Pogledao sam LARGO WINCH Jerome Sallea, adaptaciju poznatog stripa koji doduše nisam čitao, tako da u tom smislu nisam merodavan da procenim kakav je u odnosu na strip i da li su možda neki od nedostataka filma zapravo proistekli iz stripa i sl.
Ono što je osnovni problem LARGO WINCHa kao filma je to što je cela postavka intrigantna, ali vrlo naivno sprovedena. Naime, pitanje naslednika vlasnika velike korporacije je izuzetno zanimljiva tema za film jer realno mnoge porodice nisu spremne da ostvare biološki kontinuitet dominacije nad određenim kapitalom a o poslovnoj veštini naslednika da i ne govorimo. Međutim, ovde je ta interesantna tema tek dotaknuta što je možda u skladu sa konvencijom stripa, međutim ako je osnovno polje delovanja junaka u ovom filmu poslovni svet, onda je to sigurno moglo da se nadogradi.
Film nije dosadan i obiluje događajima ali ono što mu nedostaje je intenzitet. Sve je nekako blago, neobavezno, bez nekog istinskog odnosa među likovima, drame, napetosti. I, u principu film koji ipak pretenduje da bue avanturistički mora da bude u tom smislu ubedljiviji.
Tomer Sisley je bled u glavnoj ulozi. Ono što je nama zanimljivo jeste to da se priča velikim delom dešava u Hrvatskoj koja je snimana na Siciliji ali glumi dosta naših glumaca, pre svih Raša Bukvić i Miki Manojlović koji imaju velika i značajne uloge, a Bojana Panić ima nešto manju. Miki i Raša igraju ozbiljne, izgrađene karaktere i jasno je da imaju tretman ozbiljnih glumaca.
Interesantno je da su se Hrvati oduvek žalili kako su Srbi, Krajišnici, bili glavni policajci u Hrvatskoj, tako da recimo i u ovom filmu neki od hrvatskih policajaca nose dvoglave orlove na ramenu i na zgradi policije piše ПОЛИЦИЈА. Uprkos brojnim domaćim glumcima očigledno je scenografe ponela emocija.
Jerome Salle je rukovodio filmom koji je imao solidan budžet i brojne vrlo fotogenične lokacije, ipak njegova rediteljska veština nije dovoljno velika da ih i maksimalno iskoristi tako da LARGO WINCH ostaje negde, u najmanju ruku, na pola puta.
* * / * * * *
Ono što je osnovni problem LARGO WINCHa kao filma je to što je cela postavka intrigantna, ali vrlo naivno sprovedena. Naime, pitanje naslednika vlasnika velike korporacije je izuzetno zanimljiva tema za film jer realno mnoge porodice nisu spremne da ostvare biološki kontinuitet dominacije nad određenim kapitalom a o poslovnoj veštini naslednika da i ne govorimo. Međutim, ovde je ta interesantna tema tek dotaknuta što je možda u skladu sa konvencijom stripa, međutim ako je osnovno polje delovanja junaka u ovom filmu poslovni svet, onda je to sigurno moglo da se nadogradi.
Film nije dosadan i obiluje događajima ali ono što mu nedostaje je intenzitet. Sve je nekako blago, neobavezno, bez nekog istinskog odnosa među likovima, drame, napetosti. I, u principu film koji ipak pretenduje da bue avanturistički mora da bude u tom smislu ubedljiviji.
Tomer Sisley je bled u glavnoj ulozi. Ono što je nama zanimljivo jeste to da se priča velikim delom dešava u Hrvatskoj koja je snimana na Siciliji ali glumi dosta naših glumaca, pre svih Raša Bukvić i Miki Manojlović koji imaju velika i značajne uloge, a Bojana Panić ima nešto manju. Miki i Raša igraju ozbiljne, izgrađene karaktere i jasno je da imaju tretman ozbiljnih glumaca.
Interesantno je da su se Hrvati oduvek žalili kako su Srbi, Krajišnici, bili glavni policajci u Hrvatskoj, tako da recimo i u ovom filmu neki od hrvatskih policajaca nose dvoglave orlove na ramenu i na zgradi policije piše ПОЛИЦИЈА. Uprkos brojnim domaćim glumcima očigledno je scenografe ponela emocija.
Jerome Salle je rukovodio filmom koji je imao solidan budžet i brojne vrlo fotogenične lokacije, ipak njegova rediteljska veština nije dovoljno velika da ih i maksimalno iskoristi tako da LARGO WINCH ostaje negde, u najmanju ruku, na pola puta.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment