. Sekvenca u kojoj Sirijac "prevrne naopako" svet jednog rasiste je unikatna čak i za moderne okolnosti effects-heavy kinematografije.

Kata Weber, Mundruczova redovna saradnice je napisala zanimljiv scenario ali reditelj je ovde glavna zvezda. Trudi se da kombinuje dve tradicije kadar-sekvence, mađarskog velikana Miklosa Jancsa i Alfonsa Cuarona. Nažalost, većina kritike je pisana sa modernom optikom u kojoj je Jancso iako velikan zapravo potpuno zaboravljen a zadužio je formu kadar-sekvence koja danas dominira evropskim art filmom a i u Holivudu umeju da cene velike one-shot sekvence. Stoga mnogim kritičarima, čak ni mađarska kinematografija ne pali lampicu da se sete Jancsa.

Svakako da tema migracija i preliv fantastike jasno asociraju na CHILDREN OF MEN ali ipak postojao je film i pre Cuarona, naročito u Mađarskoj. No, ono što je zanimljivo jeste da Mundruczo sada koketira sa Holivudom i to sa idejom ekranizovanja scenarija Maxa Landisa sa Bradleyem Cooperom u glavnoj ulozi. Ne mogu da kažem da me čudi da je Mundruczo našao nešto zanimljivo u Landisovom tekstu. Isto tako nadam se da mu taj američki film neće biti ARIZONA DREAM, ako je već JUPITER HOLDJA njegov DOM ZA VEŠANJE.

* * * 1/2 / * * * *

Thursday, April 26, 2018

YEOM-LYEOK

YEOM-LYEOK odnosno PSYCHOKINESIS je još jedan od uspešnih južnokorejskih filmova plasiranih na Netflixu. Kao i drugi naslovi iz Južne Koreje, išao je prvo u bioskope da bi onda relativno brzo stigao na Netflix i tako bio plasiran širom sveta. PSYCHOKINESIS režirao je animator Sang-ho Yeon koji je debitovao na igranom filmu izuzetno uspešnim TRAIN TO BUSAN.

PSYCHOKINESIS izlazi brzo posle tog filma i nudi nekoliko stvari koje su atipične za južnokorejski film. Naracija je vrlo “američka”, efikasna, sa radnjom koja neprekidno unapređuje priču i gura je unapred u tempu koji nije karakterističan za često digresivni južnokorejski film. Ovde su “digresije” rezervisane za neočekivane detalje u karakterizaciji ali to su mikro-bravure u odnosu na ono što bi korejski autori inače plasirali.

Film govori o sredovečnom gubitniku koji dobija superherojske moći i odlučuje da se iznova približi svojoj kćeri koju je napustio kad je bila dete. On dobilja mogućnost da joj pomogne kada zla korporacija dođe da poruši tržni centar u kome kćerka drži svoju malu fastfooddžinicu.

PSYCHOKINESIS sada u red onih filmova o nekostimiranim superherojima, i u tom pogledu najviše se nadovezuje na HANCOCKa i CHRONICLE. Jednostavnost origin storyja ponajviše duguje CHRONICLEu recimo. Međutim, za razliku od HANCOCKa i CHRONICLEa, glavni junak nikada ne pronalazi svoj match, nikada ne pronalazi dugu osovu sa istim supermoćima, a naročito ne nalazi antagonistu tog tipa. I u tom domenu se krije najveća inovacija ovog filma. 

Sang-ho Yeon drži svog junaka na street levelu i dosta zanimljivo kombinuje društvenu temu o odbrani zajednice sa superherojskim narativom. Film je vrlo jednostavan, sa gotovo sirovim karakternim odnosima i evidentno je da Sang-ho Yeon pokušava da se pomeri od pompeznih narativnih koncepcija koje karakterišu superherojski film. On snima film o čoveku koji postaje superjeroj, bori se, ali to nekako nema velike vagnerijanske konsekvence. Meni je ta ideja bila zanimljiva, mada možda će ljubitelji ortodoksnijih žanrovskih formi imati problem sa tim.

Međutim, kad je reč o akciji, tu oskudice nema. Stvari jesu na street-levelu ali su urađene jako maštovito i dobro. Uprkos tome što glavni junak nikada ne sretne nikog sebi ravnog nema spora da nailazi na razna iskušenja u svojoj borbi.

PSYCHOKINESIS se ne bavi dubokom dekosntrukcijom superherojskog žanra. Ovo je više jedna od onih premisa iz asortimana šta bi običan čovek uradio sa superherojskim moćima. Sang-ho Yeonov junak ima zgodnu priliku i da je suoičen sa životnom situacijom u kojoj može da ih iskoristi. 

* * * / * * * *

Wednesday, April 25, 2018

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN Johna Krasinskog je film za koji je poraslo interesovanje posle izlaska njegovog trećeg rediteljskog ostvarenja A QUIET PLACE. Kada sam gleda ovaj film pre sedam-osam godina, nisam ni slutio da bi Krasinski mogao snimiti nešto poput A QUIET PLACE. Naime, BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN je ekranizacija romana Davida Foster Wallacea i u njoj Krasinski pokazuje da ima dara utoliko što je napravio scenarističku adaptaciju romana sam, i stvorio je predložak koji je interesantan, premda ne mogu reći da je sasvim uspešan. Naime, poslužio se apsolutno svakim astrukturalnim trikom kog je mogao da se doseti ne bi li izbacio tekst u prvi plan. Tako ovaj scenario kombinuje alenmente post-dramskog pozorišnog komada, i sofisticirane indie melodrame smeštene na kampus, ali se pritom ne uzdržava ni od snažnih emocionalnih efekata koje donose monolozi kao podloga za glumačku bravuru (od kojih ključni Krasinski ostavlja za sebe). Otud, nema nikakve sumnje da se u pogledu pisanja ove adaptacije mnogo razmišljalo, i ovo je film koji je sasvim sigurno konceptualizovan i promišljan, ali nažalost efekat je izostao. Unutar scenarija ima lepih rešenja u pogledu načina kako se da se vizuelno primene trikovi ako bi se očuvao tekst i ekranizovao monolog, međutim, ceo film je u suštini suviše konvencionalan u postupku rada sa glumcima pa i fakturi slike i ritmu da bi izdržao takvu post-dramsku strukturu teksta.

BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN uprkos tome što više puta pominjem post-dramski teatar nije teatralan, ovo definitivno jeste film, ali njegov efekat je krajnje upitan. No, kao pokušaj BRIEF ENCOUNTERS WITH HIDEOUS MEN je respektabilan zahvat, i namera je verovatno da se snimi CARNAL KNOWLEDGE za Generaciju Y. U tome se nije uspelo ali ko god se poduhvati gledanja ovog filma neće moći da kaže da ovako nešto sreće svaki dan.

* * / * * * *

Monday, April 23, 2018

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ s pravom važi za najbolji film o sovjetskom angažmanu u Avganistanu. Reditelj Vladimir Bortko, inače važi za tvrdog komunistu, još 1988. godine je bio u poseti Kandaharu i Kabulu da prikuplja građu za film a snimao ga je za izlazak 1991. godine. Još pamtim plakate u Kanu kojima je na marketu promovisan ovaj film, na njima je bio Michele Placido, velika italijanska zvezda ispred nekog pejzaža u kome lete sovjetski helikopteri i sve to je ličilo više na neki B-film snimljen tokom kolapsa SSSRa nego punokrvni sovjetski ratni film koji je Bortko snimio.

АФГАНСКИИ ИЗЛОМ snimljen je uz nesebično pomoć Crvene armije i donosi jednu od najimpresivnijih scena helikopterskog desanta, ako ne po samoj akciji a ono po broju helikoptera koji se vide u kadru. To još više važi za završnu scenu povlačenja u kojoj desetine Hindova i Mi-8 lete prema SSSRu. Tadžikistanske lokacije su vrlo ubedljive i zanimljive, a vojni savetnici su uradili izvanredan posao. Naravno, iz današnje vizure zabavno i ironično zvuče toponimi poput vazdušne baze u Bagramu koju prevashodno poznajemo kao američko uzletište, ali isto tako ima i nekih tipično “avganistanskih” detalja, recimo neprekidno izbacivanje IC mamaca iz aviona i helikoptera na malim visinama.

Bortko je u tehničko-vojnom smislu radio puno na autentičnosti, s tim što sama priča, naročito u završnici dobija potrebu da iskorači iz realizma u znakovitost pa tu onda malo i potrebe za ubedljivošću padaju pred potrebom za umet ičkim dojmom.

Osnovna tema filma jeste izolovana zajednica jedne sovjetkse padobranske jedinice u Avganistanu koja je svesna da je izgubila rat ali je ostalo da administrira stanje na terenu pred povlačenje. Njihov položaj je apsurdan, cilj im je da obezbede primirje s lokalnim ratnicima ne bi li obezbedili mirno povlačenje snaga a opet moraju da se brane i da reaguju na ptencijalne pretnje. Bortko vrlo jasno prikazuje konfuziju ruskih snaga, zaglavjenih u ratu čiji smisao nije dostupan vojnicima, u okolnostima u kojima ne mogu da pouzdano identifikuju ko im je zapravo neprijatelj.

Međutim, još je zanimliviji sloj izuzetno ubedljivo uhvaćeno stanje samog SSSRa o čijoj hipokriziji i dramatičnim promenama iz perioda Perestrojke saznaju od vojnika koji dolaze na teren iz Otadžbine, i pitaju se imaju li gde da se vrate.

To je zapravo najzanimljiviji aspekt ovog filma, a Bortko se ne štedi u prikazivanju korozivnosti sveta sovjetske vojske koja pravi ekskurzije u avganistanke gradove da bi kupovala elektronske uređaje, sa posebnim akcentom na vrhunski statusni simbol video rekorder!

Bortko se dotiče usput i nekih detalja kao što su karakteristični rituali maltretiranja u sovjetskoj armiji kao i rasprostranjena narkomanija koja je nastupila kada su se vojnici našli u blizini najboljih opijata na svetu. Uprkos tome što je u nekoliko navrata na ivici da previše “raširi” tkvibo koje secira, Bortko ipak uspeva da ostane u prihvatljivim okvirima digresivnosti za jedan evropski film.

Sovjeti nisu izbegavali da uzmu zapadne glumce u svojim skupim ekranizacijama literarne klasike, pa i ratnih događaja, setimo se Bondarčukovih podela ili Powers Boothea u Ozerovljevom STALJINGRADU. Dakle, Michele Placido je ovde euro-začin u sovjetskoj priči, i on zaista ispunjava sva očekivanja. Zaista je izuzetno harizmatičan u ulozi majora Badure, svojevrsnog antiheroja koji je sklon kršenju pravila, ali je ipak heroj koji zapravo odavno ni ne prepoznaje život u SSSRu kom treba dase vrati. Placido se sjjno uklopio u ostatak vrlo živopisne ruske podele i izvanredno je ispunio sve zadatke.

Scena napada na cisterne podsetila me je snažno na sličnu situaciju u filmu SAND CASTLE Ricarda Coimbre, ne bi me čudilo da je Coimbra imao priliku da gleda ovaj film, iako je njegova priča smeštena u Itak a ne u Avganistan. Botko nije neki izuzetak akcioni reditelj per se, ali gradi ubedljive i zanimljive prizore u ovim scenama.

Ipak, ovo je mnogo više jedna opšta vivisekcija izgubljenog rata nego klasičan combat movie, mada borbe ima. Ako imamo u vidu da je SSSR dve godine pre izlaska ovog filma povukao poslednjeg vojnika iz Avganistana možemo reći da su se u rekordnom vremenu suočili sa ovom temom i u pogledu svjih zabluda, ali i kršenja ratnog prava. 

Na kraju, reklo bi se da je ovaj film nekako prošao mimo javnosti i da u vreme izlaska pa sve do danas nije stekao adekvatnu reputaciju a zaslužio je.

* * * / * * * *

Sunday, April 22, 2018

Пешаварский вальс

Пешаварский вальс Timura Bekmambetova i Genadija Kajumova je ratni film inspirisan slučajem opsade Tvrđave Bedaber u kojoj su Pakistanci, mudžahedini i strani savetnici držali sovjetske zarobljenike. Jedne noći su se Sovjeti pobunili u saradnji sa lojalnim Avganistancima i preuzeli bazu. Pošto nisu mogli da je napuste i efikasno pobegnu, pokušali su da privuku pažnju svetske javnosti. Pakistanci su se prvo uzdržavali da ih satru jer je u Bedaberu bio ogroman magacin municije. Ipak, na kraju su to učinili, rezultat je bio više godišnji konflikt srednjeg intenzioteta između SSSR i Pakistana.

Bekmambetov i Kajumov su snimili prvu ekranizaciju ovog događaja, ali se ni ovaj film ne može  smatrati verodostojnim prikazom događaja kao ni ovogodišnja ruska serija. Ipak, film je specifičan zbog toga što nije tipična pravolinijska ratna priča kao što je serija već prikazuje mešavinu akcionog filma i polemičke, egzuistencijalističke melodrame. Snimljen je tokom raspada SSSRa pa ima i par zapadnih likova koji treba da internacionalizuju temu, kao novinari i svedoci dešavanja. Rezultat svih tih zahvata je konfuzan ali hipnotičan u svojoj estetizaciji. Ne bi se posle ovog filma ni naslutio dalji razvoj Bekmambetovljeve karijere izuzev što je od prvog kadra pokazivao sklonost ka izvozu na Zapad.

* * / * * * *

Saturday, April 21, 2018

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je dokumentarni film Fernande Pessoe koji spada u red onih modernih dokumentaraca u kojima autori žele da se odmaknu od estetike “školskog programa”. Ideja im je da prave neke visokoestetizovane celine od dokumentarnog materijala i na tom putu vrlo često završavaju sa celinama iz kojih ništa ne može da se nauči i sazna.

Naravno, kao što ni igrani film čovek ne mora nužno da razume, niti da mu bude eprijatan, uzbudljiv ili na bilo kom nivou zanimljiv, tako ni dokumentarni film ne mora da bude “sistematičan” i “poučan”. Međutim, šta ako imamo ovakav slučaj u kome ima potencijala za “poučan” film ali ga mi nismo dobili?

HISTORIAS QUE NOSSO CINEMA NAO CONTAVA je priča o brazilskim seks komedijama koje su tokom sedamdesetih i ranih osamdesetih nastajale u periodu vojne diktature. Vojna diktatura je dopuštala ove filmove jer je smatrala da nisu politički provokativni a publika ih je volela jer je jedino u njima imala priliku da vidi seks pošto je pornografija bila nedsotupna.

Sve je to lepo ali priču o pornochanchadama sam znao zahvaljujući svojim interesovanjima dočim je Fernande Pessoa uzela ovu zanimljivu temu i napravila sledeće - montirala je scene iz pornochanchada (premda za neke filmove nisam siguran da su deo ovog pravca) i pokušala da kroz montažu različitih situacija i dijaloga nekako ispriča iztoriju Brazila u tom periodu. Međutim, u tome nije uspela čak ni u najgrubljoj formi. Da, naravno, jasno je da neke od tih scena, naročito kad se izvuku iz konteksta i premeste u neki drugi govore o nekim temama kao što su ekonomski napredak, diktatura, ansilje, rasizam, socijalne razlike i sl. Ali, ništa od tih stvari nije isključivo brazilska stvar, naročito ne u Južnoj Americi.

Stoga i ovaj film kreće kao zabavan vic ali na kraju ne može da održi pažnju čitavih 79 minuta, a isto tako na kraju svega toga mora da se ode na Google i vidi šta je zapravo smisao svega tpga što se gledalo. E sad, moguće je da su moji zahtevi zaista “školski program” a ne moderna estetika, ali Pessoina salata od kadrova mene ne zabavlja, nije estetski moćna da  bi postojala bez nekakvog konteksta i značenja a ono izostaje,van čitljive autorkine namere.

Ovaj film nudi gledaje 79 minuta inserata iz opskurnih filmova i to je samo po sebi lepo, ali manje-više to je to. 

* * / * * * *