Pogledao sam GARDIENS DE L'ORDRE Nicolasa Boukhrieffa jednog od najintrigantnijih francuskih reditelja krimića. U ovom filmu posle izvanrednih CONVOYEURa i CORTEXa koji su imali visok stene originalnosti u postavci, zajvaljujući čemu je CONVOYEUR bio i kupljen za američki rimejk, ali se čini da od toga neće biti ništa posle Nimrodovog ARMOREDa, Boukhrieff preuzima jednu češće korišćenu holivudsku formulu i daje joj svoj autentični pogled.
U konkretnom slučaju GARDIENS DE L'ORDRE, Boukhrieff peuzima koncept michaelmannovskog policijskog filma osamdesetih, odnosno, budimo pošteni, oslanja se na njegov prevashodni uticaj na estetiku policijskog filma pošto Mann na velikom ekranu postaje značajan tek tokom devedesetih u punoj meri dok je u osamdesetim uticajan preko televizije i po obodima.
Ipak, Boukhrieff se najviše može porditi sa Mannom po tom spoju upravo francuske utišanosti policiera & junaka posvećenioh svom profesionalnom kredu po cenu svega u spoju sa američkim konvencijama detektivskog para, nasilnih kriminalaca, ambijenata okupanih neonom i plesnom muzikom, prostora koji su istovremeno moderni i arhaični. U tom smislu, iako se dešava sada, GARDIENS ima izvesnu retro dimenziju, ne samo na nivou postavke već i u pojedinim dizajnerskim rešenjima. Međutim, ta retro dimenzija, meni lično prija, iako je sasvim moguće da neko drugi doživi ovaj film kao hermetični pastiš.
Film je slikao Dominique Collin koji je Boukhrieffov saradnik od početka, a značajno je doprineo i radu Gaspara Noea, tako da film ima taj neobičan spoj blako pomerenih uglova snimanja, kadar-sekvenci i konvencionalno, dinamično postavljenih obračuna koji na svakom koraku nose poneki rediteljski kink. U tom smislu, GARDIENS je film koji u svakoj sceni nosi barem po jedno suptilno rediteljsko rešenje, i pre svega je reč o filmu čiju atipičnost čini rediteljski koncept.
Pre svega, film je realizovan praktično bez pokušaja bilo kakve duhovitosti. Eventualni humor proističe iz situacija. KKarakteri su vrlo sadržajni pre svega zahvaljujući Boukhrieffovom vođenju, i sposobnosti da kroz par jednostavnih poteza motiviše rasplet koji se u tippinim policijskim filmovima obično dešava po automatizmu. takav je i odnos između dvoje glavnih junaka koje igraju Cecile De France (mezimica iz HAUTE TENSION) i Fred Testot koji počinju film kao autsajderi a završavaju ga kao heroji ali u jednom atipičnom, spuštenom ključu, u kome to što su usamljeni nimalo nije cool, i akcija je naporna, krvava, nasilna a opet na jedan svež način estetizovana.
Iako se može reći da ova dva glumca ne grade neke širokogrude i naročito simpatične junake, identifikacija sa njima pre svega dolazi iz mannovske posvećenosti poslu, radnog procesa i celokupne atmosfere. I sam film je takav. Iako se oslanja na konvencije visokokomunikativnog žanra, GARDIENS nije veseli crowdpleaser, i u priličnoj meri je acquired taste za razliku od CONVOYEURa i CORTEXa.
Isto tako, ono što su Boukhrieffovi quirkovi nekome može smetati, no u svakom slučaju, njegova odstupanja od konvencije i pokušaji da obogati formu su čitljivi i mislim da bi ljubitelji policijskog filma trebalo da ga pogledaju.
* * * / * * * *
U konkretnom slučaju GARDIENS DE L'ORDRE, Boukhrieff peuzima koncept michaelmannovskog policijskog filma osamdesetih, odnosno, budimo pošteni, oslanja se na njegov prevashodni uticaj na estetiku policijskog filma pošto Mann na velikom ekranu postaje značajan tek tokom devedesetih u punoj meri dok je u osamdesetim uticajan preko televizije i po obodima.
Ipak, Boukhrieff se najviše može porditi sa Mannom po tom spoju upravo francuske utišanosti policiera & junaka posvećenioh svom profesionalnom kredu po cenu svega u spoju sa američkim konvencijama detektivskog para, nasilnih kriminalaca, ambijenata okupanih neonom i plesnom muzikom, prostora koji su istovremeno moderni i arhaični. U tom smislu, iako se dešava sada, GARDIENS ima izvesnu retro dimenziju, ne samo na nivou postavke već i u pojedinim dizajnerskim rešenjima. Međutim, ta retro dimenzija, meni lično prija, iako je sasvim moguće da neko drugi doživi ovaj film kao hermetični pastiš.
Film je slikao Dominique Collin koji je Boukhrieffov saradnik od početka, a značajno je doprineo i radu Gaspara Noea, tako da film ima taj neobičan spoj blako pomerenih uglova snimanja, kadar-sekvenci i konvencionalno, dinamično postavljenih obračuna koji na svakom koraku nose poneki rediteljski kink. U tom smislu, GARDIENS je film koji u svakoj sceni nosi barem po jedno suptilno rediteljsko rešenje, i pre svega je reč o filmu čiju atipičnost čini rediteljski koncept.
Pre svega, film je realizovan praktično bez pokušaja bilo kakve duhovitosti. Eventualni humor proističe iz situacija. KKarakteri su vrlo sadržajni pre svega zahvaljujući Boukhrieffovom vođenju, i sposobnosti da kroz par jednostavnih poteza motiviše rasplet koji se u tippinim policijskim filmovima obično dešava po automatizmu. takav je i odnos između dvoje glavnih junaka koje igraju Cecile De France (mezimica iz HAUTE TENSION) i Fred Testot koji počinju film kao autsajderi a završavaju ga kao heroji ali u jednom atipičnom, spuštenom ključu, u kome to što su usamljeni nimalo nije cool, i akcija je naporna, krvava, nasilna a opet na jedan svež način estetizovana.
Iako se može reći da ova dva glumca ne grade neke širokogrude i naročito simpatične junake, identifikacija sa njima pre svega dolazi iz mannovske posvećenosti poslu, radnog procesa i celokupne atmosfere. I sam film je takav. Iako se oslanja na konvencije visokokomunikativnog žanra, GARDIENS nije veseli crowdpleaser, i u priličnoj meri je acquired taste za razliku od CONVOYEURa i CORTEXa.
Isto tako, ono što su Boukhrieffovi quirkovi nekome može smetati, no u svakom slučaju, njegova odstupanja od konvencije i pokušaji da obogati formu su čitljivi i mislim da bi ljubitelji policijskog filma trebalo da ga pogledaju.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment