ANOTHER EARTH

Pogledao sam indie SF film ANOTHER EARTH Mike Cahilla. Ovo je surov indie u kome je SF element važan ali pre svega u melodramskom i idejnom smislu. Za razliku od drugih klasika ozbiljnog SFa kao što je Kubrickov 2001, ovde nema svemirskih brodova, i film je mnogo bliži nečemu kao što je PRIMER.

U osnovi ANOTHER EARTH je melodrama o gubitku urađena u surovom indie maniru, ali konzistentno sprovedenom, i Mike Cahill u tom smislu zaslužuje puno poštovanje. Imajući u vidu svedenost forme, nijednom nije izneverio samozadate parametre i pošao putem bilo kakve dopadljivosti.

Kritika je dočekala ovaj film kao veliki povratak ozbiljnog SF pristupa u američki film. Nisam siguran koliko se baš u ovom konkretnom naslovu može temeljiti povratak ozbiljnog SFa jer je ovde SF više deo atmosfere nego što suštinski utiče na priču i likove. Međutim, svakako da bi ovakav postupak sam po sebi bio vrlo interesantan za neki SF materijal.

* * * / * * * *

LUCKY

Pogledao sam LUCKY, film u kome su se skupili naslednici poznatih holivudskih kuća, reditelj Gil Cates Jr. i glumac Colin Hanks. LUCKY je indie komedija o serijskom ubici koji dobija 36 miliona dolara na Lotou i uspeva da se oženi svojom ljubavlju iz detinjstva koja je u suštini bila razlog njegovog silaska sa uma i brojnih ubistava koja je počinio. Međutim, to mu ne pomaže da se vrati u red, supruga otkriva njegovu tajnu i postavlja se pitanje da li će golddiggerka u njoj prevladati normalnu osobu...

LUCKY je dosta drugačiji film nego što sam očekivao pre svega zbog toga što u jednom trenutku supruga koju igra Ari Graynor postaje glavni junak a ubica odlazi u senku. Ta promena fokusa je jedan od osnovnih problema filma, naime na nivou vođenja priče Cates dosta luta i na kraju nije baš jasno ni o čemu je ovaj film, ni kos su glavni junaci ni kakav bi odnos ptrebalo da imamo prema njima.

Danny De Vito je u svoje vreme režirao sjajne filmove ovog tipa, crne komedije bez izrazitih pozitivaca, sa junacima koji imaju razne stepene patologije, ali Cates nije majstor tog profila i od De Vita jedino uspeva da preuzme vizuelnu artikulisanost. Otud je LUCKY jedino prijatno iznenađenje što je glossier od indie radova na ovu temu, po svemu drugom je slabiji od onoga što je mogao da bude.

* 1/2 / * * * *

KILL LIST

Pogledao sam KILL LIST Ben Wheatleya. Njegov debi DOWN TERRACE mi je bio OK u svoje vreme, ali KILL LIST je ozbiljan primer potpunog sunovrata internacionalne žanrovske scene. Ako izuzmemo potpuno suludu činjenicu da je KILL LIST svojevrsni rip-off SRPSKOG FILMA u najbukvalnijem smislu i to jedva godinu dana od izlaska SRPSKOG FILMA, ovo sve izgleda kao film Đorđa Milosavljevića kada bi imao zrno talenta. Ali ne naročito veliko zrno.

KILL LIST je infantilna budalaština na nivou ideje i prilično osrednji low-budget krimić na nivou egzekucije. Uprkos tome što kritika uzdiže Wheatleya kao čoveka koji je svojevrsni nastavljač britanskih filmskih tradicija, kao neko ko ih oživljava i reinterpretira u novim okolnostima, ovaj filmu sebi ima samo najpovršnije reference na britansku klasiku, pre svega na WICKER MAN i to je apsolutno najslabiji deo filma. Moram priznati da je WICKER MAN jedan od onih filmova o kojima je zanimljivije kad se o njima priča nego kad se zapravo gledaju, ali i takav kakav je predstavlja Akademiju nauka i umetnosti za ovo.

Međutim, suštinski prisutniji uticaj je SRPSKI FILM s tim što je Wheatleyev junak ex-vojnik, sada plaćeni ubica koga žena natera da se vrati u posao jer su u besparici a onda on počinje da shvata da je to neobičan posao za neobične naručioce u kome se oseća nelagodno, i sve to je uvod u završnicu SRPSKOG FILMA, u kojoj se original nameće kao velemajstorsko delo na svim nivoima.

Ako se izuzme standardna ubedljivost britanskih glumaca, KILL LIST je po svemu inferiorniji i definitivno manje maštovit film od SRPSKOG FILMA, pa otud recimo ekstatične pohvale u istim magazinima koji su bili protiv SRPSKOG FILMA (recimo, Time Out) deluju deplasirano.

Međutim, još je neverovatniji hype koji je KILL LIST dobio ove godine na žanrovskim festivalima i karijera koju će Wheatleyu lansirati. Ja zaista u ovom filmu nisam video ništa što prosečan reditelj engleskih serija (što je BTW bio i Wheatley) ne pokazuje svake sedmice a sve ono po čemu se izdvaja je prilično slabo.

Moram priznati da mi je KILL LIST u određenom smislu svakako delovao još gore baš zbog toga što je hype oko njega bio neverovatan. Doduše, mnogima je i hype oko SRPSKOG FILMA bio neverovatan, međutim u slučaju KILL LISTa nije to više pitanje očekivanja i rezultata već prepoznavanja kvaliteta filma na fundamentalnom nivou. Čak i da ga obzervira neko ko nije gledao SRPSKI FILM pa ne vidi tu kopču, ovo je stvarno jedan prosečan rad uz rame sa stvarima u kojima inače igra Danny Dyer.

* 1/2 / * * * *

SCREAM 4

Podvrgao sam se iskustvu gledanja Cravenovog SCREAM 4 i uprkos tome što nisam očekivao ništa dobro, jako mi je teško da napišem utiske o ovom ostvarenju pošto mi se čini kao da sam suočen sa nečim što uopšte ne razumem. Craven je reditelj koji je i u svojim najboljim danima snimao promašaje. Kvalitetnih filmova je svakako bilo više, zato je on danas i klasik ovog žanra, ali i onomad je umeo da napravi pogrešnu procenu. Otud, sada kada je ostario i kako je krenuo da sve dublje skreće u mejnstrim, od većine straih majstora on deluje možda i ponajmanje senilno, iako mu ti podnošljiviji pozni filmovi poput RED EYE više uglavnom ne liče na bilo šta iz ranijeg opusa niti imaju autorski pečat. Ako imamo u vidu da se je sa prvim SCREAMom on uspeo da oživi kako svoju karijeru tako i ceo žanr, Craven će ostati upamćen kao reditelj koji je čak zapanjujuće dugo uspeo da ostane relevantan.

SCREAM 3 je bio loš film. Ali, SCREAM 4 je nešto drugo. Ovo je film koji ne samo da nije kvalitetan, ovo je film u kome se ozbiljno postavlja pitanje žanra, egzekucije i autorskih namera. Očigledno je da je Kevin Williamson samo u SCREAMu bio zapravo istinski inspirisan i da je u I KNOW WHAT YOU DID LAST SUMMER to još uvek moglo da prođe, ali sada se već zašlo u stadijum u kome Williamson i Craven apsolutno ne znaju šta rade. Ako je SCREAM uspeo da istovremeno bude strukturalistički komentar na žanr i žanrovski film u isto vreme, SCREAM 4 je ispod nivoa žanra, čak i njegovih najbednijih predstavnika koje snimaju neke budale za male pare.

Od samog početka filma, Craven ne uspeva da napravi distinkciju između filma-u-filmu i onoga što nam on sam nudi kao "realnost" i činjenica da se njegova parodija žanra nedovoljno razlikuje od onoga kako nam on kao "ozbiljno" prezentira žanrovske situacije čini da SCREAM 4 odmah zaliči na jedno tužno iskustvo. Zatim, usledi spoznaja da su karakteri iz prvih SCREAM filmova u međuvremenu postali junaci svojevrsne Cravenove sapunice, i to je takođe žalosno ali ako imamo u vidu da se Williamson više i uspešnije bavi sapunicama ni to nije naročito iznenađenje i licemerno je bilo očekivati bilo šta drugo. Međutim, kada već ni Craven ni Williamson ne vladaju ovim filmom na nivou forme, ono što naročito poražava je da više nisu u stanju da se izraze ni kroz iole pametan uvid u mehaniku žanra. Njihovi junaci deluju gluplje od junaka iz najglupljih filmova post-SCREAM vremena, a Craven i Williamson čak ne uspevaju da verbalno prevaziđu svoju mentalnu krizu i daju barem neku smislenu rečenicu o svemu ovome. Dakle, nije samo problem u tome što je ovo jedan kreativno impotentan film - problem je u tome što su ga napravili ljudi koji više nisu u stanju čak ni da misle o onome u čemu su bili svojevrsni velikani.

Neverovatno je da Craven i Williamson nisu za poslednjih desetak godina uspeli da akumuliraju barem neka razmišljanja o tome šta je žanr. Otud ne samo da njihovi junaci, tinejdžeri deluju prevaziđeno u odnosu na ono što je standard savremenog omladinskog filma - oni deluju potpuno anahrono čak i za uslove u kojima je SCREAM nastao. Dakle, rekao bih da su Craven i Williamson čak i zaostali u odnosu na ono gde su bili kada su prvi put sarađivali.

Oduvek smo znali da izuzev u retkim slučajevima istinski majstorske realizacije koji su retki, sama mehanika dešavanja na ekranu može biti dovoljna i nije iznenađenje da Craven ovog puta nije postigao takav efekat. Slasher sekvence su potpuno šablonizirane i uprkos tome što je ovo prilično skup projekat za tu vrstu filma, ne postoji apsolutno nikakva narativna kohezija koja bi bilo kojoj od tih scena dala ikakav smisao niti u bilo kojoj od njih uopšte postoji invencija bilo koje vrste, ne samo na nivou tenzije nego čak i iznenađenja.

Međutim, ono što je poražavajuće je to što kad se ispostavilo ko je ubica ja zapravo više nisam ni mogao da se setim koji je to tačno lik, iako je kao i uvek reč o vrlo prominentnoj figuri na koju niko ne sumnja, i mislim da to dovoljno govori. Jedini likovi koje sam u ovom filmu zapamtio su bili oni iz prvog filma i poražavajuće je da posle skoro dva sata gledanja novog filma, ja i dalje funkcionišem na osnovu sećanja na nešto od pre deceniju i po.

Poslednjih godina, Craven je koketirao sa negledljivim filmovima, međutim činjenica da je SCREAM 4 spolja gledano upriličen da može da se javno prikaže ne znači da ovo zapravo nije njegov najgori film.

SANS LAISSER DE TRACES

Pogledao sam SANS LAISSER DE TRACES Gregoire Vignierona, izuzetno zreo rediteljski debi ovog belgijskog scenariste, hičkokovski triler o slučaju mladog poslovnog čoveka koji pokušava da prevaziđe mračnu tajnu koja mu je omogućila uspeh.

Benoit Magimel igra glavnog junaka, uslovno rečeno jamesstewartovsku figuru, premda je njegov junak znatno manje nedužan od Hitchcockovih junaka. Spirala nesrećnih slučajeva, gadnih koincidencija, zločina i nesporazuma u koju junak upada je dinamična i vrlo duhovita a Vignieron sve to realizuje sa izvrsnim osećajem za ritam i vrlo solidnom vizuelnom kulturom.

Hitchcockvske plavuše igraju Julie Gayet kao supruga i Lea Seydoux kao devojka kojoj želi da nadoknadi gubitak oca. I Julie i Lea su sada prisutne na beogradskom bioskopskom repertoaru - Julie igra u Vuletićevom vodiču a Lea kao foxy assassinka u GHOST PROTOCOLu.

SANS LAISSER DE TRACES je jednostavan film koji nije skup ali je u vizuelnom smislu brižljivo realizovan i smešten u vrlo filmične ambijente. Za razliku od sličnih radova Dominika Molla, Vignieron realno procenjuje potencijal svoje priče i smešta je u format koji joj odgovara.

* * * / * * * *

PAD ITALIJE

Reprizirao sam PAD ITALIJE Lordana Zafranovića, drugi deo njegove partizanske sage započete sa OKUPACIJOM U 26 SLIKA. OKUPACIJA ostaje upečatljiviji film jer je reč o celovitijem delu na nivou vođenja priče i karaktera. U PADU ITALIJE, Lordan produbljuje svoju viskontijevsku impresioniranost imaginarije NOBa i PAD ITALIJE funkcioniše više kao niz vrlo čulnih, ekspresivnih, karnevalskih, zaumnih slika iz NOBa nego kao konzistentan film na nivou storytellinga.

U osnovi ovo je priča o tome kako sudbina glavnom junaku uzvraća udarac - pošto je likvidirao najboljeg prijatelja jer je voleo pogrešnu ženu i zanemario revoluciju, novi partizanski komadant ubrzo doživljava sličnu sudbinu. Film u osnovi ima jednostavnu premisu i ne može se reći da na nivou scenarija koji je pisao Mirko Kovač, u saradnji sa Rankom Munitićem i Filipom Davidom, ne postoji priča. Međutim, Lordanov rediteljski postupak je pre svega fokusiran na vizuelnost6, atmosferu, pojedinačne scene koje povremeno tretira kao male rituale, i lako bih mogao da zamislim narativno koherentniji film u rukama nekog drugog reditelja, recimo Gorana Markovića. S druge strane, Lordanov postupak je u toj meri kinestetičan da sam njegov postupak predstavlja vrednost za sebe. Iako je scenario vrlo ozbiljan i kao Kovačevi scenariji inače dosta bogat, mislim da pisac nije uskraćen time što reditelja nije previše zanimala priča.

Slično Gasparu Noeu danas, doduše, Lordan ponekad zastranjuje sa svojom opsesijom erotskim prizorima, i to je jedino gde film gubi svoju nit, premda je u liku koji igra Gorica Popović kao seksualno frustrirana partizanka oličena izvesna seksualna suspregnutost revolucije. Otud ne može se reći da je erotika potpuno izvan tematskog opsega ove priče, ali Lordan za nijansu više insistira na tome nego što je potrebno.

Kad je reč o prikazu partizana, jasna je podela na one iskrene i naivne i one koristoljubive, one relaksirane i one frustrirane, tako da je PAD ITALIJE film koji u osnovi ne dovodi u pitanje narativ NOBa ali svakako da pokušava da kaže kako je bilo izvesnih preterivanja. Međutim, ta preterivanja u principu bivaju kažnjena i ispravljena upravo od strane onih koji su se svojom harizmom nametnuli kao lideri. Italijani su prikazani kao prilično brutalan iako vojno bezopasan okupator i oni deluju naglašeno viskontijevski. Ustaše su obogaćeni koketiranjem sa katoličkim simbolima ali ključnu vizuelnu ekspresivnost imaju prilično sumanuto prikazani četnici. Naime, četnici se u filmu pojavljuju kao ridikulozni bradati pirati ali postaju opasni tek kada ih ošišaju i amnestiraju. Tada film poprima specifičnu horor dimenziju koja Lordanu nije strana, kao što znamo iz čuvene scene ustaškog masakra u autobusu iz OKUPACIJE U 26 SLIKA. Ovog puta analognu scenu imaju četnici u saradnji sa pronacističkim kozacima, i čitava sekvenca ima nešto manje klanice od one u OKUPACIJI ali je prilično monstruozna.

Ne želim da zvučim pristrasno, pošto su moji stavovi dobro poznati, ali mislim da je u ovom prikazu četnika i kozaka, Lordan ponajviše dao mašti na volju, a pored samog brutalnog ubistva deteta poznatog po čuvenoj replici "Prekrsti ga!" pominju se silovanja muškaraca i žena, sakaćenja i slične stvari koje deluju dosta neočekivano kao četničko dejstvo na jadranskim ostrvima.

U tom smislu, ovo rešenje jeste stvar za ideološko sporenje ali kad je reč o estetizaciji nasilja, tu je Lordan na visokom nivou. PAD ITALIJE funkcioniše kao celina premda je sasvim moguće tretirati ga i kao kolekciju set-pieceova od kojih akcije sa Miodragom Krivokapićem koji beži na magarcu svakako ulazi u antologiju akcionih scena partizanskog filma.

U glavnoj ulozi pojavljuje se tada velika evropska zvezda Daniel Olbrychski, prošle godine čak viđen u Noyceovom SALTu koji je u to vreme bio zbilja veliko ime. Olbrychski je veliki glumac i nah je dosta korišćen u PADU ITALIJE međutim ja sam iopak imao, možda samo subjektivan doživljaj da bi tu ulogu ipak znatno ubedljivije odigrao neki naš glumac. Naprosto, Olbrychski mi je u svim scenama delovao blago distancirano u odnosu na glumačku energiju ostatka inače dosta "masne" podele u kojoj je ekipa u rasponu od Mirjane Karanović do Zaima Muzaferije.

Što se žena tiče, u ovom filmu Lordan je fokusiran na Snežanu Savić i Enu Begović a zanimljivo je videti i Goricu Popović koja je u tom periodu bila svojevrsni polu-seks simbol našeg filma, odnosno jedna straight žena koja kvari sreću vragolastom junaku, recimo u NACIONALNOJ KLASI.

Direktor fotografije je bio Božidar Bota Nikolić tada cutting edge DP koji je radio sa najatraktivnijim jugoslovenskim rediteljima i u saradnji sa Lordanom ispratio je njegovu estetiku baziranu na dosta pokreta kamere, dosta pokreta u kadru i zanimljivim atmosferičnim ambijentima koji spajaju mediteranski milje sa gotovo pa špageti vestern zdanjima. Muzika alfija Kabilja je krajnje eklektična a film u jednoj fazi ima i čudnu, košmarnu elektronsku temu, premda je osnovna tema odsvirana na gitari dosta blaga i pomalo čak deplasirana.

PAD ITALIJE je bio još jedan Lordanov uspeh posle OKUPACIJE i spada u fazu kada je on delovao kao nepogrešivi velikan jugoslovenskog filma. Posle PADA ITALIJE na ovu temu snimio je i VEČERNJA ZVONA, po motivima Kovačevih VRATA OD UTROBE i ovi filmovi se mogu posmatrati kao svojevrsna trilogija o ratu premda ZVONA ne dele iste likove kao OKUPACIJA i PAD.

* * * / * * * *

SHERLOCK HOLMES: A GAME OF SHADOWS

Pogledao sam SHERLOCK HOLMES: A GAME OF SHADOWS Guy Ritchieja. Prvi reboot Holmesa je bio gotovo neverovatan rediteljski trijumf za Ritchieja u čije sam sposobnosti ozbiljno sumnjao i čini mi se da je uprkos pretvaranju Holmesa u viktorjanskog Bonda uspeo da sa priličnom svežinom i dostojanstvom prilagodi ovog junaka savremenom senzibilittu blokbastera. Nastavak je u tom smislu vrlo neobičan. U ovim okolnostima teško je ne ukalkulisati i BBC seriju SHERLOCK koja se pojavila u međuvremenu, ali rekao bih da je ona ipak nešto što ne trea uvoditi u priču o Ritchieju kao neko presudno poređenje. No, kad smo već tu, koliko je BBCjev SHERLOCK bio trijumf racionalnosti ovog junaka, ali i rediteljskog postupka baziranog na smart & simple rešenjima, toliko je Ritchiejev nastavak jedno pre svega hipnotično iskustvo koje se ponajmanje može sagledavati racionalno.

Naravno, ovaj film ima slučaj, ima priču, ima dedukciju, sve to u načelu postoji i u principu ima smisla, ali nema puno veze sa Holmesom već upravo više sa Bondom. Jasno je ko je junak, jasno je ko je negativac, ubrzo je jasno i koju vrstu zle namere negativac ima i na tom putu ka završnom obračunu, junak treba da shvati ponešto. Dakle, kad je o detekciji reč, A GAME OF SHADOWS suštinski nije složeniji od nekog 007-filma.

Akcenat je stoga na atmosferi, akciji, jednom kovitlacu slika, zvukova, pokreta, borbe, reči, ambijenata, kostima koji zbilja u jednom trenutku počinje da dobija smisao kao rediteljski postupak i kao svojevrsno viđenje ove Holmesove faze kada se pod uticajem opijata, gubitka Irene Adler i opsesije Moriartyjem on udaljava od razuma o čemu svedoče roman i film SEVEN PER CENT SOLUTION. Ruku na srce, čini mi se da je prerano za ovu konkretnu inkarnaciju Holmesa da polazi put takve dekadencije, ali Ritchie je realizuje kao jedan prilično ubedljiv delirijum.

Ipak, sinoć su neki ljudi i izlazili iz bioskopa, dakle mislim da je A GAME OF SHADOWS pošao jednim dosta ekstremnim putem zanemarivanja konvencionalnog storytellinga. S jedne strane to filmu daje neku vrstu perverznog digniteta jer Ritchie očigledno pokušava da cilj izjednači sa sredstvom, i da od spektakla napravi suštinu i u tome u određenom smislu i uspeva.

Naravno, spolja gledano, HOLMES ima svojih "intelektualnih" momenata ali oni su dati pre svega kroz neka površinska rešenja i atrakcije poput nadglumljivanja između Downeya i Harrisa, partije šaha između Holmesa i Moriartyja i sl. U dobokoj suštini, ovo je Ritchiejeva akciona predstava koja sama po sebi ima razne kvalitete.

Otud su u dramskom smislu scene-stealing situacije upravo minijature koje pravi Stephen Fry, takođe ostajući na površini.

Uprkos svemu ovome, A GAME OF SHADOWS mi je bio vrlo intrigantno bioskopsko iskustvo i film koji suštinski ne ponavlja formulu uspešnog prethodnika, ali dovoljno liči da bi se mogao smatrati nastavkom. Međutim, Ritchiejeva estetika je u nastavku izmenjena i znatno radikalnija.

* * * / * * * *

MAY 18

Pogledao sam MAY 18 Kim Ji Huna koji je ozloglašen kao reditelj filma SECTOR 7. U tipičnom korejskom maniru njegov film MY 18 nema nikakve vze sa onim što je SECTOR 7 i to se u njihovoj kinematografiji često dešava. Dok je SECTOR 7 monster movie u 3Du, MAY 18 je istinita priča o čuvenom masakru nad studentima i pobunjenim građanima u jednoj nemirnoj varošici u Južnoj Koreji 1980. godine. Sticajem okolnosti ranije sam već bio upućen u ovaj događaj pošto ga iz Kim Ji Hunovog filma nikako ne bih razumeo što samo svedoči o tome da je ponovo reč o filmu samo za lokalnu upotrebu jer masakr od 18. maja 1980. je nacionalni praznik u Južnoj Koreji.

Scenarista Park Sang-Yeon koji je pisao JSA i THE FRONT LINE, neuporedivo uspelije filmove, i MAY 18 počinje kao jednostavnu varošku melodramu koja se bez jasne motivacije ransformiše u priču o sukobu vojske i pobunjenih studenata a zatim i naroda. Park i Kim očigledno da podrazumevaju naše predznanje o južnokorejskim političkim okolnoszima čim ne ulaze u objašnjavanje konteksta i motivacija, međutim, čak i u tom slučaju, brutalnost armije ostaje prilično neobjašnjiva, naročito ako imamo u vidu da se u Južnoj Koreji služi vojni rok i da vojnici nisu profesionalci već takođe deo tog istog naroda koji tlače u ovom slučaju.

Otud MAY 18 uprkos tome što je tehnički kompetentan deluje često krajnje paradoksalno a samim tim i neuverljivo.

Park i Kim se ne ustežu od najbestidnijih emocija i melodrame i više vremena provode motivišući radnju na taj način nego kroz neke druge, ipak važnije detalje. Stoga, MAY 18 nikada zapravo ne uspeva da profunkcioniše kao film o iole istinitom događaju.

* * / * * * *

MARS NEEDS MOMS

Film MARS NEEDS MOMS je nešto što bi po naslovu automatski privuklo Mehmeta i onda bi se razočarao kada shvati da je reč o animiranom filmu namenjenom pre svega deci. Ipak, ako iko može biti neprijatnije iznenađen od Mehmeta jeste studio Disney kada je ovaj film od 150 miliona zaradio samo 20 na američkim blagajnama.

Ruku na srce, uvek postoji mogućnost da je došlo do nekakve interne opstrukcije unutar studija, gotovo je neverovtano da Disney ispusti ovakvu investiciju. Isto tako, moguće je da MARS NEEDS MOMS plaća danak zasićenju publike kako 3D prikazivanjem tako i performance capture tehnologijom. To je šteta pošto me MARS NEEDS MOMS jedan izvanredan film te vrste, i svakako odličan film po bilo kom drugom kriterijumu.

TINTIN je ove godine postavio nove standarde na nivou koreografisanja situacija i smisla za humor ali nije razvio nikakve likove, priču, dramski konflikt i bio je kao superiorna slikovnica sa dopsta duhovitosti i efektom koji ostaje na površini. MARS NEEDS MOMS je s drue strane vizuelno vrlo zanimljiv, jako maštovit i što ja najvažnije vrlo je zanimljiv u psihološkom smislu. MARS NEEDS MOMS deo za razloga za neuspeh može tražiti i u tome što je previše mračan i intenzivan za decu, a po dizajnu vrlo često skreće u pravcu Jeuneta i Caroa.

Sasvim je moguće da je high concept na kom je film baziran bio preintenzivan za decu, da su klinci osetili kako ih previše uznemiruje ideja da im Marsovci odvedu mame, da scena ubistva jedna od mama nije baš prilagođena senzibilitetima dece, ali MARS NEEDS MOMS ima u sebi onu finu dozu tragike i brutalnosti na koju smo barem mi navikli u dečjim sadržajima koji su nam servirani u školi. Moguće je da su američka deca previše anestezirana kad je reč o takvim stvarima.

S druge strane, dizajn likova je uglavnom vrlo mio, animacija se vrlo brzo prevazilazi, ništa teže nego inače u boljim primercima performance capture filmova, dakle nema problema koji je imao POLAR EXPRESS.

Akcija je vrlo maštovita i povremeno istinski napeta, a mislim da je možda i taj pravi suspense doprineo utisku i da su deca jednim delom i zato bila uznemirena. Ne znam u kojoj formi je izašla ilustrovana knjiga Berkeleya Bretheda i da li je ideja bila da ima podjednako široku ciljnu grupu kao animirani film.

U svakom slučaju, iako je ovo bio promašaj koji je rastavio Zemeckisov ImageMovers od Disneya, mislim da je ovo sličan slučaj kao sa CITY OF EMBERom Gila Kenana, ovaj film uprkos komercijalnom fijasku i mlakom prijemu kod kritike ima kvalitet koji će biti prepoznat. Nažalost, Simon Wells, praunuk HG Wellsa ostaje jedan od najbaksuznijih reditelja u savremenom Holivudu, posle dva filma koja nisu uspela uprkos ogromnom očekivanju. U svakom slučaju, barem kvalitet nije izostao i Zemeckisov pečat je vidljiv.

* * * 1/2 / * * * *

CONTRE-ENQUETE

Postoji li išta zanimljivije za nekoga ko je diplomirao FDU od francuske ekranizacije američkog krimića?

Svakako da ne, a u slučaju filma CONTRE-ENQUETE Francka Mancusoa, reč je o ekranizaciji odličnog i retko ekranizovanog Lawrence Blocka. Block nije potpuni stranac na ekranima ali manji deo njegovog kanonskog opusa je dospeo na film iako se razne ekranizacije stalno najavljuju.

Mancuso je ekranizovao Blockovu kratku priču, i film efektivno traje nekih 77 minuta u kojima je ključna stvar svakako preokret kojim se priča razrešava i koji je dosta logičan, iako ruku na srce nije neočekivan. Mancuso se dokazao ranije kao scenarista uspešnih francuskih krimića i u rediteljskom smislu, CONTRE-ENQUETE je prilično old school, sa dosta rudimentarnom vizuelnom kulturom koja podseća na francuski krimić iz osamdesetih, na pragu TV filma.

Jean Dujardin inače poznat kao komičar, u ovom filmu nudi jednu vrlo solidnu dramsku ulogu policijskog inspektora koji sumnja da je osuđeni ubica i silovatelj njegove ćerkica zapravo nevin i da je počinilac neko drugi. Dujardin je konačno dobio zasluženo priznanje kao i sjajni reditelj Hazanavicius tek ove godine, ali je u nekoliko ranijih filmova kao što je izvanredni LE CONVOYEUR pokazao da je vrlo kvalitetan glumac van komedija.

CONTRE-ENQUETE je film u kome Dujardin vrlo rzo uspeva da razbije predrasudu o sebi kao komičaru i da nas uvede u lik.

Mancusov film nije uzbudljiv u vizuelnom smislu i svoje ključne pripovedačke adute čuva za kraj. Međutim, u samom toku razvoja radnje čak i kad tretira opšta mesta ima dobrodošlu dozu ozbiljnosti i ubeđenja. Otud je ovo pristojan krimić koji međutim nema šta da ponudi onima koje ne zanima barem neki od elemenata na nivou podele i autorske ekipe.

* * 1/2 / * * * *

MISSION IMPOSSIBLE: GHOST PROTOCOL

Brad Bird je konačno debitovao sa igranim filmom. To nije njegov film o zemljotresu 1906 koji je dugo očekivan već četvrti MISSION IMPOSSIBLE koji je posle De Palminog daleko najbolji u serijalu i poslužo je kao odličan poligon da nam pokaže po čemu se to Brad Bird izdvaja od drugih reditelja. Rad u serijalima ponekad podseća na sportsko takmičenja na kome nastupaju nacionalni timovi i onda se gleda kako koji ljudi u zavisnoti od svoje fizičke građe i mentaliteta pristupaju istom problemu. Bird unosi u svoj MI film pre svega pažljivo orkestriranu inscenaciju akcionih prizora i uopšte svih situacija na jednom čisto grafičkom nivou. U pojedinim situacijama on komponuje kadrove kao crteže u animiranom filmu i film je vrlo precizan po čemu Bird recimo dosta podseća na igrane filmove Franka Tashlina i Dušana Vukotića. Mehaničnost takvog rediteljskotg postupka do koje često dolazi, i izvesno odsustvo spontanosti do kog u takvim situacijama može doći, Bird nadoknađuje smislom za vizuelni, u ovom slučaju fizički humor koji je vrlo animatorski po svom pristupu.

Scenario koji su napisali Nemec i Applebaum ima mentalitet jako dobre akcione igre baziranhe na filmskoj franšizi. U pojedinim scenama osećao sam se kao da igram neku Bond igru tipa EVERYTHING OR NOTHING. Kao i kod Paul WS Andersona stvari su postavljene gejmerski, jasan je zadatak i šta treba da se uradi kako bi se postigao. Kod Andersona posle postavljanja zadatka sledi egzekucija, a kod Birda je egzekucija obogaćena smislom za humor i taj smisao za humor je upravo ono što nedostaje igrama. S jedne strane, scena upada u Kremlj sadži između ostalog i daljinski upravljan alončić kojim se ubacuje neki aparat kroz rešetke. Nemali broj puta smo imali posla s tim u igrama a u poteri kroz peščanu oluju u Dubaiju koja jako podseća na jedan nivo iz pomenute EVERYTHING OR NOTHING imamo situaciju da na mapi svog smartphonea, Hunt traži cilj koji ne vidi a na ekranu se očitava ikonicama koje su svojstvene igrama.

E sad, ono gde GHOST PROTOCOL nije igra jeste Birdov humor. Taman kada uspostavi mehaniku upotrebe gedžeta u pojedinim situacijama, oni počinju da otkazuju, i vrlo često se junak ne dočeka na način na koji je mislio. To j naročito izraženo u završnoj sekvenci one on one obračuna sa negativcem u mumbajskoj garaži koja je ingeniozna. Postavka je gejmerska - oni se biju na liftovima za spuštanje kola koje se mimoilaze ali kofer oko koga se otimaju ima kretanje kao u Pixarovom animiranom filmu i ova scena je po svojoj čistoj fuziji humora i fizičke akcije antologijska i u ravni klasika iz vremena nemog filma.

Isto tako i penjanje po soliteru je spektakularno, i potera u pustinjskoj oluji, i svaka od tih scena je zaista izvrsna.

Međutim, kada nije uvučen u ono po čemu pretenduje da se izdvoji, Bird je osvežavajuće old school, vrlo jednostavan u svom postupku, i može se pohvaliti time da vrlo solidno rukovodi glumcima. GHOST PROTOCOL nije glumački previše zahtevan film i u podeli su znalci, ali Bird ih vodi bez greške, solidno i precizno iako se lako moglo skliznuti u solističke arije.

Ono što me je malo zbunilo jeste odnos Tom Cruisea premma ovoj pojavi Ethan Hunta. U pojedinim scenama on se ponaša kao domaćin ostatku podele i kao da sebe namerno gura u drugi plan. Naravno, ključne sekvence su njegove ali ukupan utisak je da GHOST PROTOCOL od svih nastavaka najviše ostavlja utisak da je IMF zapravo tim sa autonomnim članovima.

Očigledno je da se Jeremy Renner priprema da peuzme mesto headlinera u serijalu, i to je u redu, ovde on nagoveštava veliki potencijal kao akcioni heroj sa ozbiljnim glumačkim potencijalom.

Za nas je zanimljivo to da se Srbi dosta pominju kao vinovnici događaja između dva filma i očigledno je njihova uloga bila blagotvorna čim je posle trećeg nastao GHOST PROTOCOL. Iz "regiona" je još prisutan i Zagreb kao lokacija gde su Srbi imali posla sa Huntom i Goran Navojec koji se maltene pojavi kao prvo lice u filmu u sceni bekstva iz ruskog zatvora. Navojec je inače trenutno prisutan u našim bioskopima sa PARADOM u kojoj igra "Roka", nažalost ne način koji bi obradovao Mehmeta i mene.

U svakom slučaju, GHOST PROTOCOL je classy ekstravagancija. Prvi MI je doneo nešto retro svežine u svoje vreme, četvrti donosi jedan svež rediteljski postupak.

* * * 1/2 / * * * *

GLINENI GOLUB

Pogledao sam film Tome Janića GLINENI GOLUB iz 1966. godine, jedan vrlo potcenjen i gotovo nepoznat partizanski film koji uspeva da skoro pa u potpunosti poštujući žanr trilera ispuni neke od egzistencijalističkih postavki kojima je obilovao partizanski film. Kao što je dobro poznato, egzistencijalistički pogled na svet zauzimao je značajno mesto u našoj literaturi pa i na filmu ali je u partizanskoj varijaciji takvih postavki obično gubio svoju oštricu jer se sve moralo rešiti kroz esencijalizovane pozitivne osobine partizana i njihovih starešina.

Kod Janića međutim imamo sličnu postavku kao u Novakovićevom VETAR JE STAO U ZORU - nemački oficir pušta ilegalca koji nije odao drugove i stvara utisak da je on cinkaroš ne bi li isterao njegove drugove na videlo. Njegovi drugovi, s druge strane, ne samo da pomišljaju da ga treba likvidirati već i istrajavaju u toj nameri. To je razlika u odnosu na Novakovićev vrlo solidan film. Priču je inače osmislio "provereni kadar" Stole Janković koji zapravo ima vrlo kontradiktornu i nedovoljno osvetljenu ulogu u razvoju našeg filma. Olako otpisan kao najviše pozicionirani reditzelj u partijskoj nomenklaturi on je ostavio dosta moćan opus iza sebe i niz bitnih "sporednih" filmova. Scenario za GLINENOG GOLUBA napisali su Đorđe Lebović i sam Janić.

Ono čime Janić slabije vlada to je vođenje priče na nivou trilerske intrige. Naime, gledaocu nije do kraja jasno šta je nemački plan ali u psihološkom smislu pritisak koji se vrši na junaka je gotovo opipljiv. Kada se tome doda je Janićev stil crnotalasovski, sa snažnim francuskim uticajem, nervoznim pokretima kamere, dosta blizak onome što je radio Kokan Rakonjac, onda GLINENI GOLUB spada uz JEDINI IZLAZ među retke akcione trilere iz NOBa koje su radili zastupnici "umetničkog filma".

Janić je umro prilično mlad i iza sebe je ostavio vrlo solidan opus prepoznatljiv po filmovima o problemima mladih CRNI BISERI i GLASAM ZA LJUBAV. Nešto te mladalačke atmosfere donosi i u ovom filmu u sceni žura u kući gde glavni junak živi.

Zoran Radmilović je odličan u underplayu kao glavni junak kome Gestapo namešta igru. U ovom periodu, Radmilović je još uvek bio sklon eksperimentisanju i ostvario je nekoliko vrlo solidnih uloga koje su bile vrlo funkcionalne u datim filmovima.

Atmosferi doprinosi i izvanredna fotografija Miroljuba Dikosavljevića. Dikosavljević je snimio nekoliko kultnih filmova kao što je VALTER BRANI SARAJEVO ali više je radio dokumentarne i kratkometražne filmove.

Janićev opus je nedovoljno poznat ali je izuzetno vredan pažnje i rekao bih da ne zaostaje previše za autorima kao što su Kokan Rakonjac i Joca Živanović.

* * * / * * * *

GOJIJEON

Pogledao sam GOJIJEON Hun Janga, reditelja koji je počeo kao Kim Ki Dukov štićenik sa prilično slabim ROUGH CUTom ali se onda prošle godine nametnuo kao odlična mejnstrim uzdanica sa filmom SECRET REUNION. GOJIJEON je preveden kao THE FRONT LINE za stranu tržište i reč je o još jednom južnokorejskom ratnom spektaklu prilično velikog zamaha na koje smo već u suštini navikli.

THE FRONT LINE je zaradio sasvim respektabilnih 20 miliona dolara u Južnoj Koreji i mislim da će imati određenu atraktivnost i na stranom tržištu premda nisam siguran koliko je velika potreba strane publike za ovakvom vrstiom filma naročito posle dosta eksploatisanog TAEGUKGI. THE FRON LINE u suštini nije slabiji od TAEGUKGI ali naprosto ne nudi ni previše toga novog pa ga zato smatram prevashodno lokalnim proizvodom. Sa trajanjem od 130 minuta u ovoj verziji takođe nudi dosta prostora za skraćenje, mada jasno je koje "produžene" scene mogu pobuditi velike sentimentalne izlive.

Hun Jang se u SECRET REUNIONu pokazao kao reditelj koji je vrlo vešt u scenama akcije. Ovde nema urbane akcije i potere mačke i miša ali ako imamo u vidu koliko puta su snimane scene ratovanja sa opremom iz četrdesetih i pedesetih (naoružanje u Korejskom ratu je slično onom iz Drugog svetskog) uspeo je da nađe svoj ugao gledanja na tu problematiku i da mu se obilje masovki ne pretvori i gibanja mase bez identiteta već da postoji svest o borbi, ciljevima na terenu i prostoru na kome se to dešava.

Likovi su prilično zanimljivi i diferencirani, ali bi filmu svakako prijala redukcija pojedinih sekvenci, a ideološki profil je na liniji da je rat uprkos herojstvu i pojedinim vidovima zbližavanja među muškarcima koji su nemogući u mirnodopskim uslovima u stvari jedna velika apsurdna nesreća. Međutim, to ne treba da nas zavara da u svojoj dubokoj suštini THE FRONT LINE ipak nije jedan ratni film koji prikazuje borbu kao jedno ipak uzbudljivo i katarzično iskustvo i u određenom smislu ga svakako estetizuje i eksploatiše kako bi zabavio publiku.

Hun Jang rukuje ogromnom količinom municije različitog kalibra u ovom filmu a junaci se dosta razbacuju i emocijama tako da je THE FRONT LINE i sentimentalan onoliko koliko južnokorejski film ume da bude a to je znači preko svake mere. Scenarista Sang Yeon Park je napisao roman DMZ po kome je snimljen film JSA Chan Wook Parka a potom se dokazao i kao samostalni scenarista na raznovrsnim projektima među kojima je i MAY 18 koji planiram da uskoro overim zbog zanimljive istinite priče. U ovom filmu on pokazuje da dosta solidno vlada tematikom rata i odnosima u hijerarhizovanim institucijama kao i u JSA ali da kad je reč o emocijama ume da ode u prilična preterivanja. Jedno od njih je i zanimljivi lik ozloglašenog severnjačkog snajperiste fullmetaljacketovskih metoda i identiteta.

Kao i inače u filmovima iz Južne Koreje, Severnjaci su prikazani sa dosta razumevanja tako da je ovo film koji će moći da se gleda i kada ih Kim Jong Il pregazi.

* * 1/2 / * * * *

SECTOR 7

Pogledao sam korejski film SECTOR 7 Ji-Hun Kima i moram priznati da če iz Južne Koreje stići ovako slab monster movie, naročito ako imamo u vidu da je u ovoj zemlji nastao THE HOST Bong Joon Hoa, kao jedan od najboljih u istoriji a da je čak i Sever proizvevši PULGASARIja našao svoje mesto u istoriji monster movieja. Ali eto, desilo se, i nadam se da SECTOR 7 nije znak neke večće krize u koju bi mogao ući korejski film pošto bi bilo šteta da se sada obrne krug i da se opet vrate u epiginsku fazu u kojoj su bili pre deset-petnaest godina.

Ako ostavimo po strani to što je ovaj film evidentno namenjen lokalnom tržištu sudeći po nekakvim pokušajima komike koji su nama potpuno nejasni ali možda u Južnoj Koreji nešto znače, počinje kao Kim Jong Ilov san, sa grupom radnika koji u dinamičnoj sceni uživaju u radu na naftonj platformi. Oznojena tela radnika koji se ne obaziru na opasnosti ne bi li eksploatisali naftu, i tome prilaze bez ikakvog cinizma, deluje kao nižerazredna parafraza situacije sa početka ARMAGEDDONa ali bez cinizma koji imaju Bruno i Affleck u toj sekvenci. I to ima jednu specifičnu blue collar atmosferu kakva se zbilja retko sreće.

Potom, malo naivne karakterizacije sa demonima prošlosti koji progone junake danas dovode nas do monstruma, bića uzgajenog kako bi lučilo naftu što je ideološka prva lopta u ravni Pulgasarija. Ako je THE HOST bio kritika američkog prisustva i elegična priča o razočaranim studentskim aktivistima, gajenje monstruma koji luči naftu je pulgasarijevski touch.

Meni su takve političke postavke intrigantne i milo mi je da neko misli u tom pravcu, međutim, film je toliko preopterećen CGIjem, neinventivnim situacijama i očiglednim ustupcima 3Du što ga čini još tromijim na planu inscenacije, da povremeno deluje gotovo meliesovski na nivou kadriranja.

Sasvim sigurno je da ovaj film mnogo više može da inspiriše na ideološkom nivou nego na nivou estetskih dometa i stilskih rešenja. Međutim, kada film tako direktno iznese svoju tezu, kada nam pokaže vesele proletere koji stradaju od monstruma uzgajenog da bi davao naftu, onda nema šta tu mnogo da se analizira, osim da se SECTOR 7 upiše kao obavezna tačka kada se govori o političnosti korejskog monster movieja.

* 1/2 / * * * *

MONEYBALL

Pogledao sam MONEYBALL Benneta Millera. Reč je o adaptaciji dokumentarne knjige Michaela Lewisa o Billy Beaneu i Peteru Brandu koji su primenili novi statistički princip vodeći MLB tim Oakland Athletics i u priiličnoj meri promenili principe menadžmenta u bejzbolu. Doduše, na kraju se ispostavilo da je MONEYBALL nemoguće uzeti kao jedini princip u radu ali svakako da su neke statistike koje su Beane i Brand istakli postale ključne u proceni igrača.

MONEYBALL je film koji ne govori o bejzbolu per se i može se razumeti i ako se ne znaju pravila tog sporta. Međutim, ipak nije film za ljude koje sport barem elementarno ne zanima. No, ono što je najvažnije i oko čega nema spora jeste to da su u adaptaciji knjige Steven Zaillian i Aaron Sorkin uspeli da istaknu likove i da Brad Pittu i Jonah Hillu ponude potencijal da izgrade upečatljive kreacije. MONEYBALL je šarmantan film koji ozbiljno prilazi temi i u tom smislu dosta podseća na filmove iz sedamdesetih. Miller je veteran indie filma i njegov senzibilitet se pre svega oseća u radu sa glumcima i celokupnom akcentu na likove.

Stilski, Miller se drži konvencionalne postavke, film je mahom baziran na dijalozima i trudi se da ih realizuje što je življe moguće u čemu i uspeva. Zanimljivo je obratiti pažnju na rekonstrukciju 2002. godine, vrlo bliske prošlosti koja se ipak po dizajnu pojedinih detalja razlikuje od današnjeg vremena. Ekranizacija tako skorašnje priče omogućuje i ljupke detalje, recimo da Satriani igra sebe koji svira himnu na otvaranju sezone.


* * * / * * * *

MODERN ROMANCE

U sklopu industrijske špijunaže pogledao sam MODERN ROMANCE Alberta Brooksa. Brooks je jedna od vrlo specifičnih pojava u američkom filmu, komičar koji je dobio veliku priliku i kao glumac i kao reditelj i reklo bi se da je tu priliku delimično iskoristio. Naime, Brooks je ostvario nekoliko uloga u antologijskim filmovima, pre svih James L. Brooksa, ali i kod Soderbergha, pa zašto da ne i kod Refna, a kao reditelj je izgradio repsektabilan i reklo bi se vrlo cenjen opus.

Jedna od stvari koje karakterišu Brooksa kao autora jesu priče koje se bave Holivudom i podsmeđljiv stav prema filmskoj industriji. MODERN ROMANCE je film koji je u osnovi romantična komedija vudialenovskog tipa o montažeru kome ne uspeva da funkcioniše u vezi sa ženom koju voli i bez koje ne može a naravno ne ide mu ni kad se raziđu. Osnovni problem ovog zapleta je to što ga Brooks smešta u svega nekoliko dana tako da i ono što je istinito kao opservacija o odnosu nekako deluje neuverljivo kada se desi tako brzo. Isto tako u formalnom smislu, reditelj Brooks je zaljubljen u sebe kao glumca tako da nekritički ostavlja u filmu mnoge scene u kojima se glumac prepušta samoupravljanju.

Međutim, ono u čemu je MODERN ROMANCE izvanredan jeste sam prikaz rada na filmu. Naime, u toku svoje ljubavne priče, montažer radi na nekom jeftinom SF filmu za AIP sa George Kennedyjem u glavnoj ulozi. Inače, reditelja filma-u-filmu igra James L. Brooks. Scene u kojima glavni junak montira scene i radi tonske efekte su briljantne i savršeno ubedljive, ali pre svega jako su simptomatičan prikaz rada na filmu. Mislim da je MODERN ROMANCE pre svega zbog ovog segmenta danas značajan film.

* * 1/2 / * * * *

VEČERNJA ZVONA

Pogledao sam VEČERNJA ZVONA Lordana Zafranovića, film snimljen po motivima romana VRATA OD UTROBE Mirka Kovača koji su za film adaptirali sam Kovač i Filip David. Zbilja, ovaj film se tek dotiče nekih motiva iz romana tako da je ovaj potpis pošteno definisan.

Lordan Zafranović je jedan od najvećih jugoslovenskih reditelja i u njegovom radu se na određeni način sublimira sve ono što su tradicije jugoslovenskog filma. S jedne strane, on je neprikriveno okrenut stranim uticajima i Visconti se lako prepoznaje u njegovom rukopisu, s druge strane on je počeo kao amater slično crnotalasovcima ali se posle i školovao u Pragu kao studenti praške škole. Konačno, on je sklon velikim temama, prelamanju ličnog i istorijskog, koliko je Viscontija fascinirao nacizam, Lordana fascinira komunizam, Mediteran, Hercegovina i NOB, spoj mistike, erotike i ideologije. Otud ne čudi da je Zafranović svoja najznačajnija dela i ostvario u saradnji sa Mirkom Kovačem, sa kojim je radio na OKUPACIJI U 26 SLIKA, svom ključnom delu, ali i na mnogim drugim. Reklo bi se da je Kovač sa svojom prozom koja takođe mistifikuje pitanja Zavičaja, nasilja i ideologije idealan pisac za Lordanove opsesije ali sa druge strane, upravo je po mom dubokom uverenju on i bio razlog što Lordan nije postigao značajniji međunarodni uspeh. Zbilja, Lordan se ne može optužiti da je eklektičniji od Kusturice, i da se u njegovom rukopisu išta više prepoznaju uticaji raznih klasika svetske kinematografije. Međutim, čini se da Kovač zbog svojih mistifikacja, za razliku od Sidrana, nije mogao da ponudi jednostavnu i svuda čitljivu priču, tako da Lordanovi filmovi nikada nisu imali tu emotivnu notu koja bi odjeknula širom sveta.

Kovačev pristup stvarima je previše hermetičan, često reklo bi se bez pokrića, a s druge strane njegovo vladanje dramaturgijom na elementarnom nivou vođenja priče često stoji kao problem i u njegovoj prozi pa je tako i u scenarijima. Naravno, Kovač ima i vrlo uspelih scenarija koji su solidni na nivou vođenja priče, međutim u VEČERNJIM ZVONIMA njegov scenario omogućuje da se kod Lordana konstatuje da je ne samo jedan od najvećih jugoslovesnkih reditelja već i da njegovi filmovi u sebi sadrže neke od najvećih problema jugoslovenskog filma.

VEČERNJA ZVONA ne oskudevaju u vrlo zanimljivom sadržaju, i ako se izuzme usiljen kraj baziran na tome da junaci iz kranje besmislenih i nedovoljno pripremljenih razloga pomru i izginu što je upravo pravi primer jugoslovenske škole dramaturgije da je najlakše zavšriti film smrću kad već nemaš dobar kraj, ostatak priče je itekako zanimljiv. Nažalost, Kovač to sve strukturira kroz seriju dugih scena jer priča pokriva period od 22 godine, i to ne bi bilo pogrešno kada mnoge značajne scene u tom nizu ne bi bile preskočene, i to bez ikakvog razloga, a potom prepričane u nekoj drugoj sceni, što čini da uprkos solidnom trajanju od preko dva sata VEČERNJA ZVONA deluju prekratko. Unutar scena u pojedinim dijalozima Kovač naravno briljira i plasira vrhunske misli u gotovo krležijanskom maniru a Lordan sa dosta pokreta kamere Andrije Pivčevića i vrhunsku glumačku ekipu koju predvode Rade Šerbedžija, Petar Božović i Mustafa Nadarević nema problema da kreira izvrsne likove. I uopšte, sve u ovom filmu sem strukture i završnice (što su prilično važne stvari) je na jednom jako visokom nivou.

Oko pola sata ovog dvočasovnog filma dešava se za vreme rata ali ceo film govori o ideologiju, komunizmu, ilegalnoj borbi i dolasku na vlast tako da nema razloga da se ne ubroji u red ratnih, a pošto govori o partizanima i partizanskih filmova.

VEČERNJA ZVONA je upravo primer kako bi eventualni ratni film izgledao da je SFRJ preživela. Plakatske ratne spektakle zamenili bi filmovi koji govore o tome kako se Sunce revolucije ponekoga i opeklo, a često bi se bazirali na literarnim klasicima. Međutim, činjenica da Sunce revolucije može da opeče ne znači da bi se izgubilo iz vida da je ono osnovni izvor života u SFRJ i da su ustaše ništa drugo do prilično izopačeni kvislinzi. Otud, Lordan sa ovim filmom verovatno već počinje da smeta usponu hrvatskog nacionalizma i 1986. snima svoj pretposlednji igrani rad.

Dileme o revoluciji nisu ispražene dilemama o Nemcima i ustašama i tu je Lordan jasan. Štaviše, iako postoje izvesne dileme u redovima ljudi koji bi se opirali okupatoru, on ne nudi nijednog junaka koji za išta više od saradnje sa Italijanima kako bi se odbile ustaše.

VEČERNJA ZVONA je veliki film po svojoj ambiciji ali nažalost ne i po svojoj dramaturgiji i šteta je što se na više mesta urušava. Međutim, reč je o delu ozbiljnog autora koji zna šta radi i ima priličnu autonomiju što smo u današnjim okolnostima i prestali da očekujemo od jugoslovenskog filma.

* * * / * * * *

PRAKTIČAN VODIČ KROZ BEOGRAD SA PEVANJEM I PLAKANJEM

Pogledao sam PRAKTIČAN VODIČ KROZ BEOGRAD SA PEVANJEM I PLAKANJEM Bojana Vuletića. Ako imamo u vidu autorsku ekipu, ovaj film bi se mogao nazvati LOVE ACTUALLY I DRUGI ZLOČINUI. Ruku na srce, VODIČ nije toliko okrenut publici kao Richard Currtis ali nije ni hermetičan, i u tom smislu predstavlja dobrodošlo osveženje u našoj filmskoj ponudi naročito ako imamo u vidu da je okosnica našeg bioskopskog repertoara u poslednje dve godine ideološki dosta agresivna, sa naslovima kao što su ŠIŠANJE, MONTEVIDEO i PARADA. U ovom nizu, patriotski naboj MONTEVIDEA pokazao je da je publika pre svega željna nešto manje agresivnih ideoloških postavki ili barem nekih platformi oko kojih ljudi mogu lakše da se okupe. S druge strane, ŠIŠANJE i PARADA pokazali su da publika više voli agresivnije senzacionalističke teme od istijski kvalitetnog filma spuštenog dnevnmopolitičkog tonusa kao što je NEPRIJATELJ. U takvim okolnostima, VODIČ već uzima poene time što odaje utisak filma koji je snimio neko ko nije za hospitalizaciju i nema nameru da vaspitava narod. Ne znam da li su autori imali velike pretenzije ili ne, ali pretenzije se ne osećaju kada se film gleda, tako da ne pobuđuje na negativne reakcije.

Sastavljen od četiri priče, VODIČ ni iz jedne ne izvlači maksimum, osim iz četvrte, i u rediteljskom smislu, čini se, moglo je da se postigne još, čk i sa ovakvim scenarijem. Međutim, tamo gde su glumci dobri a najšarmantniji su u četvrtoj priči i najstudiozniji u trećoj, ta neiskrorišćenost potencijala ne remetni previše ukupni ugođaj.

Spoj nepretencioznih ljubavnih priča i činjenica da se tri od četiri priče odvijaju na engleskom, čini da VODIČ ne liči previše na srpski film i to dodatno odmara publiku - naročito što najbolja - završna priča koja je na srpskom - po duhu odudara od regionalnog čemera iako je po svom zapletu vrlo "regionalna".

Bojan Vuletić i Stefan Arsenijević su sarađivali na fakultetu i u tom periodu Stefan je izgradio poetiku sa kojom je imao uspeha kod nas, ali to nije bila poetika (A)TORZIJE a naročito ne LJUBAVI I DRUGIH ZLOČINA. U tom pogledu, VODIČ je povratak toj poetici i on potvrđuje njenu validnost pa je samim tim šteta što joj se Arsenijević nije vratio kao reditelj, već samo kao scenarista jer mu je to ipak najbolje išlo.

Upravo je u Arsenijevićevim rukama ovaj koncept arty romcoma dobro funkcionisao i eventualno bi film tog tipa mogao imati prevratničku ulogu koja VODIČU ipak izmiče.

Ako imamo u vidu termin premijere, PARADU u bioskopima i sve ostale faktore, uskoro ćemo videti na kakvu klimu će naići VODIČ. Ipak, naša publika do sada nije imala naročito dobra iskustva sa srpskim romcomima a sa ovim bi se mogla provesti sasvim podnošljivo.

* * 1/2 / * * * *

SALVATION BOULEVARD

Pogledao sam SALVATION BOULEVARD George Ratliffa, ekranizaciju romana Larry Beinharta, indie crnu komediju sa All-Star glumačkom podelom u kojoj se nudi satiričan pogled i osuda američkih televangelista i sličnih malih privrednika u crkvenom bizinisu. Sam svet verskih fanatika i malih verskih zajednica već je dobrano parodiran u američkom filmu i u tom smislu SALVATION BOULEVARD dolazi prekasno. S druge strane, ovo je po formi crna komedija sa elementima krimića i ta vrsta indie filma je prešla dug put od BLOOD SIMPLE i takođe više nije previše aktuelna.

Otud, sve ono čime se SALVATION BLVD. bavi nije previše novo, a u formalnom i zanatskom smislu nije ni naročito vešto realizovano tako da se postavlja ozbiljno pitanje šta su Pierce Brosnan, Greg Kinnear, Ed Harris, Jennifer Connelly, Ciaran Hinds i Marisa Tomei uopšte videli u ovom projektu kada im je ponuđen. Odgovor možda leži u tome što je jedan od producenata Mandalay Pictures, kuća koja je svojevremeno imala output dilove sa mejdžorima, tako da ovo nije baš tako indie produkcija kako se spolja čini, odnosno film je nudio ipak neku vrstu izlaska u bioskop i sl.

Međutim, SALVATION BLVD. i pored ograničene distribucije nije materijal za bioskop. Ratliffova realizacija je prosečna, na nekom elementarnom nivou što se veštine tiče i možda ovaj film može nekoga zainteresovati na televizijskom programu. Za neko ciljano gledanje svakako nije i šteta je što su ovako ugledni glumci snimili film koji im se neće računati ni kao pogodak ni kao promašaj.

* * / * * * *

HODEJEGERNE

Pogledao sam HODEJEGERNE Mortena Tylduma, norveški blokbaster koji je napravio odličan rezultat u celoj Severnoj Evropi, bariran na romanu Jo Nosboea, norveškog pisca krimića koga uskoro očekuje holivudska ekranizacija. Za razliku od ekranizacija Siega Larssona koje su bile poprilično grozne, i za koje je potpuno neverovatno da su uopšte uspele da plasiraju neku zvezdu a ispostavilo se da jesu u slucaju Noomi Rapace, Tyldum je snimio odličan film koji deluje začujuće zrelo ako imamo u vidu da norveška kinematografija nije nešto naročito kvalitetna, odnosno da kvalitet ideja ne prati stepen njihovog ekonomskog i tehnološkog razvoja. Svakako, i Norvežani su sa filmom NOKAS dali svoj doprinos razvoju skandinavskog krimića ali bez ikakve sumnje oni zaostaju ne samo za Šveđanima i Dancima već i za Islanđanima.

HODEJEGERNE je međutim izvanredan hičkokovski triler sa vrsnom tehničkom egzekucijom i dosta crnog humora koji sporadično podseti na Kim Ji Woonov I SAW THE DEVIL iako u suštini ova dva filma nemaju puno veze, HODEJEGERNE je evropska aproprijacija Hitcha a I SAW THE DEVIL je korejski osvetnički film iz četvrte ruke. No, Tyldum ima šta da ponudi i ljubiteljima tvrđeg sadržaja i ne stidi se prolije krv kada mora, pa u tom smislu ume i da iznenadi.

Nisam čitao ništa od Nosboa za sada, ali u ovom slučaju, HODEJEGERNE deluje kao suspense priča bez nekih naročitih viškova. Možda je reč o adaptaciji koja je bila slobodna prema romanu ali reklo bi se da ovaj scenario nema nikakvih viškova ili repova koji bi ostajali iz knjige. Tyldumov film je efikasan, nema suvišnih detalja, priča je sigurno vođena, vizura iz koje se sagledavaju događaji je jasna a u priči koja je ovako kompleksna i sadrži u sebi motive od preljube do korporativne špijunaže i akcionih obraćuna stvarno je bilo dosta prostora da se zaluta.

Francuzi su nekada bili majstori za ovu vrstu filmova i sada se Fred Cavaye smatra stručnjakom za ovakve filmove, međutim Tyldum u svom radu zapravo postiže sve ono što se Francuzima pripisuje i što se od njih očekuje u ovoj vrsti filma. Aksel Hennie na početku deluje kao nedovoljno harizmatičan glumac za glavnog junaka kakvog bi kod Hitcha recimo igrao Sean Connery ili James Stewart, ali vremenom se pokazuje kao glumac koji uspeva i da se nametne i da eksperimentiše sa dosta radikalnim fizičkim transformacijama.

Film star looks otud u ovom filmu ima Nikolaj Coster-Waldau koji je već duboko zagazio u holivudsku karijeru i zanimljivo je kako u HODEJEGERNEu zapravo fizički izgled likova u priličnoj meri motiviše događaje tako da je izbor glumaca uticao i na samo ubedljivost priče.

Tyldum provodi svog junaka kroz velike muke, otud je ako imamo u vidu hičkokovsku transgresiju koja sprečava junaka da se obrati organima reda, itekako okajana i happyend je zaslužen. U tehničkom smislu, HODEJEGERNE je izuzetno ozbiljan i svaki euro uložen u budžet se vidi na ekranu. Kad je reč o tehničkoj kompetenciji ne bi me čudilo da Tyldum posle ovog filma dobije neku holivudsku ponudu, mnogi reditelji su odlazili u Holivud i sa manjim rezultatima u Evropi.

Sudeći po ovom filmu, Tyldum je izabrao izrazito filmičan roman za ekranizaciju, videćemo za šta će se opredeliti holivudski producenti u predstojećem periodu.

* * * / * * * *

THE THING

Pogledao sam prequel iliti rimejk Carpenterovog THE THINGa i sada sledi još jedan od onih postova u kojima ću morati da sablažnjavam njegove fanove. Doduše, ovde nemamo baš slučaj Richetovog PRECINCT 13 koji je na svim nivoima zreliji i kvalitetniji film odd originala, ali s druge strane, što se mene tiče THE THING i jeste u određenom smislu vrhunac Carpenterovog opusa. Zbilja, u tom filmu, Kurt Russell uspeva da u potpunosti bude Carpenterov oslonac i da prevaziđe brojne probleme proistekle iz njegove rediteljske naivnosti. Carpenteorv pristup filmu kao narodnoj rukotvorini omogućuje da u rukama pravih reditelja, čak i kad nisu prva liga, te premise konačno dobiju svoje prave dimenzije. THE THING je u tom smislu, u ovom rimejku, manje-više dobio svoje prave dimenzije, s tim što je film delimično hendikepiran time što je opterećen hipotekom originala.

Ovde gloavnu ulogu preuzima moja mezimica Mary Elizabeth Winstead koju je Kurt lično rukopoložio u Tarantinovom DEATH PROOFu. Reditelj je debitant Matthijs Van Heijningen koji će nadam se uskoro dobiti da režira nešto svoje.

Naime, ne samo što original slovi za klasik, već se danas zaboravlja da je i Carpenter snimio svojevrsni rimejk danas već potisnutog Nyby/Hawksovog ostvarenja. U određenom smislu, kao i De Palmin SCARFACE, ovde imamo slučaj rimejka iz osamdesetih koji je stekao status originala. I zbilja, u ovom slučaju Carpenterov rad i jeste original jer se novi film najviše bazira na njemu.

Uprkos tome što je Universal ukaljao sećanje na Carpenterov original time što je doveo reditelja koji zna da režira, u svakom drugom smislu je fetišistički prišao Carpenterovom radu. Naime, ovo je prequel koji na određeni način pokušava da nam kaže da je Carpenterov film "konačna istina" o onome što se "desilo" u američkoj bazi. Fetišizam ide dotle da se u finišu filma rekonstruišu scene kojima se povezuju dva događaja, i na tom nivou rekao bih da Universal i Van Heijningen savršeno poimaju odnos prema Carpenterovim filmovima kao artefaktima.

Sama priča naravno bazira se na premisi i dramskom mehanizmu koji se viđaju svakog meseca u po jednom filmu i tu sad nema nekih nedoumica. Ovo je film u kome nedoumice proističu upravo iz fetišizacije Carpentera. Naime, kroz pokušaj da se njegov film uzima previše u obzir, ovo je prequel koji zapravo istražuje premisu čija zamisao ne trpi dublju elaboraciju. THE THING se bavi jednom od glupljih i nelogičnijih varijanti vanzemaljske invazije na Zemlju, a rimejk/prequel načinje pitanje njihovog dospevanja na Zemlju i odlaska sa Zemlje, broda u kom su stigli i sl. a sa druge strane i pokušava da nam pruži nešto više i drugačije od prvog filma. Minimalizam koji su u to uneli Carpenter i potcenjeni a vrlo raznovrsni scenarista Bill Lancaster bio je pravo rešenje, i Van Heijningen proširuije stvari u jednom nepotrebnom pravcu. U PREDATORu 2 smo doduše imali sličnu situaciju, ali ona je imala više opravdanja.

Dešavanja su stoga manje-više ista suštinski s tim što se čudovište prominentnije pojavljuje i uprkost tome što CGI povremeno nije ubedljiv, Stvor ima nešto groteskno u tome kako inkorporira tela svojih domaćina i žrtava i tu sad ima neke mašte. U načelu, Thing jeste bio bolji kad se nije mnogo video ali sada kada se vidi nije ispao previše loše i to pre svega zato što u svoje tkivo inkorporira lica i tela žrtava.

Nažalost, opterećenje prvim filmom pritiska scenario filma tako da se likovi u početku filma ponašaju nesigurno. S jedne strane, to su likovi koji se po prvi put susreću sa Thingom, a sa druge strane film računa na to da je znatan deo publike gledao Carpentera i da stvari moraju da se ubrzaju. Otud, film je klimav u tom uvodnom delu jer ni reditelj ni likovi ne nude utisak prvog susreta sa vanzemaljcem sa punim ubeđenjem. Ovo je nedostatak ali ako imamo u vidu pritisak fandoma i zbilja specifičnu situaciju koju je nalagala Carpenterova zaostavština, čini mi se da su se Matthijs Van Hejningen i pisac Eric Heisserer pristojno snašli.

Kada krene akcija, borba na život i smrt, sumnje i sl. to je business as usual i Van Heijningen sve to vrlo lepo realizuje. THE THING slično WHITEOUTu Dominica Sene spada u red filmova smeštenih u polarne predele koji su neopravdano oklevetani.

* * 1/2 / * * * *

THE IDES OF MARCH

Pogledao sam THE IDES OF MARCH novi rediteljski rad George Clooneya kojim nastavlja svoj pokušaj da nasledi poziciju Roberta Redforda i Warrena Beattyja koji su spojili status superstarova, seks simbola i oslonaca liberalnog Holivuda. Ovo je ekranizacija drame Beau Willimona FARRAGUT NORTH za koju su scenario napisali Clooney, njegov stalni saradnik Grant Heslov i sam pisac. IDES OF MARCH donosi treću ključnu ovogodišnju ulogu Ryana Goslinga i sigurno je velika čast za ovog glumca da ga Clooney (pa i producent filma DiCaprio) izaberu da bude protagonista ove priče.

IDES OF MARCH se nadovezuje na tradiciju američkog političkog filma poput THE CANDIDATE Michaela Ritchieja sa Redfordom, koji do danas ipak ostaje zlatni standard za ovu vrstu filma. Ritchiejev film od pre četrdesetak godina je i dalje stilski radikalan i politički provokativan, dočim je IDES OF MARCH već u rediteljskom postupku na određeni način retro, kao da evociranje klasicističkih pristupa iz sedamdesetih pokušava da pokaže koliko pretenduje na ozbiljnost.

Ryan Gosling je odličan kao mladi medijski guru koji radi kampanju za svežeg, reformatorskog kandidata kog igra George Clooney. Ovo je treća uloga u sezoni koja je zacementirala Goslingov ulazak kako u mejnstrim tako i u samu prvu ligu. Vrlo je šarmantan i sve vreme je u underplayu što mu omogućuje da funkcioniše čak i onda kada scenario pođe stranputicom. Ta stranputica se odnosi na celu priču ali u suštini najviše se reflektuje na Goslingov lik pošto je ostatak podele u kome su od Giamattija do Philip Seymour Hoffmana i Evan Rachael Wood u lakšoj poziciji - niko od njih ne prolazi kroz transformaciju.

Goslingov lik nažalost prolazi korz transormaciju uzrokovanu formalnom retardacijom scenarija koja od jedne zanimljive polemičke drame u drugoj polovini počinje da degeneriše u poluintenzivni političlki triler u kome se kontemplacija na temu ideologije i vlasti uskoro srozava na nivo zapleta o uceni koji je plus realizovan na dosta čudan način, kao u nekom B-filmu sa sve susretima u praznim kuhinjama restorana i dogovorima u prolazima između zgrada. Film dotle uopšte nije sugerisao takvu banalizaciju na nivou ponašanja junaka i odabira lokacija i delovao je da je iznad takvih rešenja. Na kraju, ambivalentan kraj iz koga IDES OF MARCH želi da ostavi utisak moderne tragedije, nema ni upola efekat jer je pojeftinjen tim pseudo-trilerskim zapletom i tom površnom realizacijom na nivou zamisli.

Otud na kraju IDES OF MARCH pre svega funkcioniše kao elegantan ali ne naročito bitan film sa jednom melodramom iz političkog života umesto da bude meditacija u usponu na vlast u koju je mogao da se pretvori. Ako imamo u vidu specifičnu političku dimenziju ovog filma, dakle, ovo je film koji se obraća publici zainteresovanoj za politiku koja deli stavove Demokratske stranke, rekao bih da ovakav rasplet nije proizvod nekog komercijalnog kompromisa već pre svega nedovoljne kreativnosti i nedovlojne autorske zrelosti.

Šteta je što IDES OF MARCH nije na nivou celine uspeo da isprati prilično inspirisan nastup svih učesnika i tu auru prilično solidnog filma koju su doneli Clooneyevi najbliši saradnici među kojima je iskusni DP Phedon Papamichael. Slično THE GHOST WRITERu Romana Polanskog, iza jedne gotovo pa dnevnopolitički aktuelne priče sakriveno je opšte mesto koje je pre svega postavljeno filmski i baš u tom filmskom smislu prilično prevaziđeno. Ali isto tako, kao što se ni Polanskom ne može osporiti da je snimio zanimljiv film, ne može ni Clooneyu.

THE IDES OF MARCH otud na kraju pre svega stoji kao pristojna melodrama sa elementima trilera koja poštuje svoju publiku, ali svesni smo da su namere bile znatno veće. Ipak, te namere u krajnjoj liniji nisu bitne jer su ovde žanrovske konvencije imale blagotvornu ulogu i spasile stvar.

* * * / * * * *

KILLER ELITE

Pogledao sam KILLER ELITE Greg McKendryja, ekranizaciju provokatiovnog romana britanskog aristokrate i avanturiste Ranulpha Fiennesa koji je svojevremeno tvrdio da je u ovom trileru opisao istinite događaje. Događaji u političkom smislu deluju prilično verovatno ali sami konkretni opisi akcije izgledaju kao da je stari Ranulph ipak pustio mašti na volju. Ono što je britanska vlast negirala jeste da su pripadnici SASa bili umešani u rat u Omanu i da je kasnije svrgnuti šeik organizovao plaćene ubice da pronađu SASovce koji su mu ubili sinove i da ih likvidira, a da je britanska vlada u tome pomagala jer je želela da dobije neke koncesije za naftna polja. To sve ne deluje kao naročiti big deal u suštini, ali Ranulph je uspeo da kroz stvaranje atmosfere zataškavanja proizvede bestseler i čitavu seriju romana.

McKendryjev film je simpatičan, podsetio me je na britanske akcijaše iz osamdesetih poput WHO DARES WINS i serije poput PROFFESSIONALSa na kojima su se kalili Martin Campbell, Ian Sharp ili John Mackenzie. Ovo svakako nije klasa naslova kao što je FOURTH PROTOCOL ali je reč o vrlo pitkom i što je najvažnije vrlo bogatom filmu kad je o akciji reč. McKendry i DP Simon Duggan postavljaju nekoliko izvanrednih, efektnih akcionih scena koji nisu sad neka transformacija svega onoga što znamo o akciji ali su prilično solidne.

Rizikujući da se pretvori u novom Lewis Collinsa, Jason Statham vrlo dobro nosi ovaj film i ima odličnog antagonistu u Clive Owenu koji ovde igra više rivala nego negativca, ali po screen timeu ipak nije ravnopravan Stathamu iako bi McKendry želeo da stvori utisak kako zapravo gledalac može da bira strane. De Nirova pojava evocira uspomenu na RONIN i on ovde ima pošteno urađenu epizodnu ulogu u kojoj i dalje više igra samog sebe nego junaka ali objektivno gledano ovo mu je jedan od dostojanstvenijih nastupa.

Najinteresantniji detalj je to što se film dešava u epohi -1981. godine i McKendry je pošteno rekonstruiše. Zanimljivo je da Statham već drugi put posle Donaldsonovog BANK JOBa laća nepotvrđenih istinitih priča iz prošlosti u kojima upravo njegov tough guy personality deluje kao osnovni razlog zašto ne verujemo da je stvarno tako bilo. Ipak, BANK JOB je nekako uvereniji u svoju istinitost od KILLER ELITE.

KILLER ELITE nije naročito dobro prošao u bioskopima što je šteta. McKendry nedovoljno dobro vodi priču i likove ali KILLER ELITE u osnovi nije loš film i izdašan je kad je o akciji reč. Ipak, čini se da je ova vrsta filma prekomplikovana za publiku savremenog akcionog filma što je šteta. Čak bi se reklo da je proporcionalno ulaganju i BANK JOB napravio bolji posao.

Imajući u vidu Ranulphov opus, KILLER ELITE je imao potencijal da bude franšiza ali posle ovoakvog box officea to sigurno neće biti. Ne mogu da kažem da bismo ostali uskraćeni ali ovo definitivno jeste vrsta filma koja nam nedostaje i koju treba podržati.

* * * / * * * *