Pogledao sam PORODICU Saše Radojevića, film koji je snimio u ko-režiji sa Mladenom Đorđevićem. Uprkos Đorđevićevom evidentnom uplivu u pogledu relativno profesionalnog izgleda filma, ovaj film je nedvosmisleno oslonjen na Radojevićevu poetiku, pa čak ima i jedan autopetički sloj koji je naravno, kako je i svojstveno Radojeviću dosta konfuzno urađen.
POLJUPCI, Radojevićev samostalni debi i dalje ostaje njegov najzaokruženiji i najkoherentniji film, ali PORODICA je svakako korak u pravcu mogućnosti da se Radojevićev rad zanatski uprostoji. U dosadašnjem radu, mnoge zanimljive ideje su ostajale nedorečene u njegovom rukopisu baš zbog užasnog diletantizma, pa je i rezultat bio kao neki čudni ekstrakt srpske kinematografije, ogromne pretenzije prožete neograničenim diletantizmom, iako je objektivno njegova poetika potpuno suprotna našim filmskim običajima.
Uz pomoć Mladena Đorđevića i direktora fotografije Dalibora Tonkovića, PORODICA uspeva da zaliči na studentski film u najboljem smislu te reči ali i dalje ostaje prilično hermetična upravo na nivou narativa, na kome pak jako insistira. Paralelna fikcionalna priča o zločinu iz prošloati i odlični kućni snimci porodice Jovanov, kao i odličan sagovornik iz te porodice treba da posluže kao dve slike prošlosti, jedna mračna i jedna nostalgična, ali u celini treba priličan napor da bi se ove dve stvari uvezale.
Čini se da je to preplitanje fikcije i dokumenta, nostalgije i potrgae za traumom moralo biti kudikamo veštije i jasnije rešeno. Isto važi i za metafilmski sloj o glumici koja snima film DRŽAVA, ne samo zato što film DRŽAVA (koji zaista postoji) spada u opskurniji deo naše filmske ponude nego što se ni u tom meta-filmu ne ide do kraja, odnosno glumica ne nosi svoje ime i prezime već nudi fikcionalizovanu verziju svoga identiteta.
U određenom smislu, mogu se prepoznati simpatije u toj metafilmskoj dimenziji celog zahvata, ali on se u znatnom delu graniči sa bezidejnošću, odnosno čini se da Radojević svoju relativno redovnu produkciju u poslednje vreme vrti oko jedne ideje (što je autorski dosledno) i jednog filma (koji je zapravo možda i najslabija karika u njegovom autorskom nizu).
Za film toliko opterećen narativom, PORODICA je morala biti veštije napisana, a da bi se postavila u “realističniju” ravan u odnosu na DRŽAVU i uverljivije glumljena. Međutim, ona kao celina funkcioniše kao do sada najkomunikativniji Radojevićev rad, što joj paradoksalno jeste adut jer ponovo je reč o art filmu koji nema svoje mesto u festivalskoj ponudi. Reditelji koji snimaju ovakve filmove obično iza sebe imaju jače opuse od Radojevićevog.
PORODICA ipak jeste barem zanatsko unapređenje jedne autohtone poetike lokalnog dometa u srpskom filmu.
* * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment