Pogledao sam THE MAGNIFICENT SEVEN Antoinea Fuque, još jedan od pokušaja da se obnovi dobro potvrđena formula koja je zvanično i nezvanično reinterpretirana desetinama a možda i stotinama puta. Jedini kompliment koji se može dati ovom filmu jeste to da ostavlja utisak kako Fuqua nije gledao nijedan uspešan film snimljen po ovoj formuli jer THE MAGNIFICENT SEVEN deluje kao početničko, pionirsko glavinjanje kroz potpuno nov teren na koji još niko nije kročio. FGotovo je fascinantno koliko Fuquin film ne funkcioniše na nivou nekog elementarnog pripovedačkog žargona. Za preko dva sata trajanje, ne uspeva da uspostavi likove, pa čak ni njihov elementarni protagonizam što je gotovo nemoguiće u filmu u kome igraju Denzel Washington i Chris Pratt ali eto, moguće je. Ovo je film u kom Denzel i igra i ne igra, i ima ga i nema ga, i to generalno važi za svakoga. Naravno, to je veliko traćenje jedne izuzetno dobre podele koju predvode jedna dokazana i jedna dolazeća zvezda. Ipak, to se u krajnjem skoru ne oseća.
Zvezde nisu iskorišćene u pravoj meri a to naročito važi za Denzela u kome je ostalo itekako energije i svežine, a u ovom filmu kao da se nije ni zagrejao. Ali, kako iskoristiti zvezde u filmu koji poraktično nema nijednu PRAVU scenu za koju možemo da kažemo da je VAŽNA, da su se likovi prelomili, da smo to na bilo kom nivou osetili. Sve to ima veze i sa scenarijem, i sa glumom ali pre svega sa Fuquom koji je od reditelja kome se ne može osporiti poznavanje zanata sveo na reditelja kome je zanat najupitniji.
U THE MAGNIFICENT SEVEN, svaki junak je slikan isto, bilo da je pozitivac ili negativac. Ne samo da su uglivo kamere isti nego su iste i širine planova i trajanja kadrova. To je možda najočitije u izrazito neveštoj sceni prvog standoffa sa negativcima u okupiranoj varošici gde gledalac koji ne zna glumce uopšte ne bi znao ko je pozitivac a ko negativac.
Nic Pizzolatto je pisao scenario zajedno sa Denzelovim posilnim Richardom Wenkom, i Pizzolattovi monolozi nažalost nisu rediteljski adekvatno tretirani, pa predstavljaju jedan od elemenata koji bi trebalo da "prevaziđu" žanr a u stvari samo remete normalno funkcionisanje filma. Ipak, usled tako slabe režije, čak i ovako rutinska filmska priča deluje klimavo pa je pitanje koliko slojeva Fuquinih svinjarija treba razgrnuti da bismo stigli do nečega što je problem scenarija.
Ipak, ono što smeta na nivou koncepta, samim tim i scenarija je usiljeni diversity - tu su junaci svih boja, staleža i predistorija, a bez jasne ilustracije njihove pozicije. Denzel igra vođu ekipe ali nikada ne nailazi na neki strukturalni rasizam koji je tada morao postojati, neposredno po završetku Građanskog rata kada ni na Severu crnci nisu bili baš do kraja prihvaćeni, naročito ne kao vođe. Ako je ovo bio pokušaj da se u belački žanr uvedu crni junaci, a daleko da je ovo prvi put, onda je istorija ozbiljno izvrgnuta ruglu i to na štetu crnaca. Ako se setimo koliki je big deal bio biti crni vojnik o čemu govori Denzelov film GLORY, prva instanca gde je dobio nagrade, onda je neverovatno da njegov junak tako bez prepreka ide Divljim Zapadom i zavodi red. Uostalom, to bi se moralo očitovati ako ne kao rasni a ono kao klasni problem a toga ovde nema, iako je jedan od prvih monologa u filmu negativčeva lamentacija o kapitalizmu.
Sve u svemu, THE MAGNIFICENT SEVEN je film hipnotičkog mediokritetstva, dva sata čekanja da se nešto "zaista desi".
* 1/2 / * * * *
Zvezde nisu iskorišćene u pravoj meri a to naročito važi za Denzela u kome je ostalo itekako energije i svežine, a u ovom filmu kao da se nije ni zagrejao. Ali, kako iskoristiti zvezde u filmu koji poraktično nema nijednu PRAVU scenu za koju možemo da kažemo da je VAŽNA, da su se likovi prelomili, da smo to na bilo kom nivou osetili. Sve to ima veze i sa scenarijem, i sa glumom ali pre svega sa Fuquom koji je od reditelja kome se ne može osporiti poznavanje zanata sveo na reditelja kome je zanat najupitniji.
U THE MAGNIFICENT SEVEN, svaki junak je slikan isto, bilo da je pozitivac ili negativac. Ne samo da su uglivo kamere isti nego su iste i širine planova i trajanja kadrova. To je možda najočitije u izrazito neveštoj sceni prvog standoffa sa negativcima u okupiranoj varošici gde gledalac koji ne zna glumce uopšte ne bi znao ko je pozitivac a ko negativac.
Nic Pizzolatto je pisao scenario zajedno sa Denzelovim posilnim Richardom Wenkom, i Pizzolattovi monolozi nažalost nisu rediteljski adekvatno tretirani, pa predstavljaju jedan od elemenata koji bi trebalo da "prevaziđu" žanr a u stvari samo remete normalno funkcionisanje filma. Ipak, usled tako slabe režije, čak i ovako rutinska filmska priča deluje klimavo pa je pitanje koliko slojeva Fuquinih svinjarija treba razgrnuti da bismo stigli do nečega što je problem scenarija.
Ipak, ono što smeta na nivou koncepta, samim tim i scenarija je usiljeni diversity - tu su junaci svih boja, staleža i predistorija, a bez jasne ilustracije njihove pozicije. Denzel igra vođu ekipe ali nikada ne nailazi na neki strukturalni rasizam koji je tada morao postojati, neposredno po završetku Građanskog rata kada ni na Severu crnci nisu bili baš do kraja prihvaćeni, naročito ne kao vođe. Ako je ovo bio pokušaj da se u belački žanr uvedu crni junaci, a daleko da je ovo prvi put, onda je istorija ozbiljno izvrgnuta ruglu i to na štetu crnaca. Ako se setimo koliki je big deal bio biti crni vojnik o čemu govori Denzelov film GLORY, prva instanca gde je dobio nagrade, onda je neverovatno da njegov junak tako bez prepreka ide Divljim Zapadom i zavodi red. Uostalom, to bi se moralo očitovati ako ne kao rasni a ono kao klasni problem a toga ovde nema, iako je jedan od prvih monologa u filmu negativčeva lamentacija o kapitalizmu.
Sve u svemu, THE MAGNIFICENT SEVEN je film hipnotičkog mediokritetstva, dva sata čekanja da se nešto "zaista desi".
* 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment