Pogledao sam NEKA OSTANE MEĐU NAMA Rajka Grlića. Ko god se opredeli da pogleda ovaj film imaće priliku da se susretne sa jednim velikim rediteljem u akciji - naime, Lordan Zafranović ima kameo u jednoj sceni u nekom buena vista croat clubu za penzionere.
Film je vrlo interesantan zato što Grlić uspeva da za razliku od većine svojih vršnjaka a bogami i savremenika ovde u regionu snimi film koji govori o NEČEMU. To nije dobar film, i naravno, doći ćemo do toga, ne treba gajiti iluzije, ali već činjenica da je film o NEČEMU, da nije neka politički (ne)korektna konstrukcija, neki pokušaj da se osvetli ovaj ili onaj fenomen koji nas realno ne zanima, ili je zanimljiv potpuno marginalnoj grupi ljudi, čini ovaj naslov dobrodošlim osveženjem. Grlić je filmski pedagog u Americi i ovaj element je svakako poučan za studente.
Film inače govori o preljubi.
Reklo bi se da je NEKA OSTANE MEĐU NAMA zapravo vrlo dobro učilo za studente, pošto im pokazuje ne samo nešto što treba da se radi, a to je da se snimi film o NEČEMU, nego im pokazuje još više kako stvari ne treba da se rade, i to je pedagoški, profesor je pogrešio da ne bi oni morali.
Film počinje scenom u kojoj braća posećuju oca na samrti u bolnici. Kada uđu u sobu, kanski đaci među nama ponadaju se suptilnom omažu filmu CRASH. Cronebergovom, ne Haggisovom. Umesto toga, Grlić nas iznenađuje i kroz otkriće sveske pune crteža muškaraca sa erekcijom izazvanom posetama osobe sa crvenim naočarima (kasnije otkrijemo da je reč o medicinskom osoblju) reč je o vrlo ljupkom omažu fimu SUPERBAD Grega Mottole. Na neki način, ovaj film je kao priča o ostarelim Jonah Hillu i Michael Ceri - ne samo da se vidi kakavi će biti ti likovi kad omatore, nego se vidi i kako će izgledati filmovi o njima. Nažalost, ovaj film nema svog McLovina, njega je verovatno dočekao Sergej Trifunović u TURNEJI ili ako je imao manje reće u SRPSKOM FILMU.
S jedne strane, dobro je da se Grlić opredelio za saradnju sa piscem Antom Tomićem koji je ipak mlađi čovek i donosi neku novu energiju, za razliku od svojih vršnjaka koji su se povukli u sebe i ne traže pomoć mlađih. Bilo bi sjajno da se obratio i još nekome ko se malo razume u filmsku dramaturgiju pošto bi onda scenario imao bolju strukturu, dramski bolje postavljenu, jer ovako reč je o filmu koji uprkos krajnje rudimentarnom sklopu događaja na momente deluje nejasno, i to ne bazirano na autorovoj nameri. Isto tako, plot pointi su potpuno rasuti po filmu, a faktura ipak nije takva da je ovo film-meditacija. Da ne govorimo o tome da se neke teže, i samim tim zanimljivije scene, olako preskaču.
Recimo, glavni junaci, braća koje igraju Miki Manojlović i Boris Navojec frekventno zavode mlade ženske. Međutim, mi ni u jednoj sceni ne vidimo kako oni makeuju move, čime oni to zapravo rade, Grlić nam ne odaje tricks of trade, kao zadnji metak čuva ih samo za sebe, tako da su njihovi susreti sa tim "prljavim klinkama" osim realnog ponosa što možemo da vidimo kako Predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije overava hrvatsko glumište, na nivou manje inventivnog pornića. Meni motivacija Sashe Grey nikada nije bila sporna ni u jednom njenom filmu. Ali čak i Saška je u međuvremenu snimila THE GIRLFIEND EXPERIENCE sa Soderberghom u kome ima motivisan lik. U tom delu sa klinkama, Grlić i Tomić ne deluju kao da ne znaju, nego se čini kao da su neiskreni, kao da nešto kriju od nas.
To je prosto pitanje poštovanja bioskopskog gledaoca. Gledajući američki film čovek nauči kako da napravi atomsku bombu, a Grlić & Tomić nće da nam za 300 dinara prodaju nešto ipak manje opasno a podjednako važno, naročito za one koji smatraju da put do žena ne mora da podrazumeva mučeništvo prilikom Džihada.
Zatim, svaku bračnu svađu vidimo samo na njenom početku a malo nam fali deo kako se pomire što je zapravo uvek ključni i najzanimljiviji deo svađe.
Grlićevi studenti mogu da nauče dosta i o tome kako se ne postavlja motivacija junaka. Neke motivacije su prilično tanke, naročito recimo preokret kada se Mikijev lik autuje pred ženom u jednoj situaciji koja je postavljena kao rutinska (odlazak u bolnicu) i ne dešava se prvi put.
Konačno, film nudi studentima i mali tečaj iz istorije filma kroz zaplet sa bankarskom službenicom koja proneveri novac radi ljubavnika. To kao zaplet može da prođe samo u filmskoj praistoriji, pa i tada mahom u nemačkom ekpresionizmu koji nije baš bio opterećen realizmom.
Kao prvi Grlićev film u kome se uopšte koriste računari i mobilni telefoni, NEKA OSTANE je interesantan i zbog toga što imamo i lik zlog frustriranog nerda koji zbog svoje nesrećne zaljubljenosti u jednu od ljubavnica glavnog junaka, odlučuje da ga outuje. Naravno, nerd je kao što smo i očekivali iskompleksirani slabić, premda na kraju on pobeđuje pred Sudom Istorije ali više kao znak poraza našeg virilnog glavnog junaka nego zato što je to kao nerd zaslužio.
Na kraju, odnosi među junacima su toliko korozivni da je teško konstatovati šta je poruka ovog filma, a trebalo bi da bude neke poruke jer se tako ogromni melodramski preokreti ipak nisu napisali sami i bez ikakve svrhe.
Kad je o glumačkoj podeli reč, Miki Manojlović je opet seksualni objekat kao i u BESI Grlićevog vršnjaka i saradnika Srđana Karanovića. Ovaj film dakle nastavlja trend objektifikacije naših starih glumaca.
Grlićeva okenutost erotici u ovom filmu je za svaku pohvalu, to odavno nismo imali, a realno u SAMO JEDNOM SE LJUBI, ponovo sa Mikijem, on jeste ostvario nekakav landmark na tu temu u našoj kinematografiji. U SAMO JEDNOM SE LJUBI je seks nekako bio čistiji, čedniji, melodramski, svi su bili mlađi, dok je u ovom filmu prljaviji, sa starijim glumcima, pravim uživanjem za ljubitelje MILF akcije, i sa potpuno novim tumačenjem replike "Primi me natrag" koju jedan brat govori supruzi a drugi pelazi na delo u drugoj sceni. U tom smislu, ovde imamo dosta raznovrsne seksualne prakse kojih se laćaju likovi, a Grlić pokušava da nam pripoveda i na taj način te recmo junak isključivo sa ljubavnicom praktikuje analni seks čime nam je jasno stavljeno do znanja da je njihov odnos "drugačiji". Jedno od neispunjenih obećanja koje se ponavlja naizmenično kao zahtev i kao molba je potreba za ejakulacijom po grudima ili kako se to u Zagrebu kaže "svršavanju na sise". Pošto smo gledali film u 6D sali Koloseja, plašio sam se da možda nema nekog efekta koji bi trebalo da nam tu situaciju učini živopisnijom.
Problem u erotskim scenama je scenarističke prirode. Grlićevi studenti iz ovog filma imaju priliku da nauče da nekakav pillow ili dirty talk ume da deluje potpuno apsurdno kada se prenese na ekran, van konteksta. Ovi likovi vole da govore prljavo i inače a i kada dođe do najgoreg i to prosto deluje kao da je eventualno samo tim likovima zanimljivo a gledaocima je uglavnom neprijatno. razumem to rešenje kao razotkivanje intime, ali onda treba ići do kraja a ne tako polovično.
Meni lično je Mikijev zagrebački govor bio malo preteran. Mislim da koliko god on bio ubedljiv u tome, pošto znamo da tako ne govori, trebalo je biti umereniji. kao što bi snimak čoveka kako zaista leti delovao ljudima neuverljivo koliko i specijalni efekat u SUPERMANu tako i meni ta vrsta jezičke autentičnosti deluje kao neko glumačko iživljavanje. Ako je američkom glumcu izazov da glumi debila, svakako je i srpskom da glumi Hrvata, ali ipak, nismo deca, moglo je i bez toga.
Grlićev tretman Zagreba kao lokacije je interesantan. Trninićeva fotografija pokušava da bude dosta glossy, ali čini se da se u toj upeglanosti izgubio identitet grada koji je Grlić, ponovo sa Mikijem u filmu ZA SREĆU JE POTREBNO TROJE sjajno uhvatio.
Isto važi i za duh vremena. Grlićevi studenti iz ovog filma lako mogu naučiti da je najteže snimati film o savremenim okolnostima, naročito na nivou kostima i šminke. Primer toga je lik kćerke mlađeg brata koja je istovremena goth, punk i emo. U redu, možda je hteo da kaže da se ona traži pa objedinjuje te stilove, ali ta kompleksnost lika nije ni nagoveštena tako da sirota devojka izgleda kao potpuni fashion victim iz tri modna rata i buntovnik opšte prakse.
NEKA OSTANE MEĐU NAMA je poučan film.
* * / * * * *
Film je vrlo interesantan zato što Grlić uspeva da za razliku od većine svojih vršnjaka a bogami i savremenika ovde u regionu snimi film koji govori o NEČEMU. To nije dobar film, i naravno, doći ćemo do toga, ne treba gajiti iluzije, ali već činjenica da je film o NEČEMU, da nije neka politički (ne)korektna konstrukcija, neki pokušaj da se osvetli ovaj ili onaj fenomen koji nas realno ne zanima, ili je zanimljiv potpuno marginalnoj grupi ljudi, čini ovaj naslov dobrodošlim osveženjem. Grlić je filmski pedagog u Americi i ovaj element je svakako poučan za studente.
Film inače govori o preljubi.
Reklo bi se da je NEKA OSTANE MEĐU NAMA zapravo vrlo dobro učilo za studente, pošto im pokazuje ne samo nešto što treba da se radi, a to je da se snimi film o NEČEMU, nego im pokazuje još više kako stvari ne treba da se rade, i to je pedagoški, profesor je pogrešio da ne bi oni morali.
Film počinje scenom u kojoj braća posećuju oca na samrti u bolnici. Kada uđu u sobu, kanski đaci među nama ponadaju se suptilnom omažu filmu CRASH. Cronebergovom, ne Haggisovom. Umesto toga, Grlić nas iznenađuje i kroz otkriće sveske pune crteža muškaraca sa erekcijom izazvanom posetama osobe sa crvenim naočarima (kasnije otkrijemo da je reč o medicinskom osoblju) reč je o vrlo ljupkom omažu fimu SUPERBAD Grega Mottole. Na neki način, ovaj film je kao priča o ostarelim Jonah Hillu i Michael Ceri - ne samo da se vidi kakavi će biti ti likovi kad omatore, nego se vidi i kako će izgledati filmovi o njima. Nažalost, ovaj film nema svog McLovina, njega je verovatno dočekao Sergej Trifunović u TURNEJI ili ako je imao manje reće u SRPSKOM FILMU.
S jedne strane, dobro je da se Grlić opredelio za saradnju sa piscem Antom Tomićem koji je ipak mlađi čovek i donosi neku novu energiju, za razliku od svojih vršnjaka koji su se povukli u sebe i ne traže pomoć mlađih. Bilo bi sjajno da se obratio i još nekome ko se malo razume u filmsku dramaturgiju pošto bi onda scenario imao bolju strukturu, dramski bolje postavljenu, jer ovako reč je o filmu koji uprkos krajnje rudimentarnom sklopu događaja na momente deluje nejasno, i to ne bazirano na autorovoj nameri. Isto tako, plot pointi su potpuno rasuti po filmu, a faktura ipak nije takva da je ovo film-meditacija. Da ne govorimo o tome da se neke teže, i samim tim zanimljivije scene, olako preskaču.
Recimo, glavni junaci, braća koje igraju Miki Manojlović i Boris Navojec frekventno zavode mlade ženske. Međutim, mi ni u jednoj sceni ne vidimo kako oni makeuju move, čime oni to zapravo rade, Grlić nam ne odaje tricks of trade, kao zadnji metak čuva ih samo za sebe, tako da su njihovi susreti sa tim "prljavim klinkama" osim realnog ponosa što možemo da vidimo kako Predsednik Upravnog odbora Filmskog centra Srbije overava hrvatsko glumište, na nivou manje inventivnog pornića. Meni motivacija Sashe Grey nikada nije bila sporna ni u jednom njenom filmu. Ali čak i Saška je u međuvremenu snimila THE GIRLFIEND EXPERIENCE sa Soderberghom u kome ima motivisan lik. U tom delu sa klinkama, Grlić i Tomić ne deluju kao da ne znaju, nego se čini kao da su neiskreni, kao da nešto kriju od nas.
To je prosto pitanje poštovanja bioskopskog gledaoca. Gledajući američki film čovek nauči kako da napravi atomsku bombu, a Grlić & Tomić nće da nam za 300 dinara prodaju nešto ipak manje opasno a podjednako važno, naročito za one koji smatraju da put do žena ne mora da podrazumeva mučeništvo prilikom Džihada.
Zatim, svaku bračnu svađu vidimo samo na njenom početku a malo nam fali deo kako se pomire što je zapravo uvek ključni i najzanimljiviji deo svađe.
Grlićevi studenti mogu da nauče dosta i o tome kako se ne postavlja motivacija junaka. Neke motivacije su prilično tanke, naročito recimo preokret kada se Mikijev lik autuje pred ženom u jednoj situaciji koja je postavljena kao rutinska (odlazak u bolnicu) i ne dešava se prvi put.
Konačno, film nudi studentima i mali tečaj iz istorije filma kroz zaplet sa bankarskom službenicom koja proneveri novac radi ljubavnika. To kao zaplet može da prođe samo u filmskoj praistoriji, pa i tada mahom u nemačkom ekpresionizmu koji nije baš bio opterećen realizmom.
Kao prvi Grlićev film u kome se uopšte koriste računari i mobilni telefoni, NEKA OSTANE je interesantan i zbog toga što imamo i lik zlog frustriranog nerda koji zbog svoje nesrećne zaljubljenosti u jednu od ljubavnica glavnog junaka, odlučuje da ga outuje. Naravno, nerd je kao što smo i očekivali iskompleksirani slabić, premda na kraju on pobeđuje pred Sudom Istorije ali više kao znak poraza našeg virilnog glavnog junaka nego zato što je to kao nerd zaslužio.
Na kraju, odnosi među junacima su toliko korozivni da je teško konstatovati šta je poruka ovog filma, a trebalo bi da bude neke poruke jer se tako ogromni melodramski preokreti ipak nisu napisali sami i bez ikakve svrhe.
Kad je o glumačkoj podeli reč, Miki Manojlović je opet seksualni objekat kao i u BESI Grlićevog vršnjaka i saradnika Srđana Karanovića. Ovaj film dakle nastavlja trend objektifikacije naših starih glumaca.
Grlićeva okenutost erotici u ovom filmu je za svaku pohvalu, to odavno nismo imali, a realno u SAMO JEDNOM SE LJUBI, ponovo sa Mikijem, on jeste ostvario nekakav landmark na tu temu u našoj kinematografiji. U SAMO JEDNOM SE LJUBI je seks nekako bio čistiji, čedniji, melodramski, svi su bili mlađi, dok je u ovom filmu prljaviji, sa starijim glumcima, pravim uživanjem za ljubitelje MILF akcije, i sa potpuno novim tumačenjem replike "Primi me natrag" koju jedan brat govori supruzi a drugi pelazi na delo u drugoj sceni. U tom smislu, ovde imamo dosta raznovrsne seksualne prakse kojih se laćaju likovi, a Grlić pokušava da nam pripoveda i na taj način te recmo junak isključivo sa ljubavnicom praktikuje analni seks čime nam je jasno stavljeno do znanja da je njihov odnos "drugačiji". Jedno od neispunjenih obećanja koje se ponavlja naizmenično kao zahtev i kao molba je potreba za ejakulacijom po grudima ili kako se to u Zagrebu kaže "svršavanju na sise". Pošto smo gledali film u 6D sali Koloseja, plašio sam se da možda nema nekog efekta koji bi trebalo da nam tu situaciju učini živopisnijom.
Problem u erotskim scenama je scenarističke prirode. Grlićevi studenti iz ovog filma imaju priliku da nauče da nekakav pillow ili dirty talk ume da deluje potpuno apsurdno kada se prenese na ekran, van konteksta. Ovi likovi vole da govore prljavo i inače a i kada dođe do najgoreg i to prosto deluje kao da je eventualno samo tim likovima zanimljivo a gledaocima je uglavnom neprijatno. razumem to rešenje kao razotkivanje intime, ali onda treba ići do kraja a ne tako polovično.
Meni lično je Mikijev zagrebački govor bio malo preteran. Mislim da koliko god on bio ubedljiv u tome, pošto znamo da tako ne govori, trebalo je biti umereniji. kao što bi snimak čoveka kako zaista leti delovao ljudima neuverljivo koliko i specijalni efekat u SUPERMANu tako i meni ta vrsta jezičke autentičnosti deluje kao neko glumačko iživljavanje. Ako je američkom glumcu izazov da glumi debila, svakako je i srpskom da glumi Hrvata, ali ipak, nismo deca, moglo je i bez toga.
Grlićev tretman Zagreba kao lokacije je interesantan. Trninićeva fotografija pokušava da bude dosta glossy, ali čini se da se u toj upeglanosti izgubio identitet grada koji je Grlić, ponovo sa Mikijem u filmu ZA SREĆU JE POTREBNO TROJE sjajno uhvatio.
Isto važi i za duh vremena. Grlićevi studenti iz ovog filma lako mogu naučiti da je najteže snimati film o savremenim okolnostima, naročito na nivou kostima i šminke. Primer toga je lik kćerke mlađeg brata koja je istovremena goth, punk i emo. U redu, možda je hteo da kaže da se ona traži pa objedinjuje te stilove, ali ta kompleksnost lika nije ni nagoveštena tako da sirota devojka izgleda kao potpuni fashion victim iz tri modna rata i buntovnik opšte prakse.
NEKA OSTANE MEĐU NAMA je poučan film.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment