Pogledao sam MADEO Bong Joon-hoa. Bong mi je jedan od najomiljenijih reditelja i što je još važnije smatram ga jednim od najinteresantnijih reditelja koji su aktivni u ovom trenutku. Kao i uvek kada je o takvim rediteljima reč, njegovom novom filmu prišao sam sa velikom tremom, i drago mi je da Bong uzvraća with a vengeance.
MADEO je višeslojno delo koje je po miljeu u kom se dešava slično filmu MEMORIES OF MURDER ali je po postavci karaktera i upornoj borbi glavne junakinje da spase svoje dete bliži pročišćenosti motiva u HOSTu. Međutim, u suštini, MADEO se razlikuje od ova dva filma pošto je reč o višeslojnom filmu kome je suštinski priča na drugom mestu, iako je sama po sebi odlična i može sasvim da opravda postojanje filma.
Na nivou priče, MADEO je pokušaj pravljenja realističnog hitchcockovskog filma u kinky korejskim uslovima, i na tom nivou Bong radi sjajan posao, genrebendujući kao mator, uvopdeći neke elementne koje obično preskačemo u hitchcockovskom filmu jer se podrazumevaju (majčin pokušaj da osloni na sistem i advokat) i dajući im poseban crnohumorni spin, sa sve preokretima koji su neočekivani a opet logični i ubedljivi.
Međutim, ta dimenzija zapravo nije ključ ovog filma. Taj ključ se ne nalazi ni u Bongovom karakteristično veštom, gotovo naturalističkom prikazivanju ekonomskog rezona svake njegove priče, odnosno smeštanjem radnje u okolnosti koje su određene finansijskim stanjem junaka i korupcijom društva, iako je i to dimenzija koja je izražena u ovom filmu.
Ključ je po meni o psihološkoj studiji majčinstva kao takvog i traumatskog jezgra koje čini odnos majke i sina. Iako su Bongovi junaci konkretni likovi sa svojom konkretnom pričom, Bong se uspeo da u filmu MADEO zarobi to traumatsko jezgro odnosa majke i sina, krivice, problema vaspitanja, svega na šta je majka spremna, majčine solidarnosti sa drugim majkama i sl. Upravo ekscesivnost određenih detalja iz odnosa konkretne majke i konkretnog sina, kasnije motiiše ekscesivnost određenih Majčinih postupaka, međutim, zapravo svi ti detalji čine sliku jednog opšteg psihološkog profila "majke-kao-takve".
U tom smislu, MADEO je deo dosta duge linije filmova o bolnom odnosu majke i sina, a rekao bih da spada među najprodubljenije i svakako najkompletnije kad je reč o psihološkim implikacijama tog odnosa. Kad je reč o azijskom filmu koji često ume da sklizne u senzacionalizam, MADEO spada među psihološki najubedljivije i što je još važnije najpregnantnije naslove.
Bong Jong-ho je majstor inscenacije što smo već znali, u ovom filmu je više na liniji MEMORIES OF MURDER nego HOSTa. Ipak, i na tom umanjenom prostoru uspeva da inscenira nekoliko moćnih set-pieceova i što je još važnije da maestralna rešenja casually plasira u potpuno neočekivanim situacijama i naizgled konvencionalnim scenama.
Kritike su bile u pravu kad su naglašavale da MADEO treba da bude u glavnom a ne u sporednom programu Kana jer zaista je reč o filmu sa visokim dometom.
* * * 1/2 / * * * *
MADEO je višeslojno delo koje je po miljeu u kom se dešava slično filmu MEMORIES OF MURDER ali je po postavci karaktera i upornoj borbi glavne junakinje da spase svoje dete bliži pročišćenosti motiva u HOSTu. Međutim, u suštini, MADEO se razlikuje od ova dva filma pošto je reč o višeslojnom filmu kome je suštinski priča na drugom mestu, iako je sama po sebi odlična i može sasvim da opravda postojanje filma.
Na nivou priče, MADEO je pokušaj pravljenja realističnog hitchcockovskog filma u kinky korejskim uslovima, i na tom nivou Bong radi sjajan posao, genrebendujući kao mator, uvopdeći neke elementne koje obično preskačemo u hitchcockovskom filmu jer se podrazumevaju (majčin pokušaj da osloni na sistem i advokat) i dajući im poseban crnohumorni spin, sa sve preokretima koji su neočekivani a opet logični i ubedljivi.
Međutim, ta dimenzija zapravo nije ključ ovog filma. Taj ključ se ne nalazi ni u Bongovom karakteristično veštom, gotovo naturalističkom prikazivanju ekonomskog rezona svake njegove priče, odnosno smeštanjem radnje u okolnosti koje su određene finansijskim stanjem junaka i korupcijom društva, iako je i to dimenzija koja je izražena u ovom filmu.
Ključ je po meni o psihološkoj studiji majčinstva kao takvog i traumatskog jezgra koje čini odnos majke i sina. Iako su Bongovi junaci konkretni likovi sa svojom konkretnom pričom, Bong se uspeo da u filmu MADEO zarobi to traumatsko jezgro odnosa majke i sina, krivice, problema vaspitanja, svega na šta je majka spremna, majčine solidarnosti sa drugim majkama i sl. Upravo ekscesivnost određenih detalja iz odnosa konkretne majke i konkretnog sina, kasnije motiiše ekscesivnost određenih Majčinih postupaka, međutim, zapravo svi ti detalji čine sliku jednog opšteg psihološkog profila "majke-kao-takve".
U tom smislu, MADEO je deo dosta duge linije filmova o bolnom odnosu majke i sina, a rekao bih da spada među najprodubljenije i svakako najkompletnije kad je reč o psihološkim implikacijama tog odnosa. Kad je reč o azijskom filmu koji često ume da sklizne u senzacionalizam, MADEO spada među psihološki najubedljivije i što je još važnije najpregnantnije naslove.
Bong Jong-ho je majstor inscenacije što smo već znali, u ovom filmu je više na liniji MEMORIES OF MURDER nego HOSTa. Ipak, i na tom umanjenom prostoru uspeva da inscenira nekoliko moćnih set-pieceova i što je još važnije da maestralna rešenja casually plasira u potpuno neočekivanim situacijama i naizgled konvencionalnim scenama.
Kritike su bile u pravu kad su naglašavale da MADEO treba da bude u glavnom a ne u sporednom programu Kana jer zaista je reč o filmu sa visokim dometom.
* * * 1/2 / * * * *
No comments:
Post a Comment