Teško je biti pametan prilikom suočavanja sa filmom ZDUHAČ ZNAČI AVANTURA Milorada Milinkovića Debelog koji bi se mogao smatrati svojevrsnim prequelom tinejdžerske serije TNT. Naime, s jedne strane ovo je film koji dolazi od reditelja koji iza sebe ima tri filma, od toga dva blokbastera i jedan sasvim solidno gledan ako imamo u vidu koliko je grozan, reč je o žanru koji kod nas ima svoje mesto i nekakvu ciljnu grupu, a sve to je opet do te mere grozno da je gotovo ispod svake kritike.
Međutim, s druge strane, na nekom bizarnom nivou, ZDUHAČ samo u pojedinim domenima uspeva da se zapljune u domenu najgoreg, čak i u okvirima recentne domaće produkcije koja je u proseku reklo bi se nešto bolja nego što je bila. Naime, taman kada bi se ZDUHAČ počeo ismevati zbog naslova, setimo se da je u bioskopima trenutno film koji se zove MA, NIJE ON TAKAV, dakle film koji će još jako dugo abolirati svaki glup naslov srpskog filma. S druge strane, kada bi se ZDUHAČU prišlo tehnički, on je i ovakakav-kakav je ipak AVATAR u odnosu na PLAVI VOZ recimo koji je postavio nove standarde apsolutne nemuštosti kod nas. Međutim, ono u čemu je ZDUHAČ ipak nenadmašan jeste domen vođenja priče, čak ne ni scenarija, već vođenja priče u najširem smislu, od režije preko montaže do scenarija iz koga je sve to proisteklo.
Otud je ZDUHAČ jedna salata slabo povezanih scena, koje same po sebi ni ne nude neki naročiti kvalitet i osim par relativno vitalnih stonerskih gegova, sve to je mahom samo mučno za gledanje.
Međutim, manje više što je rezultat mučan, dešava se to i u boljim kućama i kod boljih autora. Problem je u tome što ovaj film pokazuje apsolutno odsustvo bilo kakvog truda, kako na nivou celine tako i na mikroplanu, i ta potpuna nebriga, taj totalni javašluk na kom je izgrađen ovaj film čine da bude toliko grozno iskustvo.
Prosto naša kinematografija je premala za ovu vrstu uzaludnog trošenja vremena i strpljenja publike, naročito ako imamo u vidu da je posle MONTEVIDEA situacija bila zrela da se publika vrati srpskom filmu. Međutim, sa komercijalnim pokušajima poput MA NIJE ON TAKAV i ZDUHAČA teško da će se bilo gde vratiti. ZDUHAČ po prvi put, i u još drastičnijoj meri od SREĆKA, pokazuje Debelog u znatno manjoj komunikaciji sa publikom nego inače. U bioskopu sinoć bilo je nešto malo smejanja i to na silu, ljudima je bilo glupo što su došli na komediju a ne smeju se pa su onda sami nekako nalazili povode da se nasmeju za svoje pare. Ali ni taj bedni i proređeni smeh nije bio autentičan.
Međutim, s druge strane, na nekom bizarnom nivou, ZDUHAČ samo u pojedinim domenima uspeva da se zapljune u domenu najgoreg, čak i u okvirima recentne domaće produkcije koja je u proseku reklo bi se nešto bolja nego što je bila. Naime, taman kada bi se ZDUHAČ počeo ismevati zbog naslova, setimo se da je u bioskopima trenutno film koji se zove MA, NIJE ON TAKAV, dakle film koji će još jako dugo abolirati svaki glup naslov srpskog filma. S druge strane, kada bi se ZDUHAČU prišlo tehnički, on je i ovakakav-kakav je ipak AVATAR u odnosu na PLAVI VOZ recimo koji je postavio nove standarde apsolutne nemuštosti kod nas. Međutim, ono u čemu je ZDUHAČ ipak nenadmašan jeste domen vođenja priče, čak ne ni scenarija, već vođenja priče u najširem smislu, od režije preko montaže do scenarija iz koga je sve to proisteklo.
Otud je ZDUHAČ jedna salata slabo povezanih scena, koje same po sebi ni ne nude neki naročiti kvalitet i osim par relativno vitalnih stonerskih gegova, sve to je mahom samo mučno za gledanje.
Međutim, manje više što je rezultat mučan, dešava se to i u boljim kućama i kod boljih autora. Problem je u tome što ovaj film pokazuje apsolutno odsustvo bilo kakvog truda, kako na nivou celine tako i na mikroplanu, i ta potpuna nebriga, taj totalni javašluk na kom je izgrađen ovaj film čine da bude toliko grozno iskustvo.
Prosto naša kinematografija je premala za ovu vrstu uzaludnog trošenja vremena i strpljenja publike, naročito ako imamo u vidu da je posle MONTEVIDEA situacija bila zrela da se publika vrati srpskom filmu. Međutim, sa komercijalnim pokušajima poput MA NIJE ON TAKAV i ZDUHAČA teško da će se bilo gde vratiti. ZDUHAČ po prvi put, i u još drastičnijoj meri od SREĆKA, pokazuje Debelog u znatno manjoj komunikaciji sa publikom nego inače. U bioskopu sinoć bilo je nešto malo smejanja i to na silu, ljudima je bilo glupo što su došli na komediju a ne smeju se pa su onda sami nekako nalazili povode da se nasmeju za svoje pare. Ali ni taj bedni i proređeni smeh nije bio autentičan.
No comments:
Post a Comment