STUKAS

Pogledao sam STUKAS Karla Rittera, tek drugi film ovog značajnog reditelja iz Goebbelsove propagandne mašinerije do kog sam uspeo da dođem. Njegov film GPU gledao sam u Kinoteci i sa STUKASom ima dosta sličnosti. Naime, oba filma spadaju u podžanr za koji se Ritter specijalizovao u nacističkoj Nemačkoj a to je tzv. Zeitfilm. Reč je o propagandnim filmovima koji su se bavili savremenim temama i po tome su se izdvajali od najambicioznijih nacističkih produkcija kakve je recimo radio Veit Harlan koje su se mahom bavile temama iz “slavne” prošlosti i pokušavale da osnovu “istorije” utiču na percepciju sadašnjosti i usmeravaju budućnost.

Ritter se bavio savremenim filmovima na vrlo dinamičan i komunikativan način, a na njegovu poetiku uticali su iskrena pripadnost NSDAPu, ratni staž u Velikom ratu, i bavljenje grafikom, filmskom promocijom i saradnja sa nemačkom ispostavom Disneya. Goebbels recimo nije previše cenio Rittera, govorio je da bi od njegove propagande pristojan čovek porumeneo, i da bolje rukuje avionima u kadru nego ljudima, ali na duže staze, propagandni efekat danas mahom prave reditelji poput Rittera. Zli jezici su bili skloni da u knjigama navedu Rittera kao preteču Rolanda Emmeicha, i to nije sasvim netačno, uostalom zar se baš Nemci Wolfgang Petersen i Roland Emmerich nisu sredinom devedesetih nametnuli kao najveći “američki državni reditelji”.

Ritterov film STUKAS je zanimljiva priča o učešću aviona Ju-87 u ratu u Francuskoj i njihovim veselim, hrabrim i šarmantnim posadama. U tehničkom pogledu, Ritterov film je apsolutno uporediv sa vazduhoplovnim akcionim filmovima koje je Holivud proizvodio tokom četrdesetih i pedesetih. Ritter vrlo vešto integriše dokumentarne snimke sa kadrovima glumaca, aviona u pravoj borbi i avioni koji lete za potrebe filma.

Međutim, da, Goebbels je u pravu kada kaže da pristojan čovek rumeni od Ritterove propagande, i da, svakako da ne ume da vodi ljude. No, to zapravo ima veze jedno sa drugim. Naime, Ritter se oslanja na epizodičnu dramsku strukturu u kojoj se pojavljuju prevashodno situacije a mnogo manje se razvijaju likovi. Samim tim, nema karaktera koji se razvija kroz ceo film, i publika nema za koga da se veže. Tome doprinosi i sama forma - reč je o ratnom filmu, vojnici po definiciji svi izgledaju slično, a kada tome dodamo da su ovo mahom zaboravljeni nemački glumci, rezultat je niz ljudi u kadru koje teško razlikujemo.

To naravno ne znači da film nije dinamičan, međutim, nema autentičnog vezivanja za likove.

Ipak, svakako najbizarniji detalj jeste jedan od junaka koji u trećem činu zapravo prođe kroz karakternu transformaciju. Naime, junak biva pogođen, oboren, ranjen, i tokom oporavka pada u depresiju. Deluje kao da se ne može vratiti u jedinicu. Sve dok ga preduzimljiva medicinska sestra ne odvede na Wagnerovu operu (inače Siegfrid Wagner je bio Ritterov rođak sa ženine strane tako da mu je to znatno pomoglo u afirmaciji u Rajhu. Dakle, kada ode da pogleda Wagnera, on se toliko nadahne da se vrati u rat.

Problem Ritterove propagande jeste u tome što nije stvorio ubedljive likove preko kojih uspeva da komunicira sa publikom, ali i u njenoj vrlo neobičnoj “sofistikaciji”. Ideja da se čovek nadahne operom da posle traumatičnog iskustva ode i nastavi sa delatnošću koja mu je izazvala traumu zaista deluje vrlo iskonstruisano, ali opet jako dobro ilustruje taj značaj kulture u Trećem Rajhu.

Kad je reč o prikazu neprijatelja, Francuzi su prikazani kao nesposobn ratnici i žrtve britanske maniuplacije. U jednoj sceni dva oborena nacistička pilota recimo pomisle da će ih meštani bolje prihvatiti ako se predstave kao Englezi, međutim francuski seljaci ih isteraju kao “engleske lopuže” a u jednoj drugoj sceni ta ista dvojica-trojica ubede francusku četu da se preda jer nema svrhe da ratuje za račun Britanije.

U filmu su korišćeni autentični dokumentarni snimci i odlično su uklopljeni u materijal. Među njima su i snimci napada na Dankerk tokom brtanskog povlačenja.

Ovaj film iz 194. završava operski. Štuke poleću napad na Englesku a hor pilota peva “Stuka Leid”, himnu ove jedinice. Ritterov opus će međutim zabranom jednog filma iz 1944. u kome plilot Luftwaffe planira da se seli na Istok sa svojom drago, zato što je tada Istok bio izgubljen i priča o selidbi tamo je izgledala kao neprijatno podsećanje.

Sovjeti su tražili da se Ritteru sudi zbog propagandnog uticaja na omladinu, a organi za denacifikaciju su mu dodelili status “saputnika” zločinačkog režima.

Na kraju, ako gledamo iz vizure TOP GUNa i paradigmatičnih propagandnih filmova današnjice, oni mnogo više duguju Ritteru nego Harlanu koji je ipak bio rafiniraniji i suptilniji reditelj čije je omiljeno oruđe bilo melodrama. 

* * 1/2 / * * * *