THE NUMBER 23

Sa velikim zakašnjenjem pogledao sam THE NUMBER 23 Joela Schumachera, jedan od onih filmova kojima je Jim Carrey želeo da se odmakne od svojih isključivo komičarskih rola, i snimio ga je u jednoj od svojih kreativno napotentnijih faza upravo na polju komedije. THE NUMBER 23 je baziran na scenariju Fernleya Phillipsa i nema nikakve sumnje da je autorska namera bila da upravo na bazi scenarija, odnosno na bazi same priče i načina kako je postavljena crpi ključnu atraktivnost filma. I nažalost, potencijalno zanimljiv zaplet o čoveku koji dobija na poklon knjigu koja naizgled govori o njegovom životu i razvija mu opsesiju brojem 23 (inače čestu među konspirolozima koji imaju numerološke fiksacije) slabo je realizovan iz više razloga. Jedan od osnovnih je taj što su scene u kojima se kao paralelna radnja prikazuje izmaštani svet romana, odnosno junakove projekcije u svet fantazije, deluje mahom jako nemaštovito, mehanički, i u pojedinim fazama repetativno tako da se taj dodatni sloj izraza umnogome gubi u nemaštovitoj egzekuciji na svim nivoima, od scenarističkog do rediteljstkog.

Potom, i u onim delovima koji su dobro dizajnirani i igrani, Schumacher ne uspeva da razvije neku pripovedačku virtuoznost, napetosti skoro i da nema, i ono što ima je nedovoljno u odnosu na materijal a to je šteta jer u pogledu fotografije u "realističnom" segmentu, uspeva da postigne zanimljivu atmosferu pa i dizajn.

Ako imamo u vidu da su glumci u filmu pre svega dobro izabrani, da je Carreyu odlično legao vehicle ovog profila, a da nmu je Virginia Madsen u svom post-SIDEWAYS ključu pružila izvanrednu podršku i komplikovane odnose među likovima učinila uverljivim, onda je zaista šteta što je film pao na nekim praktično mehaničkim detaljima filmske artikulacije.

* * / * * * *