AFTERMATH

AFTERMATH Elliotta Lestera po scenariju španskog prevashodno žanrovskeg specijaliste Javiera Gullona, trebalo je da posluži kao prestige picture za Arnolda Shchwarzeneggera. Nažalost, Arnie nije Jim Carrey da lako prenosi svoj komičarski schtick u dramske uloge, niti da proizvede efekat tragikomedije tako da je ovo film u kome sve vreme prisustvujemo nečemu što bismo u svakoj drugoj situaciji nazivali vanity projectom, pod uslovom da je Arnie u situaciji da isposluje tako nešto.

Međutim, pogledajmo istini u oči, Arnie je davno davno bio najveća bioskopska zvezda i paradoksalno, vrlo brzo se popeo na vrhunac popularnosti i izgubio sboj box office mojo. Arnieja je i dan-danas prototip bioskopske zvezde iako zapravo nije ni približno imao seriju blokabstera kao Tom Cruise, Mel Gibson ili Will Smith. U određenom smuslu, Arnie je ipak ostao simbol blockbuster glumca kako zbog ikoničnosti likova koje je igrao tako i zbog specifičnog glumačkog detalja - on teško da bi mogao da igra u bilo čemu što nije neka vrsta žanrovske estetizacije, a što u svojoj vrhunskoj formi posamtramo kao komercijalni film.

Dakle, nema Arnold neki range kojim bi mogao da iskorači izvan tog blag komično tretiranog akcionog ili SF miljea, a AFTERMATH je sve suprotno od toga. Ne kažem da je svaki eksperiment zabranjen, ali ovaj svakako da mu nije bio potreban.

Arnold se već godinama babi, i u tom procesu pretvaranja u babu sebe jeste žestoko poništio u odnosu na ono što je bio. U AFTERMATHu je bio spreman sebe potpuno da poništi, međutim u underplayu kome je u očaju pribegao Lester, Arnold nema šta da pruži. Svakako, da Arnoldovo izbrazdano lice i prilično bizarno telo govore mnogo toga, ali to čine u filmu kao što je Ayerov SABOTAGE gde može da se pravi refleksija Arnoldove žanrovske zaostavštine, ne u ovoj melodrami o gubitku i osveti ali onoj osveti koja je brzopotezna i nekatarzična iako se katarza očekivala.

Scoot McNairy nasuprot Arnolda je pravi izbor za ovaj film, ali ni činjenica da njegov lik ne uspeva da zaživi bitno bolje pokazuje da je problem ne samo u Arnoldu već i u Gullonovom sceanriju.

Gullonov scenario je dosta dobro osmišljen u tome kako tretira bitne plot pointe ali ne nudi mnogo sadržaja na putu između plotpointa i u tom pogledu jedini način da se to zabašuri bio je da ljudi dugo ćute, gledaju i rade svakodnevne stvari. Sa glumcem koji je sve sem ne svakodnevan kao što je Arnold, to nije moglo da se uradi.

Lesterova režija je nažalost onoliko dobra koliko su glumci i scenario. Stoga efektne su one zanimljivo koncipirane scene i upečatljivi su oni likovi koje igraju bolji karakterni glumci, dakle Scoot McNairy. Lester u tom smislu nije suštinski gori od drugih reditelja sa sličnim limitima ali je za razliku od njih radio film sa glumcem koji je nosio veliki rizik.

I taj rizik se ispostavio kao opravdan. 

* * / * * * *