Pogledao sam RAMPART Orena Movermana, jedan od filmova koje sam očekivao sa naročitim žarom jer reč je o novom scenarističkom pokušaju Jamesa Ellroya, pisca čiji je odnos sa filmom, kako stvari stoje natprosečno dobar pošto je imao sreće da mu jedna ekranizacija bude remek-delo a da sam kao scenarista potpiše nekoliko vrlo pristojnih filmova. Naravno, nastali su i neki manji ili veći promašaji po Ellroyu, moglo bi se reći da je BLACK DAHLIA kao njegovo možda i najznačajnije delo ispala slabo, uprkos dobrom odabiru reditelja, ali kada se sve uzme u obzir, po Ellroyu nastaju solidni filmovi i što je još važnije nastaju žanrovski raznovrsni filmovi.
RAMPART u tom smislu potvrđuje Ellroya kao jako ozbiljnog pisca koji iskoračuje iz žanra. Kao scenarista on ovde ipak i bez ikakve sumnje kanališe svoje literarne likove, to se vidi i po postavci i po dijalozima. Međutim, ovde nema krupnog zapleta vezanog za jedan slučaj, ovo je film o sunovratu jednog karaktera i samim tim, ovaj film potvrđuje da su likovi iz Ellroyeve literature dovoljno snažni da mogu da iznesu ne samo detektivske i policijske priče već i filmove koji su isključivo studija karaktera.
RAMPART je upravo studija karaktera jednog problematičnog losanđeleskog policajca, ogrezlog u porocima, policijskoj brutalnosti, fašističkoj retorici i dubokom ubeđenju da je u pravu. Iako Moverman i Ellroy ostaju ambivbalentni prema tome da li je on zaista u pravu ili ne, odnosno prikazuju njegove životne situacije i kako se on sa njima nosi, i ne osuđuju ga, Woody Harrelson ubedljivo brani svog junaka, i on od antiheroja do kraja filma može da se prepozna kao čovek sa ozbiljnim problemom koji ima gledaočeve simpatije.
Harrelson je glavna zvezda ovog filma ali to ne umanjuje doprinos Robin Wright koja igra idealnu ženu za ovakvog otpadnika, kao ni All-Star podelu koja ga okružuje u sporednim ulogama, poput recimo Ned Beattyja u ulozi njegovog mentora, očevog prijatelja, penzionisanog starog LAPD kadra koji ga štiti od nevolja.
Moverman je snimio ceo film u indie maniru i DP Bobby Bukowski nudi izuzetno atmosferičnu fotografiju, beleži sve detalje i nijanse u losanđeleskim ambijentima i prilazi uslovno rečeno policijskom filmu na jedan drugačiji način. Movermanov rediteljski postupak je prilično ortodoksan indie i to u spoju sa pričom kakve gledamo u drugačijim stilskim interpratcijama nudi dosta svežine. Zanimljivo je kako iste sezone imamo RAMPART i WARRIOR koji se u indie okolnostima vraćaju tradicijama repertoarskog filma sedamdesetih, s tim što za razliku od WARRIORa, RAMPART nikada ne poseže za populističkim emocijama.
Jedini detalj koji me je zbunio svojoj promašenošću, odnosno neobičnim postupkom pošto je gotovo nemoguće da to bude greška jeste što se u noćnom klubu u filmu koji se dešava 1999. čuje Justice koji je izašao deceniju kasnije. Naravno, uvek je moguće razumeti ovo rešenje kao rediteljevu odluku da stavi savremenu muziku, da se ta muzika ne čuje u sceni, sa zvučnika, ali tako se tumači ovaj izbor kada se gleda film.
Slično HURT LOCKERu, RAMPART vrši dekonstrukciju junaka koje smo ranije u repertoarskom filmu gledali kao heroje i ulazi u njihovu socijalnu patologiju. Ipak i u tom kontekstu ostavlja im mogućnost da ostanu svojevrsni antiheroji, zaštitnici sistema koji ne razumeju i u koji zapravo ne veruju, isključivo iz ličnog hira i perverzije. Za razliku od Ferrarinog BAD LIUTENANTa koji predočava rediteljevu vizuru, pretenziju, simboliku i sve ostalo, RAMPART sve prepušta junaku.
* * * 1/2 / * * * *
RAMPART u tom smislu potvrđuje Ellroya kao jako ozbiljnog pisca koji iskoračuje iz žanra. Kao scenarista on ovde ipak i bez ikakve sumnje kanališe svoje literarne likove, to se vidi i po postavci i po dijalozima. Međutim, ovde nema krupnog zapleta vezanog za jedan slučaj, ovo je film o sunovratu jednog karaktera i samim tim, ovaj film potvrđuje da su likovi iz Ellroyeve literature dovoljno snažni da mogu da iznesu ne samo detektivske i policijske priče već i filmove koji su isključivo studija karaktera.
RAMPART je upravo studija karaktera jednog problematičnog losanđeleskog policajca, ogrezlog u porocima, policijskoj brutalnosti, fašističkoj retorici i dubokom ubeđenju da je u pravu. Iako Moverman i Ellroy ostaju ambivbalentni prema tome da li je on zaista u pravu ili ne, odnosno prikazuju njegove životne situacije i kako se on sa njima nosi, i ne osuđuju ga, Woody Harrelson ubedljivo brani svog junaka, i on od antiheroja do kraja filma može da se prepozna kao čovek sa ozbiljnim problemom koji ima gledaočeve simpatije.
Harrelson je glavna zvezda ovog filma ali to ne umanjuje doprinos Robin Wright koja igra idealnu ženu za ovakvog otpadnika, kao ni All-Star podelu koja ga okružuje u sporednim ulogama, poput recimo Ned Beattyja u ulozi njegovog mentora, očevog prijatelja, penzionisanog starog LAPD kadra koji ga štiti od nevolja.
Moverman je snimio ceo film u indie maniru i DP Bobby Bukowski nudi izuzetno atmosferičnu fotografiju, beleži sve detalje i nijanse u losanđeleskim ambijentima i prilazi uslovno rečeno policijskom filmu na jedan drugačiji način. Movermanov rediteljski postupak je prilično ortodoksan indie i to u spoju sa pričom kakve gledamo u drugačijim stilskim interpratcijama nudi dosta svežine. Zanimljivo je kako iste sezone imamo RAMPART i WARRIOR koji se u indie okolnostima vraćaju tradicijama repertoarskog filma sedamdesetih, s tim što za razliku od WARRIORa, RAMPART nikada ne poseže za populističkim emocijama.
Jedini detalj koji me je zbunio svojoj promašenošću, odnosno neobičnim postupkom pošto je gotovo nemoguće da to bude greška jeste što se u noćnom klubu u filmu koji se dešava 1999. čuje Justice koji je izašao deceniju kasnije. Naravno, uvek je moguće razumeti ovo rešenje kao rediteljevu odluku da stavi savremenu muziku, da se ta muzika ne čuje u sceni, sa zvučnika, ali tako se tumači ovaj izbor kada se gleda film.
Slično HURT LOCKERu, RAMPART vrši dekonstrukciju junaka koje smo ranije u repertoarskom filmu gledali kao heroje i ulazi u njihovu socijalnu patologiju. Ipak i u tom kontekstu ostavlja im mogućnost da ostanu svojevrsni antiheroji, zaštitnici sistema koji ne razumeju i u koji zapravo ne veruju, isključivo iz ličnog hira i perverzije. Za razliku od Ferrarinog BAD LIUTENANTa koji predočava rediteljevu vizuru, pretenziju, simboliku i sve ostalo, RAMPART sve prepušta junaku.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment