Friday, October 6, 2017

BLADE RUNNER 2049

BLADE RUNNER 2049 svakako može da se uhvati u koštac sa MOTHER! za titulu najgopreg high profile filma ove godine. Nisam neki preterani fan filma Ridleya Scotta ali sam u potpunosti spreman da razumem i prepoznam njegov značaj. Prvi BLADE RUNNER iz svakog kadra dan-danas emanira "značaj", i stoji uz sve moje lične rezerve i ravnodušnost prema njemu. Ovaj značajan deo filmske istorije dobija potpuno nepotreban produžetak u filmu BLADE RUNNER 2049 iz najmanje dva razloga - prvo Villeneuve nema šta da postavi kao pitanje, u odnosu na ono što je već postavljeno u prvoj Dickovoj adaptaciji, a drugo, Villeneuve nema šta da pruži u vizuelnom pogledu.

Za razliku od prvog BLADE RUNNERa koji je nastao u tehnološkoj praistoriji u odnosu na ono što se snima danas, BLADE RUNNER 2049 uspeva da izgleda ne samo manje ubedljivo - što je poduhvat hvale vredan jer zvuči zaista nemoguće - već možemo slobodno reći da izgleda i produkciono i idejno siromašnije. Tarkovski mi pada na pamet kao referenca, jer siguno je pao na pamet i Villeneuveu. Film ima nešto od tog svedenog retro-futurističkog ambijenta karakterističnog ili za Tarkovskog ili za produkcije koje nemaju resurse, što inače Tarkovski nije bio, i deluje kao neki SF-surogat nastao u sovjetsko-istočnonemačkoj produkciji pred pad Berlinskog zida. I to nažalost nije kompliment jer BLADE RUNNER 2049 na kraju svega ima scenario koji je zapravo vrlo banalan i vrlo holivudski.

Deckardov lik je sveden na neku karikaturu iz EXPENDABLESa i tokom završnog melodramskog eskcesa, kada Deckard upita Goslingovog junaka, "Šta sam ja tebi?", neki gledalac je u bioskopu dobacio, "Zaova", i to je otprilike definisalo odnos koji su gledaoci imali. Dok je prvi film bio futuristički, enigmatičan i seksi, sa junacima koji su upitani nad time da li su ljudi i šta to znači biti čovek (a to pitanje, složićemo se, u međuvremenu nije više tako sveže), BLADE RUNNER 2049 je jedan od onih SF derivata u kojima ljudi komuniciraju sofisticiranim uređajima i voze lketeća kola ali onda moraju da odu na šalter da bi uzeli neki papir, kako bi se stvorila kafkijanska atmosfera.

Pritom, Villeneuve ima hrabrosti da nas zadržava 165 minuta sa zapletom koji zaslužuje 105 minuta u vrh glave, ali nema hrabrosti da nam u toku trajanja filma ubacvi neke potpuno redundantne akcione scene ne bi li ovaj film zadržao nekakvu formu blokbastera. Štaviše, na kraju se ključni događaji moraju desiti bez ikakve upotrebe mozga, isključivo "na ruke", snagom i silom, u jednoj prilično generic akcionoj sekvenci kakva bi u normalnom blokbasteru bila deo neke rutinske situacije pri sredini.

Jared Leto odnosi trofej najpretencioznijeg u podeli, iako je kao konkurenta imao Ryana Goslinga. Ipak, Leto je dobio junaka kome je jedina forma izražavanja monolog i nema te sile koja će ga sprečiti da ispriča celu svoju budalaštinu. Nesrećni Ford je ovde došao da odradi reunion iz žanra EXPENDABLESa tako da on pokušava da se iznenadi kad treba i uplaši kad nešto zagrmi. Ryan Gosling je izuzetno harizmatičan glumac čim ga je moguće gledati 165 minuta i da njega nema, verovatno bi naord masovno izlazio sa ovoga. Štaviše, možemo reći da je Gosling i glumac koji ima puno sreće čim ga ovakvi filmovi ne samo ne koštaju u pogledu kredibiliteta već mu ga i povećavaju. BLADE RUNNER 2049 već ima hajp kao klasik. Ipak, uveren sam da će publika bitno drugačije reagovati na ovaj film od kritike. Tako je bilo i sinoć. Atmosfera posle projekcije je bila kao posle sahrane. Koliko god idejnost prvog filma bila na nekom nivou blef, posle njega je imalo o čemu da se razgovara. Posle BLADE RUNNER 2049 ostaje ćutanje pomešano sa radošću što je gnjavaža gotova.

Najneverovatnija stvar je da posle decenija razmaštavanja toga šta je tema i ideja BLADE RUNNERa dobijamo film koji čak nije ni dostojna repriza prvog filma, pa ni produžetak. Idejno i strukturalno ovo je jedan neinspirisan predložak kome je Villeneuve kroz realizaciju bez ikakve mere i milosti prema bližnjem dao jednu bombastičnost i pretenziju koju ni mnogo sadržajniji tekstovi ne bi izdržali.

Villeneuve na nekom bizarnom nivou ipak jeste prožeo art house i blokbaster ali ne po tome što je iskoristio estetske postulate art housea da bi snimio film sa blokbaster pretenzijama već po tome što je "leba bez motike" modus operandi art house produkcije preneo u mejdžor projekte pokazavši da je i tamo moguće opstajati bez opipljivih rezultata.

* 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment