Pogledao sam STALJINGRAD Fjodora Bondarčuka, veliki ruski blokbaster koji je uspeo da prevaziđe samo ruske okvire i da krene sa uspešnim prikazivanjem u Kini i drugim teritorijama. Film je vrlo zanimljiv za analizu, nažalost nije toliko zanimljiv za gledanje.
Sam film je na nivou ambicije u tehničkom smislu upečatljiv. Ipak, sama priča na koju se fokusira je dosta "mala" i ne bih rekao da zarobljava grandioznost staljingradske bitke i njenog prelomnog uticaja na rat. Naravno, ideja da se "velika priča" ispriča kroz "malu priču" može biti legitimna, ali STALJINGRAD u tom pogledu nije preterano ubedljiv.
Film nosi stripovsku stilizaciju i u estetskom pogledu najviše podseća na film 300 Zacka Snydera. U principu "lošiji" Snyder iz filmova 300 i WATCHMEN bi se mogao uzeti kao glavna referenca. Posle odličnog MAN OF STEEL, Snyderovo ime nema isto značenje kao pre, ali ovo je film koji pre svega podseća na njegovu "raniju" fazu.
Bondarčuk jako insistira na scenskim aranžmanima koji su u super slow motionu i imaju snagu više kao statični prizori nego kao pokretne slike,. Ako tome dodamo da je scenografija takođe u duhu stripovske stilizacije sa obiljem detalja i visoke estetizacije, STALJINGRAD više podseća na jednu umrtvljenu reklamu nego na punokrvni ratni film.
Samo je otvaranje, u duhu SAVING PRIVATE RYAN ali slabije od njega, uspelo da zarobi visceralnost rata, sve ostalo je kako rekoh visoka estetizacija čiji smisao u pojedinim momentima ne samo da izmiče već slikama daje potpuno drugu "mogućnost čitanja".
Sam zaplet o ratu u gradu u kome sovjetske snage zauzimaju kuću do nemačke zgrade i spremaju se da je preuzmu vrvi od naivne karakterizacije i kič rešenja, a scene interakcije među karakterima takođe nose istu vrstu artificijelnosti.
Ono što svemu daje naročitu političku dimenziju jeste priča koja uokviruje staljingradski deo a to je akcija spasavanja u Japanu tokom koje narator priča o bici nemačkoj devojčici zarobljenoj ispod ruševina. taj Bondarčukov statični, reklamdžijski pristup stvarima najbolje rezultate upravo daje u scenama smeštenim u Japan koje zapravo nemaju dramsku funkciju. Njihova funkcija nije naročito značajna ni za narativ jer film bi se manje-više razumeop bez naratora iako je zbunjujuće koliko informacija o likovima umesto od likova dobijamo od naratora. No, politička funkcija je jasna i dosta podseća na sovjetske filmove. Poenta je da su događaji iz staljingradske bitke omogućili Rusiji da danas bude globalna sila u jednom izmenjenom svetu i taj uvod ima zadatak da upravo to podvuče, ali i da potom podseti na sovjetsku ulogu u temeljnim istorijskim događajima savremene civilizacije.
U poređenju sa velikim sovjetskim filmovima o Drugom svetskom ratu i spektaklima na druge teme u čijoj je režiji briljirao njegov otac, Fjodor Bondarčuk pravi veliki zaokret. Naime, njegov film nema eneriju i umetničku autonomiju jednog Elema Klimova koji je postavio standard za sovjetske filmove o Drugom svetskom ratu u umetničkom pogledu ali isto tako nema ni tu čistu fizičku spektakularnost koju su imali pojedini filmovi Mihaila Kalatozova ili njegovog oca. Naime, kod Bondarčuka ima spektakla ali je realizovan "racionalno" na način na koji bi to uradili Amerikanci, sa dosta trikova i CGI, nema one monumentalnosti kada se u kadru nađu desetine hiljada statista, ili kada se za potrebe filma mobiliše vojska. Za razliku od ranijih filmova kada su Amerikanci snimali filmove uz pomoć svih dostupnih tehnika a Sovjeti (i Jugosloveni) velike freske sa rekonstrukcijama za čiju se cenu ne pita, Fjodorov STALJINGRAD je ipak običan movie, a kao takav je očekivano slabiji od nečega što bi na sličnu temu mogli isporučiti Amerikanci ili čak Južnokorejanci.
STALJINGRAD je film kakav ne viđamo svaki dan, ali definitivno nije veliki sovjetski spektakl koji će odoleti zubu vremena.
* * / * * * *
Sam film je na nivou ambicije u tehničkom smislu upečatljiv. Ipak, sama priča na koju se fokusira je dosta "mala" i ne bih rekao da zarobljava grandioznost staljingradske bitke i njenog prelomnog uticaja na rat. Naravno, ideja da se "velika priča" ispriča kroz "malu priču" može biti legitimna, ali STALJINGRAD u tom pogledu nije preterano ubedljiv.
Film nosi stripovsku stilizaciju i u estetskom pogledu najviše podseća na film 300 Zacka Snydera. U principu "lošiji" Snyder iz filmova 300 i WATCHMEN bi se mogao uzeti kao glavna referenca. Posle odličnog MAN OF STEEL, Snyderovo ime nema isto značenje kao pre, ali ovo je film koji pre svega podseća na njegovu "raniju" fazu.
Bondarčuk jako insistira na scenskim aranžmanima koji su u super slow motionu i imaju snagu više kao statični prizori nego kao pokretne slike,. Ako tome dodamo da je scenografija takođe u duhu stripovske stilizacije sa obiljem detalja i visoke estetizacije, STALJINGRAD više podseća na jednu umrtvljenu reklamu nego na punokrvni ratni film.
Samo je otvaranje, u duhu SAVING PRIVATE RYAN ali slabije od njega, uspelo da zarobi visceralnost rata, sve ostalo je kako rekoh visoka estetizacija čiji smisao u pojedinim momentima ne samo da izmiče već slikama daje potpuno drugu "mogućnost čitanja".
Sam zaplet o ratu u gradu u kome sovjetske snage zauzimaju kuću do nemačke zgrade i spremaju se da je preuzmu vrvi od naivne karakterizacije i kič rešenja, a scene interakcije među karakterima takođe nose istu vrstu artificijelnosti.
Ono što svemu daje naročitu političku dimenziju jeste priča koja uokviruje staljingradski deo a to je akcija spasavanja u Japanu tokom koje narator priča o bici nemačkoj devojčici zarobljenoj ispod ruševina. taj Bondarčukov statični, reklamdžijski pristup stvarima najbolje rezultate upravo daje u scenama smeštenim u Japan koje zapravo nemaju dramsku funkciju. Njihova funkcija nije naročito značajna ni za narativ jer film bi se manje-više razumeop bez naratora iako je zbunjujuće koliko informacija o likovima umesto od likova dobijamo od naratora. No, politička funkcija je jasna i dosta podseća na sovjetske filmove. Poenta je da su događaji iz staljingradske bitke omogućili Rusiji da danas bude globalna sila u jednom izmenjenom svetu i taj uvod ima zadatak da upravo to podvuče, ali i da potom podseti na sovjetsku ulogu u temeljnim istorijskim događajima savremene civilizacije.
U poređenju sa velikim sovjetskim filmovima o Drugom svetskom ratu i spektaklima na druge teme u čijoj je režiji briljirao njegov otac, Fjodor Bondarčuk pravi veliki zaokret. Naime, njegov film nema eneriju i umetničku autonomiju jednog Elema Klimova koji je postavio standard za sovjetske filmove o Drugom svetskom ratu u umetničkom pogledu ali isto tako nema ni tu čistu fizičku spektakularnost koju su imali pojedini filmovi Mihaila Kalatozova ili njegovog oca. Naime, kod Bondarčuka ima spektakla ali je realizovan "racionalno" na način na koji bi to uradili Amerikanci, sa dosta trikova i CGI, nema one monumentalnosti kada se u kadru nađu desetine hiljada statista, ili kada se za potrebe filma mobiliše vojska. Za razliku od ranijih filmova kada su Amerikanci snimali filmove uz pomoć svih dostupnih tehnika a Sovjeti (i Jugosloveni) velike freske sa rekonstrukcijama za čiju se cenu ne pita, Fjodorov STALJINGRAD je ipak običan movie, a kao takav je očekivano slabiji od nečega što bi na sličnu temu mogli isporučiti Amerikanci ili čak Južnokorejanci.
STALJINGRAD je film kakav ne viđamo svaki dan, ali definitivno nije veliki sovjetski spektakl koji će odoleti zubu vremena.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment