THOR: RAGNAROK

THOR RAGNAROK Taike Waititija je primenio isti trik kao i WONDER WOMAN. Izveo je junaka iz nečega što je sadašnjost, što su neke koliko-toliko ovozemaljske okolnosti i smestio ga je u svemirski Marvelov univerzum u kome inače obitavaju GUARDIANS OF THE GALAXY i slični likovi. Tu je Thor svakako dobio na efektnosti i ubedljivosti, međutim, postoji još jedna “olakšavajuća  okolnost” koju je imao RAGNAROK a to je da nema ni Thorovog čekića kao osnovnog oružja i pomagala za svaku priliku. Otud, Waititi ima priliku da se odmakne od svega onoga što je previše stripovsko u junaku i da ga prilagodi filmu.

Dakle, Waititijev Thor je dobar jednim velikim delom zato što ne mora da se izbori sa svim onim limitima koje su imali reditelji prethodnih filmova. U tom pogledu, moramo imati u vidu da je Waititi imao i ključnu priilegiju da Thora radi kao parodiju.

Naime, za razliku od tona ostalih MCU filmova izuzev GUARDIANS OF THE GALAXY, THOR RAGNAROK je iznad svega jedna po-mo parodija na superherojski film i space opere. Za razliku od ostalih filmova o Thoru koji su pokušavali da budu ozbiljni a imali još i naročite teškoće da prikažu Asgard,  ovde je Thor transformisan, ton filma je parodičan, sve je smešteno u svemirski deo MCU i konačno, Asgard ovde ima sudbinu Kryptona, dakle doživljava Ragnarok.

Waititi je imao čak i tu sreću da u njegovom filmu Thor nema tu retro dugu plavu kosu već je  svojoj hunky inkarnciji sa kratkom kosom.

Waititi je dakle imao jednu ogromnu masu olakšica u ovom filmu, pa je i proizveo film koji je blizak njegovim jačim stranama a to su parodija, akciona i horor komedija, razni vidovi verbalnog i vizuelnog humora. I u tom domenu Waititi briljira. On je evidentno manje maštovit reditelj od Gunna i manje tehnički vešt, ali u pogledu realizacije donosi vrlo neobičnu gotovo lo-fi poetiku u kojoj maltene ima elemenata televizijskog skeča. Ako je BLADE RUNNER 2049 u formi blokbastera podvalio tempo i estetiku art housea, onda je Waititi u RAGNAROKu podvalio jako puno lo-fi elemenata, namerne tehničke naivnosti i maltene amaterskih rešenja (u najboljem smislu te reči).

Ono u čemu se RAGNAROK uklapa u svemirski MCU je sada već ozbiljno odsustvo bilo kakve narativne discipline i strukture. Waititijev film je poselo u kome se najmanje bavimo onim što je glavna tema. I to je u suštini i najbolji element filma jer je ono što je glavno poslovično najmanje zanimljivo. 

Tako je sukob Thora sa prognanom starijom sestrom i ono što je naslov filma zapravo manje bitan element. Glavni je njegov boravak u zarobljeništvu, borba u areni i bondovanje sa Hulkom i Valkirom koju je sreo usput. U tom pogledu, RAGNAROK je sličan drugom GUARDIANSu, s tim što ovde negativac iako dolazi iz porodice zapravo nema bilo kakvu fundamentalnu ulogu u odnosu na glavne junake, a efekat na gledaoce je još manji.

Međutim, ako imamo u vidu celu vrlo složenu Marvelovu menažeriju, i sve obavezne figure koje mora da isprati ovakav film, Waititijevo ostvarenje je izuzetno prijatno za gledanje, u određenom smislu čak i subverzivno po intenzitetu parodije na kojoj se insistira. Hemsworth se sada dobro snalazi u liku a scenario mu je zaista pomogao da se maksimalno opusti bez potrebe da radi razne Thorove neuverljive činove u ambijentima koji im ne pristaju. Jeff Goldblum je sve vreme u komičnom ključu. Cate Blanchett je u MALEFICIENT štimu i takođe je raspoložena za parodiju. Tessa Thompson je harizmatična kao Thorova simpatija, protivnik i saradnik.

Dakle, Waititi je okrenuo brigu na veselje i snimio vrlo zabavan film. Međutim, to što je uspeo da pobegne od raznih Thorovih kontradikcija ne znači da je bilo koju zapravo rešio.

* * * / * * * *