HO-CHA

Pogledao sam film HO-CHA Young Ju-Byuna. Film je vrlo zanimljiv i sporadično je na granici da se ispostavi kao sjajan rad koji odstupa od već potrošenih konvencija korejskog trilera, međutim, u jednom trenutku kada krene da se razotkriva osnova misterija oko koje je sve izgrađeno, a to je identitet junakove nestale neveste, gotovo da estaje drame i odlazi se u retrospekcije čiji je sadržaj neočekivan ali je ishod gledaocima već poznat. Naprosto, čini se da je HO-CHA jedan od onih trilera u kojima prošlost utiče na sadašnjost koji se previše izgube u toj prošlosti. To je baš šteta jer Young pokazuje vrlo solidne pripovedačke veštine, umeren je, ima ukusa, neke od već poznatih konvencija korejskog trilera koje su malo dosadile fino sprovodi. U tom smislu, HO-CHA ostaje film koji vredi videti kao svojevrsno osveženje u okvirima ovog podžanra.

* * 1/2 / * * * *

BRITANSKI GAMBIT

Pogledao sam BRITANSKI GAMBIT, televizijsku dramu Božidara Zečevića koju je za potrebe RTSa režirao Vladimir Momčilović, svakako jednu od najbizarnijih i zapravo vrlo retkih interpretacija srpskog nacionalizma u sklopu igranog programa. Ako izuzmemo nadraživanje naroda VUKOM KARADŽIĆEM i BOJEM NA KOSOVU, RTS je kasnije smanjio doživljaj i vili se bavio pavićevskim eskapizmom ili se bavio zlehudim posledicama sankcijama u serijama kao što su ona o propasti srednje klase GORE-DOLE ili TV film Zdravka Šotre DNEVNIK UVREDA. Međutim, nacionalna agenda se kasnije marginalno javljala, a od 1994. godine se uostalom i desio Miloševićev zaokret u odnosu na Krajišnike i bosanske Srbe.

Stoga, "prozor" u koji su se mogle uglaviti propagandne stvari je bio prilično tesan, u njemu se eventualna propaganda više manifestovala u starom maniru glorifikovanja istorije, mnogo pre nego bavljenjem aktuelnim temama osim u užen socijalnom kontekstu.

Zečevićeva drama izlazi 1998. kada se temperatura pojačala na Kosovu i kada s ponovo kreće tvrđim nacionalnim putem.

Ona govori o dvojici penzionisanih, već ostarelih britanskih oficira koji jedne noći u klubu veterana Specijalnih snaga iznose svoja sukobljena viđenja Drugog svetskog rata - naime jedan je bio delegiran kod četnika, jedan kod partizana. Onaj koji je bio kod partizana je više napredovao, i ovaj koji je bio kod četnika i voli Srbe sluti da drugi zna neku tajnu koja se rasplela u Drugom svetskom ratu i koštala Srbe.

Do kraja BRITANSKOG GAMBITA mi saznajemo "teoriju zavere" koja nam objašnjava zašto su Srbi stradali. Ipak, mora se priznati da drama, koja se dešava 1991. ima u sebi dosta virilnosti i optimizma spram ishoda novog rata u koji su Srbi ušli, a recimo u jednom dijalogu, srbofil-oficir kaže kako ide u Republiku Srpsku kod jednog svog prijatelja koji je "ministar u tamošnjoj vladi".

Dakle, ovo je jedan od retkih primera da se u formi polemičke drame, dakle praktično isključivo svedeno na ispaljivanje teza, prikazuje relativno aktuelna politička situacija, tražeći korene za to u dnevnopolitičkim ćoškovima istorije.

U tom smislu, BRITANSKI GAMBIT je prilično veran prikaz osnovnih fantazama koji su se formirali u kratkom periodu između Titove smrti i Petog oktobra i kao takav je vrlo vredan dokument.

Sve dobija dodatnu dimenziju pošto penzionisane oficire igraju Ljuba Tadić i Stevo Žigon, obojica suptilno i manje suptilno politički angžovani u vreme Miloševića.

I ideologija i realizacija ovog dela su trećerazredni, ali opet mora se pozdraviti barem pokušaj da se snimi nešto uslovno rečeno "sorkinovsko" što se danas sigurno ne bi desilo.

ROBOT & FRANK

Pogledao sam ROBOT & FRANK Jake Schreiera, po scenariju Christophera Forda. Uz SAFETY NOT GUARANTEED, ovaj film je bio jedan od SF filmova koji su obeležili prošlogodišnji Sundance. Posle dobrih kritika na festivalu nažalost nije dobio ozbiljniju priliku u bioskopima što je šteta jer je pre svega reč o zanimljivom i pitkom filmu koji nema one elemente na koje računaju veliki studiji u pogledu zvezda i vizuelnog spektakla, ali ima vrlo interesantnu i svežu priču, dinamičan je i imao je kapaciteta da komunicira.

Frank Langella igra starelog lopova koji je polako počeo da gubi pamet usled staračke demencije. Sin shvata da ne može dovoljno redovno da putuje kako bi posaćivao i oprema ga robotom koji mu pomaže, smišlja aktivnosti i vežbe za čuvanje sećanja. Ubrzo stari uspeva da ga izmanipuliše da počnu sa krađama kao najboljim vidom vežbe za očuvanje vitalnosti.

Film je vrlo precizno realizovan i Schreirer sa malim budžetom uspeva da stvori vrlo efektan film u kome pored glumačkih bravura i zanimljivih karaktera donosi dosta humora, napetosti i visokoestetizovan pristup bliskoj budućnosti koja odlično spaja dosadašnje pronalaske sa fino odabranim detaljima koji donose blagi dah budućnosti.

Langella i glas Petera Sarsgaarda uspevaju da izrade odnos između čovek i mašine, a Schreier izuzetno vešto uspeva da "stvori ličnost" od robota koji je bilži Wall-Wju nego humanoidnim androidima.

ROBOT & FRANK je pun pogodak i uprkos tome što nije imao veliku distribuciju nadam se da će doneti dobre poslove svojim autorima.

* * * 1/2 / * * * *

PLATILLOS VOLANTES

Pogledao sam PLATILLOS VOLANTES Oscara Aibara, crnohumornu istinitu priču o dvojici NLO entuzijasta u danima poznog frankizma. Aibar se ovde kreće linijom Alexa De La Iglesije iz pozne faze, zapravo anticipirajući je. De La Iglesijin odnos prema frankizmu je mnogo angažovaniji i groteksniji, Aibar je u tom pogledu uverljiviji, pokazuje birokratizovanost i učmalost jednog umornog društva koje je zrelo za promenu.

U suštini, upravo ta učmalost i podstiče dvojicu usamljenih, frustriranih ljudi da se ozbiljno posvete NLO-fenomenima i na određeni način izađu u fokus globalne pažnje, ubeđeni da im vanzemaljci, slično filmu THE DAY THE EARTH STOOD STILL donose poruku mira i žele da organizuju pregovore između supersila.

Aibar na početku filma insistira na tome da je film baziran na istinitoj priči i zvaničnim dokumentima, i zapravo, osim par ekscentričnosti nijedan od događaja suštinski ne deluje nemoguće. Međutim, način na koji su ti događaji prikazani, na tragu De La Iglesije, sa dosta apsurdnog humora, groteske i sporadične stilizacije čini da PLATILLOS VOLANTES od početka do kraja deluje kao vrlo efektna fikcija. Tome je sigurno doprineo i De La Iglesijin stalni scenarista Jorge Guerricaechevarria.

I posle ovog filma iz 2003. godine Aibar je ostao u senci što samo govori o snazi španske kinematografije čija je produkcija dovoljno jaka da jedan ovako solidan film ne izbacuje u prvi plan.

* * * / * * * *

PROMISED LAND

Pogledao sam PROMISED LAND Gusa Van Santa, snimljen po scenariju koji su napisali Matt Damon i John Krasinski po priči Dave Eggersa, izuzetno solidnu "problemsku" dramu u duhu jednostavnog i ubitačnog američkog filma sedamdesetih. matt Damon igra trgovačkog puitnika koji ubeđuje narod u varošicama da počnu sa eksploatacijom prirdonog gasa metodom "frackinga" koja u pojedinim slučajevima može izazvati ekološku katastrofu, ali kada je uspešna dovodi do velike dobrobiti za mesto u kome se sprovodi.

Damonov junak je ubeđen u surovu istinu o doumiranju tradcionalnih farmerskih zajednica i uprkos svesti o ekološkim rizicima, zna da takvi krajevi ne mogu da prežive bez neke vrste industrije u svojoj blizini. Međutim, u jednoj varošici mu se dešavaju relativno ozbiljan konflikt sa lokalcima, zatim ljubav i susret sa arhi-nemezisom koga pre toga nije sreo - ekološkim aktivistom koji je harizmatičniji od njega i vrlo lako preokreće odluku meštana protiv njegovih ambicija.

Uzevši vizuru prodavca kao noseći pogled na priču, ali uz svest o ozbiljnosti argumenata protiv, Van Sant stvara svet teških odluka u savremenoj ekonomskoj klimi u kome naizgled nema jasno profilisanih pozitivaca i negativaca. Međutim, kako priča odmiče tako se otkriva šira slika koja nudi jasniju profilisanost. To razotkrivanje je praćeno sa informacijama koje zajedno sa publikom oktrivaju i gledaoci, i na kraju umesto opozicije poljoprivreda-industrija, korporacije-domaćini i sl. sve se zapravo svodi na pitanje informacija čak i u jednom izrazito blue collar miljeu u kome se susreću šljakeri i zemljoradnici.

Otud je PROMISED LAND pre svega priča o tome kako je rat informacijama u određenoj formi postao bitan i u miljeu koji deluje izrazito antiintelektualistički, baziran na gledanju oči u oči i stiskanju ruke.

Nažalost, za razliku od vremena kada je Damonov scenaristički rad u filmu GOOD WILL HUNTING i u režiji istog Van Santa mogao da postigne status blokbastera, PROMISED LAND, daleko sofisticiraniji i ne manje zanimljiv, čak ni mnogo manje komunikativan film, ipak postiže samo tradicionalni indie rezultat.

* * * 1/2 / * * * *

ATOLLADERO

Pogledao sam ATOLLADERO Oscara Aibara, španski postapokaliptični špageti vestern smešten u Teksas, sniman u Španiji, sa svim obeležjima exploitationa, ali u vreme kad exploitationu vreme nije, 1995. godine. Aibar dakle nešto posle Alexa Coxa a pre Alexa De La Iglesije snima ekscentrični pseudo exploitation SF špageti vestern u kom se susreću MAD MAX i Jodorowski, tradicije filma, stripa i rokenrola s tim što osim naslovne pesme i prilično krupne role Iggy Popa, ta rokenrol dimenzija ne biva istražena što je šteta. Rekao bih da je Alex Cox u svojim filmovima u kojima su glumili muzičari nudio veće prožimanje sa njihovim radom i tradicijom punka.

ATOLLADERO je prilično drastičan u radikalan u mnogim zahvatima i postavkama. Aibar je dovoljno hrabar da preduzme takve korake ali nije dovoljno snažan reditelj da kapitalizuje tu ekstremnost. To je šteta jer ovo je ipak film u kome pas sodomizuje sveštenika, dakle Aibar je imao prilično odrešene ruke da radi šta hoće.

Nažalost, odrešene ruke su rezultirale praznim hodom, velikim brojem likova, epizodičnom i vrlo statičnom postavkom, čudnim smenjivanjem vrlo otvorenih vizuelnih rešenja i prepričavanja umesto pokazivanja.

Aibar naravno koketira sa estetikom treša, ali ovaj film nema onaj utisak "sklepanosti" koji bi se dao prevesti kao autorski stav.

* 1/2 / * * * *

ALL SUPERHEROES MUST DIE

Pogledao sam ALL SUPERHEROES MUST DIE Jasona Trosta čiji kultni film THE FP još nisam pogledao, ali nadam se sa je reč o zanimljivijem ostvarenju od ovoga. Naime, THE FP je nailazio na nerazumevanje kod gledalaca koji nisu "shvatali" da je reč o parodiji. U slučaju ALL SUPERHEROES MUST DIE prilično sam siguran da nema prostora za tu vrstu nesporazuma. Ovaj film je niskobudžetni indie rad na temu superheroja koji pokušava da je produbi u nekom pravcu u kom mejnstrim film to ne radi. svakako sa dosta ironije, ali u tome na kraju ne uspeva.
Nizak budžet u ovom filmu nije prevaziđen kvalitetnim rešenjima i svežim idejama, i autorima nije doneo nikakvu "slobodu". Štaviše, ove godine je definitvno bilo čak i boljih ikonoklastičnih filmova na temu superheroja iz indie produkcije.

HITCHCOCK

Pogledao sam HITCHCOCK Sache Gervasija, veliki ovogodišnji promašaj na temu Hitchockovog rada na filmu PSYCHO. Za razliku od filma THE GIRL koji se inteligentnije i ubedljivije bavi Hitchcockovim odnosom sa Tippi Hedren koja je delovala kao lepotica na kojoj će se slomiti kola, PSYCHO se između ostalog dotiče problema Hitchovih nedovršenih simpatija sa glumicama, ali pokušava da na jedan mnogo širi način obuhvati traume koje su obeležile njegov rad na filmu PSYCHO. Od tih teza, naravno najtanja je ona da je Hitchcock doživljavao Eda Geina kao ličnost sa kojom se mogao identifikovati, a još je bizarniji način kako su scenarista McLoughlin (koji nas je već zadužio stupidnim scenarijem za BLACK SWAN sa kojim je pokazao da ne razume bavljenje umetnošću i nadahnuće) pokazao tu vezanost Hitcha i Geina. U tom pogledu, HITCHCOCK deluje zaista uvredljivo, nezavisno od reputacije koju PSYCHO i ovaj autor imaju u istoriji filma. To rešenje ne bi imalo smisla ni da se ovaj film bavi nekim kao što je William Castle.

U principu, William Castle nije ličnost koja zaslužuje otpisivanje, ali u slučaju filma HITCHCOCK mora poslužiti kao primer svega onoga što Hitchock nije bio. Međutim, nažalost posle ovog filma Hitch jedino može delovati gledaocima kao Castle, oportunista sklon rizicima, samoreklamerstvu, stunt promocijama. Niz premisa koje autori uspostavljaju među kojima je ona osnovna a to je da Hitch mnogo rizikuje snimajući PSYCHO uopšte nisu razjašnjene, a ono šo Hitcha uzbuđuje u tom filmu sudeći po ovom Gervasijevom upravo spada u Castleov registar. U tom pogledu, Hitch pravi potpuno neopravdan rizik iz vizure publike, a na kraju, kada se taj rizik isplati, sve deluje kao klasičan zaplet o junaku u koga niko nije verovao.

Kada se tome doda i character arc unutar koga Hitch shvati da mu je Alma zapravo prava saputnica i stavi tačku na svoja mentalna lutanja deluje krajnje jeftino, a i naročito apsurdno ako imamo u vidu da njihove krize zapravo tek kreću sa THE BIRDS tokom kog se Hitch ponašao prilično nevaljalo.

Tony Hopkins je neubedljiv kao Hitch, niti liči na njega, niti zvuči kao on, a ne liči ni na sebe. Ne liči ni na šta. Helen Mirren donosi dosta energije u Almin lik, iako fizički ne liči na nju, čak naprotiv, ali barem je napravila kakav-takav lik koliko god scenario bio isprazan.

HITCHCOCK je u principu i naišao na otpor uprkos tome što je od teme do glumačke podele delovao kao film koji će "industrija" voleti. Gervasi je napravio odličan film o svojim netalentovanim drugarima iz Anvila. Šteta što nije u međuvremenu naučio kako da napravi film o talentovanim ljudima.

NOT FADE AWAY

Pogledao sam NOT FADE AWAY Davida Chasea, vrlo pozni rediteljski debi televizijskog velikana koji je prošao mnogo toga ali je pre svega zapamćen po SOPRANOSima sa kojima je uveo televizijsku seriju kao formu u jednu novu eru. NOT FADE AWAY je njegov film nostalgije koji po mnogo čemu nije savršeno ostvarenje, ali spada u red vrlo zanačajnih filmova o anatomiji rokenrola, prikazuje temu društvenog uticaja rokenrola iz jednog svežeg ugla i na polju dramaturgije prilazi iz drugačije vizure.

Naime, NOT FADE AWAY je priča o onima koji su na neki način omasovili rokenrol i držali ga u životu, što na neki način rade i danas, a to su neuspešni bendovi. Rokenrol film se u principu ili bavi preplitanjem etosa rokenrol pesama sa životnim svetonazorom junaka i konfliktima sa zajednicom, ili talentovanim umetnicima - stvarnim ili fikcionalnim - ali se vrlo retko bavi muzičarima koji nisu ni naročito talentovani ni naročito netalentovani, koji su mogli ali nisu postigli uspeh ili bilo kakvu karijeru. U tom pogledu NOT FADE AWAY u sebi ne nosi onaj polet i energiju da ne kažem "smisao" koji bi nosile priče o usponu i padu i sl. ali je jako zanimljiv kao slika umetničkog stvaralaštva u formi rokenrol benda, prelasku rokenrola iz reproduktivne u autorsku fazu i svim onim kontingentnim događajma koji većinu bendova učini nepoznatim i zaboravljenim, čak i kada potencijalno ne zaostaju za manjinom koja je uspela da se ostvari.

U tom pogledu NOT FADE AWAY zauzima zapaženo mesto u tradiciji filmova koji se bave delikatnom temom umetničkog stvaralaštva u kojoj je uvek jako teško objasniti publici da li je protagonista, osim ako nije reč o etabliranoj ličnosti, zapravo talentovan ili nije. Chase nas vrlo vešto ubeđuje upravo da su njegovi junaci u toj sivoj zoni u kojoj ljudi mogu da pomisle da bi iz hobista mogli da prerastu u profesionalce.

Smešten u Džersi, NOT FADE AWAY u klasnom smislu takođe nudi nov pogled na rokenrol scenu, govori o džukcima iz pedgrađa, iz radničke klase koja gravitira drugim vidovima ispoljavanja koji su odlučili da uđu na rokenrol scenu, i u tom pogledu deli njihovu skepsu prema rokenrol miljeu kome oni hoće da se priključe ali mu suštinski ne pripadaju. Chase uspeva da istovremeno vrlo inspirativno obuhvati sve ono zbog čega su kontakulturni pokreti šezdesetioh bili značajni i neophodni ali prikazuje i njihovu mračnu stranu koja je do danas ostala polu-tabu, između ostalog i zbog novoholivudskih reditelja koji su je proslavili na filmu i danas su neprikosnovene veličine.

Međutim, Chase iako je star nije to, on je uostalom dok su Scorsese i ostali bećari pravili svetsku slavu radio na televizijskim serijama, i uprkos generacijskoj vezi on je blue collar on u odnosu na njih. Tako i njegov junak uprkos tome što ga zanimaju rokenrol i umetnost ipak ostaje blue collar u odnosu na Jaggera i Richardsa koji su pre njega postali elita.

U tom pogledu i Chaseov film je kao i bend njegovih junaka, zanimljiv, srčan, svež i nesposoban da postigne uspeh kakav su na tu temu postizale "elite".

U stilskom pogledu, Chase nije konzervativan. Čak bi se reklo da mu je rad na SOPRANOSima koji su često imali gotovo nadrealističku, košmarnu atmosferu i dramaturgiju ređanja događaja, pomogao da danas bude konzervativniji od nekadašnjih zvezda koje su svojim radom renovirale Holivud i postavile nove standarde filmskog pripovedanja. Ponovo, Chase liči na svoje likove, i pravi amalgam raznoraznih uticaja svoje epohe - njegov junak obožava TWILIGHT ZONE ali se u jednoj sceni izloži i Antonionijevom BLOW UPu, pa tako i ovde mešaju se antonionijevski potezi u pogledu puštanja da se scene gomilaju i da se iz događaja crpe značenja i konstituiše priče, a sa druge strane sami događaji su ipak vrlo jasno, i anglosaksonski precizno formulisani.

Ono što međutim nedopustivo ostaje na pola puta jeste glumačka podela koja je negde između random ljudi iz francuskog novog talasa i sugestivnih personality zvezda sa američke televizije. U pojedinim fazama se čini da bi glumci morali biti diferenciraniji. Svakako dakle da je, rokenrol rečnikom, NOT FADE AWAY svoju marginalnu poziciju zaslužio i time što nije imao dobrog frontmena.

Pošto je NOT FADE AWAY od starta priča o bendu koji nije postao poznat, nije preveliko kvarenje ugođaja ukoliko se ova teza iznese i još malo elaborira. Ako govorimo striktno iz vizure muzike, i zanemarimo kontingentne događaje koji su omeli bend, razlog njihovog neuspeha bio je u tome što nisu imali dovoljno autentičan koncept. Pesma koju je Steven Van Zandt, autor muzike, preuzeo od svojih štićenica iz norveškog benda Cocktail Slippers i dao junacima filma je dobra, ali su oni previše želeli da se uklope u postojeće Brit invasion koncepte umesto da su forsirali ono što jesu a to su momci iz predgrađa, što će potom verovatno najviše kapitalizovati Bruce Springsteen.

NOT FADE AWAY prepoznaje snagu svog koncepta i sa njom stiže daleko. Dalje bi sigurno stigao sa boljim frontmenom. Još dalje bi stigao da je rokenrol danas onoliko relevantan kao pre. Međutim, kada se na kraju filma začuje "Roadrunner" Jonathana Richmana u izvođenju Sex Pistolsa, mislim da i neko ko potpuno otpisuje tradiciju neće moći da ne pomisli kako je u ovom filmu prikazano barem zrno nečega bez čega M.I.A. ne bi mogla da snimi "Bamboo Banga".

* * * / * * * *

REBELLE

Pogledao sam REBELLE Kim Nguyena, kanadski kandidat za oskara u kategoriji filma van engleskog govornog područja. Nguyen je snimio film o deci ratnicima u Africi, tema je dosta bajata, i na tu temu je već snimljen prilično efektan celovečernji film JOHNNY MAD DOG koji je producirao Mathieu Kassovitz. REBELLE je kao lirski JOHNNY MAD DOG iz vzure devojčice koja postaje dete-ratnik, i umesto napetog miljea potpunog haosa, REBELLE od početka odlazi u pravcu nekih psihodeličnih stzremljenja koja su doduše u skladu sa okolnostima u koje je priča smeštena, u subsaharske predele gde je sujeverje vrlo rasprostranjeno i natprirodna bića i događaji se tretiraju kao nešto nesumnjivo prisutno.

Kim Nguyen, kao i mnogi kanadski reditelji, pati od neskladnog spajanja evropskog senzibiliteta i angloameričke pripovedačke efikasnosti. Tako i ovde, on pokušava da bude kontemplativan ali istovremeno želi da očuva dramsku strukturu, jasnu kauzalnost, pa onda na kraju ni jedno ni drugo funkcioniše. Problem nije samo u tome što film ne uspeva ne uspeva da ostvari punu hipnotičnost svoje atmosfere jer se to u jednom trenutku prekida da bi se priča pokrenula napred, već u određenom smislu Nguyen i u glavnoj junakinji ima svojevrsni konvencionalni character arc.

U ovakvoj konfuziji, entropija koja pritiska junakinju i njenu sudbinu postaje više degutantna nego mučna, a zapadnjački pogled na uslove života se implicitno kroz zapadnjački pogled na dramaturgiju uvodi u ovu priču koja samim tim postaje potpuno nepodnošljiva, gotovo karikaturalna.

Nguyenov film je bio zahtevniji u glumačkom nego u logističkom pogledu, u pojedinim segmentima je i prilično konfuzan. Ukupan utisak je da Nguyen ipak pripada drugoj ligi reditelja kojima se posrećilo da sticajem okolnosti kapitalizuju temu u pravom trenutku, iako je zapravo ni eksploatisali prvi.

* * / * * * *

OFFICER DOWN

Pogledao sam OFFICER DOWN Briana Millera, DTV rad Stephena Dorffa koji kao i njegovi drugi filmovi u ovom formatu pretenduje da bude nešto više od rutinskog DTVa i eventualno dobaci do bioskopa ili barem do "bioskopskog kvaliteta". Ipak, ono što mu je uspelo sa filmovima FELON i BRAKE nije mu uspelo sa OFFICER DOWN što je šteta jer su pored Dorffa tu prisutni i i James Woods, David Borenaz i Stephen Lang. Međutim, Millerov film je s jedne strane klasična priča o korpumpiranom policajcu koji želi da se iskupi a sa druge pokušava to da osveži motivima preuzetim iz filmova kao što je MEMENTO čime samo proizvodi konfuziju i umesto kilšea završavamo sa konfuznom egzekucijom već dobro poznatih stvari.

Miller nije dovoljno vešt reditelj kao Waugh ili Torres da unapredi ovu priču i realizuje je sa neophodnim žarom i njegova inscenacija je u najboljem slučaju kompetentna. U glumačkoj podeli se samo Dorff trudi dok su se ostali poput Woodsa tu pre svega skupili da za što manje vremena urade posao, no to što rade nesumnjivo rade na pristojnom nivou.

Tako OFFICER DOWN na kraju ne uspeva da želju za kvalitetom isprati mogućnostima autora.

* * / * * * *

ZVERINJAK

ZVERINJAK je doživeo svoju premijeru u televizijskoj formi dvodelnog TV filma. Stanje RTSa je takvo da čovek istovremeno mora da bude srećan i očajan zbog toga što je RTS snimio ovako nešto. Srećan jer konačno nije reč o seriji koja se dešava u periodu diktature Kralja Aleksandra, a sa druge strane očajan zbog samog dometa i sadržaja koji smo dobili.

Samo veče nakon ZVERINJAKA, RTS je ponovo počeo da reprizira BOLJI ŽIVOT čime je učinio da ovaj dvodelni rad možemo smatrati pionirskim ostvarenjem u kontekstu naše televizijske produkcije, vrlo ekskluzivnim slučajem da je neko napravio premijeru u moru repriza koji počinju već da dobijaju patološke dimenzije. Razumljivo je da u godini ima više dana nego što RTS ima snimljenih epizoda sa premijernim materijalom, ali nije mi jasno zbog čega onda ne zamene te termine nečim što nije serija, recimo nekom emisijom.

Nije sramota nemati program, mada naravno onda se postavlja pitanje zašto nema programa?

No, vratimo se ZVERINJAKU. Imali smo sreće da je urednik dramskog programa sam od sebe naručio jednu televizijsku koju on naziva igranim filmom na festivalima, televizijskim filmom na televiziji a emituje ga kao dvodelnu seriju. To jeste malo neobična transformacija formata naročito jer serije nisu iskasapljeni filmovi već strukture koje se po pravilu snimaju i osmišljavaju tako da se gledaju u epizodama.

Stoga, kad se pogleda ceo ZVERINJAK ostaje čudan utisak da je ovo neka celina isečena na pola čime je ometen inicijalni utisak koji je autor planirao.

Kao i u slučaju TV filma NEKO ME IPAK ČEKA po scenariju glumca Dušana Premovića, Novakovuić polazi od premise da sela u Srbiji liče na neke lokalitet iz američkih filmova koji prikazuju Teksas u periodu Velike depresije - to su napušteni prostori, bez reda, zakona, u kome ljudi žive maltene kao u 19. veku, a nekoga vrlo lako može pojesti mraka i da to niko ne primeti.

Tako i u ZVERINJAKU, seljaci slušaju radio 1991. Niko nema televizor, i slobodno planiraju smaknuće nekorumpiranog šumara koji im smeta, iako je sam šumar izašao iz zatvora zbog ubistva, dakle nije baš da je mofuće tek tako tamo uklanjati ljude što je očigledno njihova namera.

Zatim, tu imamo i motiv ugovorenog braka iako već decenijama znamo da postoji problem disproporcionalnog broja muškaraca i žena na selu koji su rezultat migracija odnosno odsustva strateškog demografskog planiranja, između ostalog i u formi ugovorenog braka.

Dakle, Novaković smešta Spasojevićeve junake u neko imaginarno selo koje nota bene nije blisko dionizijskom haosu Dragoslava Lazića ili dionizijskoj patetici sa elementima haosa Radoa Bajića, ali ni emancipovanoj slici sela Radoslava Pavllovića. Ovo je najbliže virilnom pesimizmu Siniše Kovačevića u komeje osnovni argument oštrica noža, svaki seks rezultira neželjenom trudnoćom i tragičnim abortusom, a smrt junaka je jedini način da se delo završi.

U tom pogledu ne čudi da je Spasojević Sinišin student sa BK, reklo bi se Siniša 2.0.

Međutim, kao ni rani Siniša, ni Spasojević nije za potcenjivanje, bilo je tu nečega ošto bi činilo zanimljivu dramu kada bi se stesali viškovi, eliminisale gluposti i pojasnili zaplet i motivacije. No, Novaković nije u stanju da to uradi, pa tako priča iz jedne tragične, anahrone, aspurdne predrasude o srpskom primitivizmu - što je kakva-takva tema za dramu, u finišu postaje kritika rata i završava odlaskom junaka na front na kome će izvesno nastradati (jer kod Spasojevića u prisistvu vatrenog oružja niko ne izvlači živu glavu) a to sve nema ama baš nikakve veze sa pričom koja se do tada dešavala.

Ne samo da je opterećovanje ove arhaične seoske priče ratom na prostoru bivše SFRJ nepotrebno već filmu kao "maloj priči koja otkriva veliku priču" daje jedan dosta opskuran ideološki predznak.

Usled svih ovih dosta drastičnih aspekata koji postoje u ZVERINJAKU postavlja se pitanje da li je u tom minimumu RTSove premijerne produkcije BAŠ OVAJ RAD zaslužio da bude ekranizanovan, ili da je to trebalo da radi BAŠ OVAJ reditelj... Mislim da je odgovor jasan, ali to su RTSove organizacione zavrzlame koje čine nihove devijacije neizlečivim - Štazi su uspeli da razmontiraju, RTS nisu.

SHADOW DANCER

Pogledao sam SHADOW DANCER Jamesa Marsha. Ovo nije prvi put da izvanredno uspešni dokuemntarista pravi igrani film, ali ponovo se čini da trilerski užitak bolje postiže kada se ne bavi fikcijom. SHADOW DANCER iz petbnih žila pokušava da bude sofisticiran triler o infiltraciji doušnika MI5 u severnoirske separatističke formacije, u periodu kada je IRA bila nadomak potpisivanja primirja, ali krajnji utisak je nažalost da je film samo naprosto spor i prejednostavan umesto da je sofisticiran i složen u prikazu situacije.

Marsh je okupio All-Star podelu sa autoritetom kakav je Clive Owen, Andreom Riseborough u glavnoj ulozi i ekipom vrlo solidnih i perspektivnih profija oko njih. U principu, film je solidan glumački, ali je šteta što priča ne nudi prostora da se izgrade zanimljiviji karakteri i sve se na kraju svede na kalibar proizvoljne TV drame.

* 1/2 / * * * *

SVARTUR A LEIK

Pogledao sam SVARTUR A LEIK Oskara Thora Axelssona, islandskog štićenika Nicolas Winding Refna koji je prošle godine bio u takmičarskoj selekciji roterdamskog festivala a potom munjevito uspeo da se dokopa i prvog holivudskog projekta. SVARTUR A LEIK je ekranizacija romana Stefana Manija koji je navodno baziran na "sranjima koja su se stvarno desila".

"Sranja" koja se dese u filmu su se svakako desila u desetinama drugih krimića, i Axelsson je u tom smislu najmanje originalan među Dancima i Šveđanima koji snimaju gangsterske filmove. Ako su se desila i u stvarnosti, uopšte me ne čudi, imajući u vidu da su policajci i kriminalci podjednako inspirisani filmovima. U slučaju SVARTUR A LEIK, rekao bih čak da nisu iskopali neke naročito ekscentrične krimiće.

U tehničkom pogledu, SVARTUR A LEIK ima neka videospotovska rešenja koja nisu nimalo sveža ali čine da ima "nekakvo" rediteljsko obeležje. Rekao bih da Refnovo ima na špici ovog filma čini osnovno objašnjenje kako je ovaj rad uopšte uspeo da izađe van Islanda, i da donese holivudski posao Axelssonu. U ovom filmu on nije pokazao apsolutno ništa što ne pokazuju brojni severnoevropski reditelji.

* 1/2 / * * * *

NOBODY WALKS

Ova godina je što se filmskih profesija tiče očigledno bila posvećena toncima - na Sundanceu je izašao film NOBODY WALKS Ry Russo-Young na čijem je scenariju zajedno sa rediteljkom radila i Lena Dunham što svemu dodaje naročitu dimenziju.

NOBODY WALKS je indie film po svim postulatima te poetike, uključujući i angažman poznatih glumaca koji se u ovakvoj produkciji razgibavaju između svojih više mejnstrim angažmana. Glavne uloge igraju John Krasinski u ulozi tonca, Olivia Thirlby kao mlada njujorška hipsterka koja dolazi da dovrši svoj film kod njega i Rosemarie DeWitt kao tončeva supruga koja ubrzo prepoznaje da je rediteljka dovela do ozbiljnog poremećaja u njenom braku i domaćinstvu.

NOBODY WALKS u određenom smislu možemo posmatrati kao modernizovanu varijantu filma MODERN ROMANCE Alberta Brooksa koja je po svemu pitkija od tog filma, osim po tome što nema antologijsku scenu prcesa rada na filmu kakvu je tamo napravio Brooks učinivši ga jednim od bitnih "filmova o nastanku filma" iako zapravo to uopšte nije u fokusu priče. Na nivou zapleta, NOBODY WALKS meša žustru melodramu sa blagim osećajem kalifornijske otupelosti proistekle iz jednolične i prijatne klime i već u samom naslovu sugeriše da će ambijent (LA kao grad u kome NOBODY WALKS) igrati vrlo značajnu ulogu.

U tom smislu zanimljivo je da osim nekoliko kadrova koji prikazuju LA kako bi pokazali gde je junakinja doputovala, film se praktično sve vreme dešava u jednoj kući ali Ry Russo-Young uspeva da tu lokaciju učini dosta prijatnom i zanimljivom.

Glumci su izvanredni, film je vrlo atmosferičan, ali nema puno kapaciteta da iskorači izvan indie okvira uprkos glumačkoj podeli koja ima i repertoarski potencijal jer se sve vreme drži ideje o "maloj priči" koja na kraju može da deluje prilično irelevantno u širim okvirima. U tom pogledu, nedostatak burnijeg ishoda deluje čehovljevski što je prilično neprihvatljivo za glavnotokovske okvire.

* * * / * * * *

THE IMPOSSIBLE

Pogledao sam THE IMPOSSIBLE JA Bayone, film o britanskoj porodici koja postrada u cunamiju. Ova istinita prica spada u red onih u kojima je zbilja tesko biti pametan jer je priroda tragedije takva da nadilazi svaku razumnu dramu. Prosto, vrlo slicno Stoneovom filmu WORLD TRADE CENTER u kome junaci leze zgnjeceni ispod zgrade sto prilicno ogranicava pricu i razvoj karaktera tako i ovde cunami koji raznese citava naselja i ostavi pustos deluje kao prevelika nevolja da bi se sa njom suocili junaci. Svakako, Bayona dobija priliku da isprica nesto o ljudima koji u sebi otkrivaju nesto sto nisu ni slutili da imaju u sebi i sl. ali isto tako kroz podvlacenje licNe inicijative medju ljudima prenebregava sustinsku autodestruktivnost takvog ponasanja u periodu ovakve katastrofe. Naime, gledajuci ovaj film ako prenebregnemo sam cunami talas u kome je naravno bilo korisno biti snazan i snalazljiv, potom na teren izlazi citava armija humanitarnih radnika kojima zapravo preduzimljivost unesrecenih samo smeta. Bayona u pojedinim situacijama nacinje teme zrtve i solidarnosti ali film se na kraju svede ma masu slucajnosti koje rezultiraju hepiendom i u sustini na kraju cak ni "neposlusnost" junaka koja otezava rad strucnim sluzbama ne doprinese razresenju te konkretne proce vec cista sreca. U tom pogldu cini mi se da je proca o tome kako bi se kroz racionalno postavljen napor, kakva je bila sama humanitarna intervencija, bila mnogo vrednija od ove koja je sada ispricana.
Ewan McGregor i Naomi Watts, izubijani i u ritama, svakako ne mogu da smetaju filmu ali kada dve zvezde predvode jednu prilicno bledo postavljenu filmsku porodicu, onda THE IMPOSSIBLE vise deluje kao dvocasovna reklama za zivotno osiguranje koja svedoci o tome da idealna porodica moze da nagrabusi na odmoru iz snova, nego kao prava drama. Neki kriticari porede Bayonin prikaz porodice sa Spielbergovim ali ovo je jako daleko od tog standarda.
THE IMPOSSIBLE je uprkos svemu mudar poslovni potez. Snaga price o cunamiju u spoju sa zvezdama ucinice ovaj film vrlombitnim delom televizijskog i home video repertoara i cini mi se da cemo ga sretati cesce na televizijama od nekih zaista dobrih filmova iz prosle godine.
Bayona se solidnom scenom cunamija preporucio za reziranje i nekog tehnicki zahtevnijeg spektakla, a kao da je i sam toga svestan, reprizira je i u samoj zavrsnici filma.

* * / * * * *

HYDE PARK ON HUDSON

Pogledao sam HYDE PARK ON HUDSON Rogera Michella. Scenario po kome je nastao ovaj film nije baš najsavršeniji primer dramaturgije i toga kako se bira tema, postavlja ritam izlaganja i raspoređuju akcenti u priči, međutim, Roger Michell je veliki reditelj i on uspeva da ovaj klimavo postavljen scenario pretvori u solidan film, da oživi likove i ambijent na ekranu i da tamo gde postoje rupe na nivou priče ili odabira događaja koje pratimo impresionira gledaoca svojim rediteljskim postupkom.

Bill Murray je izvanredan kao Franklin Delano Roosevelt, veliki, lucidni, državnik koji je transformisao svet svojim odlukama kako u vreme Depresije tako i potom u periodu Drugog svetskog rata. Njegova igra je uspela da zarobi lakoću sa kojom se Roosevelt suočavao sa svim problemima, od zdravstvenih do političkih, a kako govori ovaj film i romantičnih, a da savki od njih ne izgubi na svojoj težini i složenosti. Samuel West i Olivia Colman uspevaju da zarobe nesigurnost britanskog kraljevskog para koji dolazi u SAD da moli za pomoć, i u stalnom strahu da neće biti ismejani kao relikt prošlosti, naročito u susretu sa jednim izrazito modernim državnikom kao što je Roosevelt. Tome svakako doprinosi i iskustvo svih ovih glumaca u komediji i stvaranju osećaja blage neprijatnosti. Michell uspeva da na vrlo efekatn način prikaže ono komično, i "ljudsko" u ovim čuvenim figurama, a da ih ne pojeftini.

U tom pogledu, junakinja iz čije se vizure sve ovo priča, a igra je Laura Linney, predstavlja straight osobu od koje se odbijaju i u odnosu na koje se mere ekscentičnosti glavnih "komičnih" figura. Ona je u filmu omniprezuentna, jednim delom kroz sugestuivnost voiceovera kojim prati scene u kojima se ne pojavljuje.

Pored sposobnosti da izuzetno dobro pronikne u samu suštinu karaktera o kojima govori i jasne žanrovske artikulacije na koji način želi da osveži njihovu sliku u popularnoj kulturi, Michell je kao i uvek izvanredno vešt u vizuelnom pogledu. Sa vrlo skromnim budžetom on uspeva da rekonstruiše i fetišizuje jednu epohu, i uspešno integriše vuisoku estetizaciju sa pripovedačkom funkcionalnošću u inscenaciji i kadriranju.

Da je događaj o kome film govori istorijski značajniji i bombastičniji, i naravno da romantični zaplet o kome se govori nije kontroverzan, čak prilično izopačen, HYDE PARK ON HUDSON bi verovatno snažno figurirao i u trci za "oskare". Međutim, ovaj engleski kralj je kao tema već nagrađen nedavno u filmu KING'S SPEECH tako da HYDE PARK nije imao puno šanse, naročito jer se bavi nečim iz Rooseveltove biografije po čemu sigurno "ne treba" da bude zapamćen.

Taj spoj prelomnog susreta između Roosevelta i britanske krune u kome je na neki način on uveo kraljevsku porodicu da "igra" po njegovim, modernim pravilima (uostalom i KING'S SPEECH govori o sudbini prvog britanskog Kralja koji je morao da ima posla sa medijima) i sporedne priče vezane za njegov nekonvencionalni intimni život na neki način prikazuje sliku jedne vrlo složene ličnosti koja je svoju privatnost "oblikovala" kao i čitav svet. Nelsonov scenario je u tom pogledu dobro zamišljen ali nije dobro realizovan do kraja jer nijednu od tih tema ne uspeva da aktivno zaokruži.

Michell ipak uspeva da izvuče snažan emotivni odjek ove priče. Kao Britanac, Michell ne favorizuje nijednu od strana, uostalom Rooseveltova intimna priča je više u duhu francuskog filma nego angloameričkog, ali svakako da Kruni prilazi sa adekvatnim razumevanjem.

* * * / * * * *

DJANGO UNCHAINED

DJANGO UNCHAINED Quentina Tarantina je film koji sadrži nekoliko ekstrema, kao i svi njegovi radovi. Problem je u tome što su ti ekstremi potpuno pogrešni, a ono što ostaje između njih nije dovoljno dobro da ih opravda. INGLOURIOUS BASTERDS je u sebi sadržao dva ekstrema koja su ga diskvalifikovala - prvi je bio vezan za formu - film se svodio na nekoliko napornih dijaloških scena što ga je znatno udaljavalo od ideje guys on a mission flicka, a druga ideja je bila da se ponudi jedan drastično drugačiji pogled na istoriju.

Taj film je meni bio izarazito problematičan u tom osnovnom polazištu da je reč o filmu-eseju jer ono što je govorio o prirodi filma za vreme Drugog svetskog rata naprosto nije bilo tačno, bilo je površno, priglupo i fundamentalno netačno. Druga dimenzija, istorijske persiflaže i uvođenje anahronističkih elemenata je nešto što je do te mere pase da je do tada već bilo viđeno čak i u srpskom filmu u rasponu od CRNOG GRUJE U NOBu do pesme Borisa Bizetića u filmu CRVENI UDAR Predraga Golubovića. Dakle, to je sve bilo drastično u formalnom preterivanju i bajato čak i za srpske standarde. Međutim, čudnovatost tog filma koje je bilo u globalnim okvirima je dovela do toga da se BASTERDS ne smatra toliko velikom havarijom i da nađe neku fan bazu.

DJANGO UNCHAINED je film koji, na svu sreću, na nivou bazične postavke želi da bude film a ne film-esej, dakle ovo obrni-okreni jeste movie. Ali, kada je movie, on je osrednji, a kada Tarantino želi da ga nadogradi to je ovog puta opet šuplje, isprazno, manje ili više potpuno neduhovito, a u pojedinim segmentima (recimo Big daddy kao proto-pimp na farmi robinja i KKK) čak i uvredljivo.

Ovo je film koji po obimu radnje i sadržaju ne bi smeo da bude duži od 100 minuta a Tarantino ga razvlači na 165 minuta što danas mogu sebi da dopuste ili veliki spektakli u kojima ima šta da se vidi, ili veliki autori koji imaju šta da kažu. DJANGO UNCHAINED ne nudi ni jedno ni drugo.

Robert Richardson je napravio izuzetan doprinos u KILL BILLu i u INGLOURIOS BASTERDS je ponudio zanimljivo osvetljenje i tretman ambijenata iako same scene koje je snimao nisu bile naročito dobro postavljene. U UNCHAINEDu, on nudi jednu vrlo konvencionalnu fotografiju, pristojnu ali ne naročito sugestivno, a Tarantinovo kadriranje je prilično akademsko, sporadično čak i šturo.

Jedan veliki deo problema leži u tome što Tarantino vrlo brzo izgubi ideju kako da snimi tolike količine dijaloga kojima je opteretio junake, naročito je r su njihovi odnosi bazirani na odnosima iz filmova u kojima ljudi me govore puno. Ovde međutim, likovi koji se definišu kroz postupke a ne kroz govor mnogo pričaju i njihova ispraznost se time razotkriva.

Sam Jackson ima najzanimljiviji lik u filmu, odanog house niggera koji po svaku cenu štiti svoga gazdu, i nažalost taj karakter radi kao karikaturu, ali uprkos svemu potencijal tog lika se oseća.

Di Caprio je solidan kao južnjački gazda, robovlasnik i šteta je što materijal nije dorastao njegovim glumačkim sposobnostima.

Nemci su ostavili značajan trag u špageti vesternu pre svega kroz učinak Klausa Kinsog. Christophe Waltz samo u kroz izmotavanje uspeva da emituje nekakvu neurozu, koja je kod Kinskog znamo bila mnogo autentičnija. Međutim, Waltz u ovom filmu kao da pere svoju "biografiju" iz uloge Hansa Lande jer njegov junak kroz svoj "topao" gotovo homoerotski odnos prema Djangu nosi drugi najproblematičniji ekstrem UNCHAINEDa.

Naime, Waltz bez zadrške igre nemačkog zubara koji je postao lovac na ucene i uzima Djanga kao vodiča na jednoj od misija. Međutim, zgađen ropstvom on oslobađa Djanga i poveden romantičarskim zanosom jer ga je Djangova priča podsetila na mit o Zigfridu i Brumhildi, on odluči da mu pomogne u pokušaju da se ponovo nađe sa svojom ženom. Waltz ovu bizarnu premisu igra sa punim ubeđenjem što ne samo da deluje apsurdno već stvara jedan naročito paternalistički odnos prema Djangu, jedan odnos prepun razumevanja za njega i frustracije koje je podneo kao rob čime apsolutno eliminiše bilo kakvu buddy hemiju.

DJANGO UNCHAINED je u suštini buddy film u kome nema nimalo buddy hemije sem Schultzovih bizarnih emocija prema Djangu koje su pritom iz današnje vizure bljutave a u kontekstu epohe u kojoj se sve dešava sasvim neočekuivane ako imamo u vidu tadašnji pogled na svet.

Pošto Django i Schultz provode jako puno vremena zajedno javlja se problem toga što među njima nema nikakve drame, oni se savršeno slažu i sve im savršeno uspeva.

U principu, tradicija vesterna ostavlja mogućnost za nastanak jako dugih filmova, setimo se recimo ONCE UPON A TIME IN THE WEST, ali to su filmovi koji su na nivou priče i karaktera znatno bogatiji od ovoga.

Na kraju, iako je fan blaxploitationa, Tarantino ne uspeva da stvori utisak istinskog crnačkog gneva koji je bio prisutan u blaxploitation vesternima iz sedamdesetih, kod njega uprkos priličnoj veštini za kreiranje ekstremnih postavki, ovde sve deluje dosta umiveno i u rukavicama, bez ikakve sočnosti.

Ako neko želi da vidi znatno bogatiju i superiorniju varijante ovakve priče, preporučujem maestralni SKIN GAME Paula Bogarta jedan od overlooked klasika slave vesterna.

Kad je reč o špageti tradiciji, Tarantino nudi nekoliko muzejskih detalja kao što je ubacivanje moderne muzike u epohu, ali nema tu italijanskog osećaja za stil, tako da čak i kicoš kao Calvin Candie deluje više kao junak iz američkog nego iz italijanskog filma.

Jamie Foxx je naslovni lik i prisutan je u skoro svim scenama ali u vlastitom filmu na planu uticaja na radnju on je epizodista. U tom pogledu, DJANGO UNCHAINED je priča o oslobađanju crnaca u kome glavnu reč i glavne odluke donose belci a crnac samo potura leđa i služi im kao fetiš za koji vezuju određene ideološke pozicije. Jamie Foxx sam po sebi nije sporan kao glumac ali sasvim sigurno da bi Will Smith bio ne samo bolji u toj ulozi već i ne bi dozvolio da mu junak bude ovoliko pasivan uprkos naslovnoj ulozi.

BASTERDS je film kome se ne bih vraća. DJANGO ću eventualno pogledati još nekad jer je u samoj svojoj strukturi nepretenciozan, pa samim tim nema ogromnu grešku u temeljima kao prethodni film.

Ipak, rekao bih da je Tarantinu potrebno da sa jedne strane ojače dramske fundamente svojih priča a sa druge da osveži asortiman sitnih vezova kojima ih ukrašava pošto u DJANGOu ni jedno ni drugo ne stoji kako treba.

* * / * * * *

KONEC AGENTA W4C

Pogledao sam KONEC AGENTA W4C Vaclava Vorliceka. Reč je o zanimljivoj i maštovitoj parodiji na Bonda koja je snimljena 1967. godine u Čehoslovačkoj. Sam film nije onoliko smešan koliko je maštovit i vrlo ozbiljno tehnički realizovan i to je šteta. Mentalitetski humor je tipičan za Čehe, junak je obični, osrednji službenik koji igrom slučaju mora da se suprotstavi najopasnijem superagentu na svetu i polako ga svojom inertnošću i "običnim pogledom" na stvari, a uz pomoć vernog psa, savlada.

Vorlicek je maštovit reditelj i KONEC vrca od zanimljivih rešenja, međutim mašta nije isto što i humor, tako da je KONEC AGENTA W4C film koji više izaziva poštovanje nego smeh.

Ipak, rekao bih da se ovaj film mora smatrati bitnom fusnotom u istoriji filmova koje su inspirisali Bondovi, naročito jer je nastao u ČSSR i to vrlo brzo posle prvih Bondova.

Zanimljiv detalj je da se jedan od Francuza u filmu zove Dujardin, isto kao glumac koji će igrati agenta OSS117 u jednom od najboljih Bond-spoofova.

* * 1/2 / * * * *

SNABBA CASH 2

Pogledao sam SNABBA CASH 2 Babaka Najafija na kome je Daniel Espinosa radio kao izvršni producent, a deo kreativne ekipe iz prvog dela je ostao na zadatku. Ipak, rekao bih da je Babak uspeo samo da očuva načelni "look" prvog filma, ali da je ova priča krajnje pojednostavljena, govoto prozaična u odnosu na prvi film i da SNABBA CASH 2 više deluje kao companion prvom delu nego kao samostalan film. To je šteta, jer su Babak i DP Aril Wretblad uspeli da ponove look prvog filma. Štaviše, rekao bih da u svom celom toku SNABBA CASH 2 nagoveštava da će se razviti u nešto zanimljivo ali u tome ne uspeva i pre svega nema "težinu" kao celinu, iako je na nivou pojedinačnih scena nesumnjivo vešto izveden.

Kao takav, SNABBA CASH 2 je pre svega diskuatbilno uživanje za fanove prvog filma, premda moguće je da oni koji ne vole ili ne znaju prvi film možda mogu da nađu nešto u čemu će ovde uživati, naročito jer nemaju sa čim da porede, a "izgled" prvog filma mahom jeste očuvan.

Srpski mafijaši su prominentni i u nastavku, Mrado je nešto i bitniji lik nego u prvom filmu a radovan i ostatak ekipe imaju upečatljive uloge. Za razliku od raspojasanijih srpskih krimosa kod Refna, Lapidusovi su dosta sračunatiji i opasniji, sve u svemu ponovo su vrlo efektni.

Zahvaljujući SNABBA CASHu i Joel Kinnaman i Fares Fares su uspeli da se dokopaju Holivuda, i uredno su se vratili za ovaj nastavak. Šteta je što film nije na nivou,. Možda će već započeti treći deo lapidusove "Stockholm Noir" trilogije, uspeti da dosegne uspeh prvog SNABBA CASHa koji je postigao internacionalni uspeh, dospevši čak i do naših bioskopa, za razliku od drugog dela koji je napravio trećinu posla prvog filma i to samo u Švedskoj.

* * 1/2 / * * * *

KAD SVANE DAN

Pogledao sam KAD SVANE DAN Gorana Paskaljevića, film u kome se eksploatišu tragedija i zločin koji su se odigrali na Starom Sajmištu. Tema je zanimljiva, nije puno doticana u našem filmu, ali ovo kako je Paskaljević snimio svakako da nije put. Štaviše, ne samo da Paskaljević nije snimio dobar film, već bih rekao da je učinio sve da u filmskom pogledu devalvira ovu temu. Holokaust i logori su bili prisutni u jugoslovenskom filmu, međutim rat u kome su zločini protiv nenaoružanog življa kako u formi sprovođenja rasnih zakona tako i u formi odmazde nije proporcionalno govorio o toj značajnoj temi. Doduše, te teme su samo za nijansu bile prisutnije u stranim kinematografijama.

Ipak, poslednjih nekoliko decenija, ta tema je znatno zastupljenija u stranom filmu, krunisana je delima Spielberga, Polanskog ili Benignija. Paskaljević se ovoj temi okreće na jedan neobično trapav način. Film je grozno realizovan, i rekao bih da ne reflektuje Paskaljevićevu poetiku koja je i na počecima njegove karijere pre četrdeset godina bila modernija od ovoga. Dakle, poetika na koju se oslanja ovaj film nema veze sa praškom školom ili Paskaljevićem. Ovo je neki teskobni istočnoevropski diletantizam kakav se kod nas nije ranije sretao.

Film je snimljen, loše, odlikuje ga lenjost, umor reditelja i ostatka ekipe, a glumci su nepodnošljivo neubedljivi, spori i naporni za gledanje u čemu im nimalo ne pomaže grozan scenario koji je isprazan i konfuzan u svojim motivima. KAD SVANE DAN počinje kao priča o čoveku koji saznaje da zapravo nije potomak Srba iz Pančeva već Jevreja sa Dorćola koji su ga dali ovima da ga pričuvaju. Zatim, on pokreće inicijativu da izvede očevo delo koje je napisao dok je bio zarobljen na Sajmištu ali nailazi na niz neverovatnih i besmislenih prepreka, koje delimično proizilaze iz toga što Mustafa Nadarević igra junaka kao da je u stanju blage demencije. Konačno, film odjednom odlazi put ŠIŠANJA jer nacizam koji su u Starom Sajmištu sprovodile ustaše i nacisti i dalje živi u Srbiji sa skinhedima koji isteruju Rome (ili su pak to neki građevinski preduzimači).

Dakle, KAD SVANE DAN se bavi srpskim jadom, zločinima na ovim prostorima i generalnim užasom u najširem smislu, a Staro Sajmište je samo povod da se taj ceo splet gadosti izlije pred publiku.

U kontektsu praške škole, zanimljivo je videti Mustafu Nadarevića u ulozi rezigniranog muzičara koju je već igrao u VEĆ VIĐENOM Gorana Markovića. Međutim, izuzev te imanentne malograđanštine praške škole koja se najbolje vidi kroz to što tradicionalno biraju nekoga ko se bavi klasičnom muzikom kao primer žrtve srpskog užasa i klasnog konflikta.

KAD SVANE DAN doduše ne uspeva da bude čak ni iritantno malograđanski. Rekao bih da naprosto ne uspeva da BUDE. Ovo je jedno veliko senilno ništa na veliku temu.

ZERO DARK THIRTY

Pogledao sam ZERO DARK THIRTY, radoznalost je bila jača od strpljenja. Srećom film zaslužuje ponovna gledanja, u bioskopu i svim drugim formama.

U ovom filmu Kathryn Bigelow u određenom smislu sublimira tri tendencije koje su postojale u njenom dosadašnjem radu, i pretvara ih u koherentnu celinu. U ZERO DARK THIRTY se susreću BLUE STEEL sa snažnom junakinjom koja pokušava da reši slučaj, K-19 kao istinita priča o vojnicima - žrtvi & subordinaciji i THE HURT LOCKER kao okretanje razbarušenijem "dokumentarnom" stilu, u kome doduše Kathryn čini pionirske korake još u filmu STRANGE DAYS čija je osnovna premisa da postoji uređaj koji može da prenese doživljaje. U tom pogledu, mislim da je jedna od nategnutih, mada opšte prihvaćenih teza to da film u kome postoji dosta pokreta kamere i nestabilnih kretnji kamere delo koje pretenduje na "dokumentarnost" iako su u proseku dokumentarni filmovi statičnije snimani od igranih. Pre će biti da je reč o odluci da se u nekom atipičnom ritmu, pokrivajući svoh 360 stepeni prostora izlaže priča, umesto sa tradicionalnih 180. U tom smislu, ZERO DARK THIRTY iako je dosta sniman iz ruke, mada je zapravo vrlo kontrolisano kadriran, tretiran kao dokumentaristički postavljena priča, iako zapravo nije i mislim da je u rediteljskom postupku itekako prisutna autorska intervencija. Uostalom, po tome da DP nije Barry Ackroyd, Loachov i Greengrassov "dokumentarista" već Gregg Frasier, Autralijanac, koji je očigledno tu da nastavi tradiciju angažovanja tamošnjih DPjeva kada treba da se snime egzotični ambijenti, daleke lokacije i netaknuta priroda.

Pre svega, scenario Marka Boala prati tok događaja onako kako su se odvijali što podrazumeva da nema kauzalnosti na nivou priče i razvoja karaktera, ljudi ulaze i izlaze iz slučaja bez mogućnosti da se zaokruže, ali i da se propisno uvedu i tu Kathryn Bigelow pravi odlično rešenje na nivou podele - Jessica Chastain je glavni lik i jedini karakter koji ima razvoj i transformaciju, međutim star power u niz drugih uloga omogućuje da se likovi efikasno uvedu, privuku pažnju i zauzmu svoje mesto u odnosu na glavnu junakinju. Iako ZERO DARK THIRTY nije star vehicle, i u tom pogledu je samo star making za Jessicu Chastain, pa ipak pokazuje kako se zvezde mogu iskoristiti u drugačijem kontekstu.

Na taj način je prevaziđen problem "istinitih" priča i njihovog specifičnog razvoja odnosno antiklimaktičnosti, bez podilaženja standardnim načinima postizanja bioskopske napetosti kojima se recimo okretao Ben Affleck i time dosta okrnjio svoj inače odličan film ARGO. Mislim da će ARGO i ZERO DARK THIRTY kao istinite priče o akcijama CIA na Bliskom Istoku, imati sličan odnos kao THE KINGDOM i THE HURT LOCKER u svoje vreme i svaki će imati svoje zastupnike.

Možda deluje kao bizarno poređenje, ali ZERO DARK THIRTY u određenom smislu nosi sličnu "žensku" poetiku kao KLIP. Oba govore o ženama opsednutim jednim muškarcem koje su spremne na sve samo da ga dobiju, to jest da dobiju ono što žele od njega. Na tom putu su spremne da podnesu razne muke i žrtve s tim što kod Maje Miloš u filmu junakinja sama trpi muke a junakinja Maya kod Kathryn nanosi bol drugima. U oba slučaja, junakinja je autonomna u odnosu na svoju okolinu, iako kod Maje Miloš ta okolina postoji ali suštinski ne utiče na junakinju i ne menja je, a kod Kathryn te okoline nema. Međutim, činjenica da je junakinja apsolutno sama, bez ikog svog, bez porodice, partnera i prijatelja čini da se oseti "prisustvo odsustva" odnosno da ovo bude jasno čitljiv koncept. Naravno, konteksti u kojima junakinje operišu su različiti jer u KLIPU reč je o tinejdžerki koja je prirodno pod nadzorom porodice dok se u ZERO DARK THIRTY junakinja osamostaljuje na ovom opsesivnom zadatku u kom se razvija od rookieja do glavnog arbitra da li je zaista lociran najveći američki neprijatelj.

Oba filma kroz jednu "malu priču" nude širu sliku, iako naravno oba govore o vrlo ograničenoj, marginalnoj grupi. Međutim, kao što je Majina junakinja lik kroz koji se prelamaju određene kontradikcije životnog doba i kulturnog koda rezultirajući opsesijom jedne vrste, tako se u ZERO DARK THIRTYju prelama opsesija celog jednog društva, oličena u potrebi da se ubiju ljudi koji su krivi za 11. septembar. U oba slučaja imamo junakinje koje je život "isklesao" da im se celokupna egzistencija svede na samo jednu želju, s tim što u ZERO DARK THIRTY junakinja uopšte ne zna šta će dalje kada je svoju želju ispunila, dok kod Maje junakinja ima želju koja podrazumeva neki produžetak priče. Naravno, u junakinju ZERO DARK THIRTYja je celo američko društvo delegiralo svoju želju i ona je svesna toga, tako da njena izgubljenost na kraju filma ima širu simboliku.

S druge strane, kao protivnik ljudi koji žive "neobično", sami, bez kučeta i mačeta, u stalnoj opasnosti, daleko od doma i bilo kakvog prostora u kome mogu da normalno funkcionišu, nalazi se Bin Laden koji se u filmu praktično ne vidi ali vodi potpuno obrnut način života - manje-više kod kuće, sa porodicom, u jednoj specifičnoj formi koja u psihološkom pogledu deluje daleko socijalizovanije od one koja je dostupna glavnoj junakinji. Sama scena egzekucije Bin Ladena sa porodicom i obezbeđenjem je nemilosrdna, nimalo nije glamurozna, odlično prikazuje entropiju i precizno planiranje ove vrste akcije, i ne nosi u sebi naročiti trijumfalizam.

Mučenje je prikazano kao modus operandi američkih agencija i sad posle gledanja filma nisam siguran u čemu je dilema koja se postavlja u javnosti. Naime, osnovni ideološki problem sa američkim mučenjem je bio u tome da je njihova administracija legalizovala te metode što ranije niko nije učinio. Ali, svi znamo da se mučenje koristi kao tehnika svakodnevno i da je to tako oduvek bilo. U ZERO DARK THIRTY se pokazuje da CIA muči zatvorenike, ali nije ovo prvi film u kome se to sprovodi, uostalom Jack Bauer je na televiziji doveo mučenje do paroksizma. Otud mi nije jasno, čemu tolika polemika da li ZERO DARK THIRTY glorifikuje mučenje ili ne, kada je to naprosto način rada cele jedne agencije. Pitanje da li je mučenje dalo rezultate ili ne zapravo nije relevantno jer rezultati s jedne strane postoje na terenu a CIA nije pokušala druge metode, dakle, možda mučenje ne daje optimalne rezultate ali se ne bi reklo da je CIA pokušavala nešto drugo, a sa mučenjem vidimo dokle je došla. ZERO DARK THIRTY to konstatuje, a u jednoj sceni pokazuje da pojedini agenti na mučenje i svoju umešanost gledaju krajnje karijeristički dakle da nemaju moralne dileme. S druge strane, da, ne desi se da se neko propije ili samoubije zbog mučenja, ali mislim da je već ovakav hladnokrvan odnos prema mučenju dosta ilustrativan i pokazuje ko su ti ljudi.

ZERO DARK THIRTY je prilično hladan prema svojim junacima i temi, ali čini mi se da uitekako funkcioniše kao repertoarski film, s tim što predstavlja evoluciju u odnosu na standarde žanra kao što su filmovi iz sedamdesetih poput FRENCH CONNECTION ili CONVERSATION tada unapredili već postojeće forme policijskog filma, misterije i trilera. Kao što su tada Coppola, Friedkin i ostali stručnjaci radili pod uticajem Francuza i Italijana tako i sada možemo prepoznati ponešto od Audiardovog ili Assayasovog rukopisa u ZERO DARK THIRTY, uostalom Ramirez iz CARLOSa i Audiardov kompozitor su angažovani na ovom filmu. Dakle, čini mi se da ono što je arty u ZERO DARK THIRTY sada postaje nova vrsta standarda i da će za koju godinu ovo postati uobičajena filmska sredstva.

Kathryn Bigelow je u POINT BREAKu i STRANGE DAYSu dovela određene žanrovske koncepcije do savršenstva i umesto da ih nadalje reinterpretiora u istom stilu, otišla je korak dalje, i posle nekoliko različitih pokušaja, u raznim žanrovima, u ZERO DARK THIRTY formulisala novi oblik mainstreama. Iskorak koji je napravila u THE HURT LOCKERu sa epizodičnom strukturom, "nepoznatim" glumcima i hermetičnim glumcima, vratila je pola koraka nazad, pre svega gradeći kontinuirani narativ unutar epizodične strukture, sa poznatim glumcima i formulisala je novu funkcionalnu glavnotokovsku formu.

Naravno, možda glavni tok neće prihvatiti ovu novu formu kao novi standard, ali čini mi se da je "velika tema", "istorijski događaj", "reputacija velikog i nagrađivanog reditelja" poslednji slučaj da ovakva postavka mora da se "pravda" u američkom filmu.

* * * * / * * * *

JACK REACHER

Pogledao sam JACK REACHER Christophera McQuarrieja, jos jedan pokusaj da Tom Cruise dobije fransizu koja bi isla uporedo sa MISSION IMPOSSIBLE koji se pokazao kao njegova najmudrija investicija kada mu je zvezda posle serije ogromnih hitova naglo posnula. Zapravo, jedino GHOST PROTOCOL drzi Cruisera jos uvek u ozbiljnoj blockbuster igri u ovim danima kada je on maltene poslednja preostala zvezda svoje generacije, da ne kazem epohe. Cruiser ocigledno ne zeli da se odrekne pozicije major filmske zvezda na sta je spreman Bruce Willis ili da ostavi glumu po strani kao Mel Gibson. Medjutim, u poslednje vreme, ono sto je ranije karakterisalo Cruisea a to je mudar odabir uloga, pocinje da jenjava. Od KNIGHT AND DAY cini se da Cruise redja autogolove, sa GHOST PROTOCOLom kao recidivom ranijh vremena.
JACK REACHER nije dobar film, ali to na stranu, jos je vaznije to i da je dobar, ovo nije film za Cruisea. U REACHERu, Cruise igra ulogu koja je skrojena mnogo pre za Mela Gibsona, neuoticni bivsi vojni istrazitelj koji zivi off the grid i uvek je nekoliko koraka isped protivnika kako u mentalnom, tako i u fizickom pogledu mnogo vise ima mesta u onome sto je Gibson radio u svojoj RANSOM/PAYBACK fazi nego sa Cruiseom. On je u fizickom pogledu istovemeno neubedljiv kao borac, uostalom junak kog je osmislio Lee Child je gromada a previse je ocuvan za osobu koja zivi kao odmetnik.
Cruise je dovoljno dobar glumac da ne bude on glavni problem filma, dakle ovo bi se moglo podneti i pogledati da nije pretencioznog scenarija i neselektivne McQuarriejeve rezije. Ako je WAY OF THE GUN delovao kao scenario koji je recmo Walter Hill mogao pretvoriti u smislen film ali je imao tu nesrecu da ga snima osoba zaljubljena u vlastite pisane reci, JACK REACHER deluje kao materijal za krimic od u vrh glave 100 minuta razvucen na 130, sa mistifikacijama koje ne vode nikuda i deluju smesno, rediteljskim resenjima koja se cesto granice sa krajnje naivnm i grcevitim upiranjen nedoraslog reditelja da jednu u sustini prepoznaljivu formu ucini "oneobicenom" iako u tome i mnogo veci maheri nisu uspevali.
U tom duhu filma koji je ubedjen da je bolji nego sto jeste javlja se i Werner Herzog u prilicno blamantnoj ulozi negativca i Robert Duvall, u ulozi sidekickicne "mentorske" figure cija pojava deluje potpuno deplasirano, ne zato sto oni nisu otvoreni za tezgarenje,vec zato sto nas podsecaju na filmove znatno bogatije smislom.
JACK REACHER zbog Cuiseove moci, preglomaznog formata, predugog trajanja, uzaludne ambicije bez pokrica ostavlja utisak mozda i goreg promasaja nego sto zapravo jeste.

* * / * * * *

LA MOUSTACHE

Pogledao sam LA MOUSTACHE Emmanuela Carrera. U ovom filmu Carrer ekranizuje vlastiti roman o čoveku koji jednog dana brije brkove, i pošto niko ne primeti promenu počinje da dovodi u pitanje dqa li ih je ikada i nosio i stupa u sve veći raskorak između ličnog doživljaja sveta i sećanja koja deli njegova okolina. Carrer do kraja filma ne iznosi "racionalno" objašnjenje o čemu se ovde radi tako da bi se LA MOUSTACHE pre sve svega mogao definisati kao svojevrsni primer magičnog realizma i najbolji opis za našu publiku jeste da je vrlo sličan radovima Miše Radivojevića, naravno sa mnogo većom dozom preciznosti i manje pretenzija izvan onoga što je osnovni fokus filma. Iako je LA MOUSTACHE bez sumnje art house film koji insistira na "iskliznuću" iz kauzalnosti, u samom izlaganju je vrlo "racionalan", fokusiran i ne meandrira van osnovnog problema preispitivanja identiteta, odnosa čoveka prema okolini i sveprisutnog osećaja da je čovek iako je okružen ljudima uvek zapravo sam. Carrer prilično efektno plasira ovu ideju, uprkos tome što u jednoj deonici pred kraj drugog čina malo zaluta i uđe u neku zbunjujuću repeticiju čiju funkciju nisam do kraja razumeo. Emmanuelle Devos koju znamo po odličnoj ulozi iz SUR MES LEVRES je izvanredna u ulozi supruge koja potkopava stvarnost glavnog junaka kog igra Vincent Lindon, francuski Bryan Cranston. Ako imamo u vidu da je Carrer pre svega književnik i scenarista, LA MOUSTACHE je prilično zrelo režiran film.

* * 1/2 / * * * *