Reprizirao sam AS PIK: LOŠA SUDBINA Draška Đurovića u sklopu nekog istraživanja. Koliko god da mi je onomad delovalo deplasirano da pišem o ovom filmu, ipak mislim da ga treba živopisati za potrebe evidencije.
Đurović je čudan svat i jedna apartna pojava u regionalnoj kinematografiji. S jedne strane, on je uspeo da napravi minimalan ali na bizarnom nivou dosledan opus u kome prikazuje svoju generalnu okrenutost repertoarskom filmu. Međutim, u svakom od tih filmova je želeo da unese i nešto od te tako tipične regionalne okrenutosti "velikim temama", pa bilo da je reč o kriminalu devedesetih u ROĐENIM SJUTRA, političke trzavice u DESANTU NA PRČEVO ili ratovi devedesetih u AS PIKU.
Stoga, Draško Đurović je na neki način regionalni Uwe Boll jer za razliku od drugih reditelja koji imaju čak i eksplicitne simpatije za njega, Đurović ga kanališe na suštinskom i potpuno iskrenom nivou. Njegovi filmovi dobacuju do Bolla ali ne žele da budu ni treš, niti exploitation, žele da budu baš dobri repretoarski filmovi sa dubinom i u tome ne uspevaju.
AS PIK je tipičan primer tog pristupa. U njemu ništa nije toliko loše na nivou ideje koliko je sve ridikulozno realizovano. A validnost ideje je potvrdio ČETVRTI ČOVEK koji je zapravo isto ovo, samo urađeno bolje. Na nekom nivou, Đurovićev film je čak i hrabriji jer u glavnu ulogu postavlja totalnog antiheroja, koji se seća "svega" i ni zbog čega se ne kaje...
Međutim, isto tako, Đurovićev film posle prvih pet minuta koji su korektni, pa čak i obećavajući, kreće da tone u jedan žanrovski melanž između teatralne studije karaktera, trilera i tarantinovske persiflaže prepune bizarnih dijaloga. Možda je već Michael Madsen u podeli signal da se traži tarantinovski vajb, koji proističe i iz vezanosti za jednu lokaciju i napeto opsadno stanje u ključu DESPERATE HOURSa, međutim Obrad nenezić i Đurović nisu kadri to da iznesu. Film bi svakako bio kudikamo podnošljiviji da je bilo malo više kritičnosti prema pojedinim najproblematičnijim dijalozima u montaži, i to naročito onim kojima nije mesto u ovom filmu već u nekom neuspelom pozorišnom komadu "krvi i sperme".
Sami dijalozi sugerišu da je možda čitav ovaj scenario nekada postojao u formi slabog pozorišnog komada.
Slično ČETVRTOM ČOVEKU, temu ratnih zločina AS PIK koristi kao McGuffin, i uprkos tome što ima jasnu antisrpsku agendu tipičnog crnogorskog "pranja ruku" od svega, nesumnjivo je da ovu "temu" dosta jasno i dosledno žanrovski koristui. U tom pogledu, zanimljivo je da u filmu jednu malu ulogu igra SNSov kadar Rastko Janković koji u svojim pokušajima da rukovodi našom kienmatografijom dosta insistira na "nacionalnom interesu" koji ga evidentno nije mnogo zanimao pre nekoliko godina kada je glumio u ovakvom filmu i još pevao naslovnu pesmu.
Uprkos tome što u načelu možemo reći da je jugoslovenska kinematografija imala pozitivna iskustva sa žanrovskim filmom, upravo naslovi poput AS PIKa bivaju potegnuti kao argument da našem podneblju ne prija ovakav filmski izraz.
Đurović je čudan svat i jedna apartna pojava u regionalnoj kinematografiji. S jedne strane, on je uspeo da napravi minimalan ali na bizarnom nivou dosledan opus u kome prikazuje svoju generalnu okrenutost repertoarskom filmu. Međutim, u svakom od tih filmova je želeo da unese i nešto od te tako tipične regionalne okrenutosti "velikim temama", pa bilo da je reč o kriminalu devedesetih u ROĐENIM SJUTRA, političke trzavice u DESANTU NA PRČEVO ili ratovi devedesetih u AS PIKU.
Stoga, Draško Đurović je na neki način regionalni Uwe Boll jer za razliku od drugih reditelja koji imaju čak i eksplicitne simpatije za njega, Đurović ga kanališe na suštinskom i potpuno iskrenom nivou. Njegovi filmovi dobacuju do Bolla ali ne žele da budu ni treš, niti exploitation, žele da budu baš dobri repretoarski filmovi sa dubinom i u tome ne uspevaju.
AS PIK je tipičan primer tog pristupa. U njemu ništa nije toliko loše na nivou ideje koliko je sve ridikulozno realizovano. A validnost ideje je potvrdio ČETVRTI ČOVEK koji je zapravo isto ovo, samo urađeno bolje. Na nekom nivou, Đurovićev film je čak i hrabriji jer u glavnu ulogu postavlja totalnog antiheroja, koji se seća "svega" i ni zbog čega se ne kaje...
Međutim, isto tako, Đurovićev film posle prvih pet minuta koji su korektni, pa čak i obećavajući, kreće da tone u jedan žanrovski melanž između teatralne studije karaktera, trilera i tarantinovske persiflaže prepune bizarnih dijaloga. Možda je već Michael Madsen u podeli signal da se traži tarantinovski vajb, koji proističe i iz vezanosti za jednu lokaciju i napeto opsadno stanje u ključu DESPERATE HOURSa, međutim Obrad nenezić i Đurović nisu kadri to da iznesu. Film bi svakako bio kudikamo podnošljiviji da je bilo malo više kritičnosti prema pojedinim najproblematičnijim dijalozima u montaži, i to naročito onim kojima nije mesto u ovom filmu već u nekom neuspelom pozorišnom komadu "krvi i sperme".
Sami dijalozi sugerišu da je možda čitav ovaj scenario nekada postojao u formi slabog pozorišnog komada.
Slično ČETVRTOM ČOVEKU, temu ratnih zločina AS PIK koristi kao McGuffin, i uprkos tome što ima jasnu antisrpsku agendu tipičnog crnogorskog "pranja ruku" od svega, nesumnjivo je da ovu "temu" dosta jasno i dosledno žanrovski koristui. U tom pogledu, zanimljivo je da u filmu jednu malu ulogu igra SNSov kadar Rastko Janković koji u svojim pokušajima da rukovodi našom kienmatografijom dosta insistira na "nacionalnom interesu" koji ga evidentno nije mnogo zanimao pre nekoliko godina kada je glumio u ovakvom filmu i još pevao naslovnu pesmu.
Uprkos tome što u načelu možemo reći da je jugoslovenska kinematografija imala pozitivna iskustva sa žanrovskim filmom, upravo naslovi poput AS PIKa bivaju potegnuti kao argument da našem podneblju ne prija ovakav filmski izraz.
No comments:
Post a Comment