EYE IN THE SKY

Pogledao sam EYE IN THE SKY Gavina Hooda, nepodnošljivo politički korektnu polemičku dramu o moralnim dilemama koje se pojavljuju pred ljudima koji putem bespilotnih letelica ubijaju druge ljude u dalekim predelima. Scenario Guya Hibberta je nepodnošljivo tupav i pokušava da u polemičkom maniru suoči razne stavove oličene u različtim likovima, a sve ih postavlja u situaciju da se dronom mora ubiti ozloglašeni islamista u Keniji, ali, avaj, pred kućom koju treba gađati sedi mala devojčica i prodaje neke somune.

Hibbertove namere su ili časne ali on ne dobacuje do njih jer je glup, ili su nečasne i realizovane na način da deluje kao da je on jako naivan. S jedne strane, Hibbert predstavlja svet drone warfarea kao milje u kome se brine o kolateralnoj šteti do mere da se vaga o smrti jedne devojčice, što možda i jeste tako kada su mete manje značajne od onih koje se gađaju u ovom filmu. Ako se setimo sluaja RTSa, NATO nije imao apsolutno nikakav problem da ubije 16 civila kako bi uništio antenu koja nije bila od vitalnog značaja za odbranu Jugoslavije ali se za nju mogla upotrebiti. I kada se pogleda njihov CDE za tu akciju u dokumentima Haškog tribunala, apsolutno nisu imali nikakvu dilemu oko toga da li usput treba pobiti civile, kao što nisu imali nikakve iluzije o suštinskoj beznačajnosti tog postrojenja koje su gađali. Stoga situacija u kojoj ih jedna devojčica sprečava da ubiju par ozloglašenih terorista i bombaša samoubicu koji se upravo opasuje eksplozivom apsolutno nema nikakvog smisla. Ubili bi devojčicu kao kolaterlanu štetu bez razmišljanja.

Ipak, činjenica da film tobože hoće da nam pokaće hladan i ciničan svet u kome neko uopšte diskutuje o tome da li treba da se ubije devojčica ili ne, predstavlja inicijalnu laž i glupost. Kada se ta laž uvede, onda gluposti kreću da se nagomilavaju, pa tako centrala maltene žrtvuje život svog operativca kako bi spasila devojčicu od ekslozije, i sve u svemu, film osuđuje ljude koji prave kolateralnu štetu, ali ih opet i razume, pa se na kraju sve svede na priču o tome kako NATO ubija neke ljude po svetu ali to ne znači da ubicama povremeno nije teško zbog toga.

Ono što je najperveznije od svega jeste zapravo status ovog filma koji ponajviše podseća na neke polemičke drame iz vremena komunizma gde se kao iznose argumenti za i protiv ali je vrednosni sistem jasan, a vrednosni sistem je onaj vladajući. Umesto da bude tako i percipiran, kao priča koja pokazujući malo naličja Rata protiv terorizma zapravo samo reafirmiše njegovu neophodnost jer na kraju krajeva, NATOvci jesu ubice ali se prvo jako dugo pitaju da li da usput ubiju devojčicu, ovaj film je doživljen kao inteligentno preispitivanje drone warfarea.

Andrew Niccol je napravio takođe slab ali ipak kudikamo smisleniji film o tome. A koliko vidim i Anne Hathaway će ekranizovati pozorišni komad o tome koji upravo igra. Dakle, drone warfare je sasvim zasluženo došao u fokus filmskih autora, ali tek treba da rezultira dobrim filmom. 

Gavin Hood je posle dolaska u Holivud imao čudnu putanju u karijeri, između ostalog i zato što je želeo da se bavi osetljivim političkim temama. U tom smislu, Hoodov RENDITION je daleko vredniji film od ovoga. Pa opet, ako govorimo o uništenju svetova sa distance, verujem da je ENDER’S GAME još snažnije delo na ovu temu iako govori o dalekoj budućnosti.

* 1/2 / * * * *