Pogledao sam THE INFORMERS Gregora Jordana po zbirci kratkih priča Bret Eastona Ellisa. Ellis je jedan od pisaca koji uprono bivaju ekranizovani iako su filmovi po njihovoj prozi do sada uspevali da zarobe tek deo onoga što ta proza nudi. LESS THAN ZERO je konvertovao Ellisovu prozu u omladinsku melodramu o problemu narkomanije, dao joj izvesnu emotivnost i toplinu koje nisu svojstvene Ellisovoj prozi, i pokušao da u jednom vrlo konvencionalnom maniru pokuša da nađe "tipičan" film u njegovoj knjizi. Potom je snimljen AMERICAN PSYCHO, katasrofalana film u svakom pogledu koji je pokazao da je Ellisova proza iako naizgled ima jasan zaplet zapravo nefilmična jer je vrlo kontemplativna i u njoj detalji igraju važnu ulogu. RULES OF ATTRACTION je bio cirkus, kao AMERICAN PIE za edgy publiku, Avary je snimio farsu po Ellisu ali sam film je bio simpatičan nezavisno od knjige.
THE INFORMERS je produkcija samog Ellisa dakle po definiciji trebalo bi da je ovo najbliže onomoe kako on sam vidi svoju prozu. I zaista, ovo nema veze ni sa jednim dosadašnjim filmom. Nema topline i emocije kao u LESS THAN ZERO, bizarnost pojedinih dšavanja ne vodi put farse. Problem je samo u tome što emotivna hladnoća nije zamenjena inteligencijom i kliničkim pristupom, već je film banalan i hladan, sa likovima koji su namerno ispražnjeni ali u toj praznini nije ništa zauzelo mesto nedostajućeg duhovnog sadržaja.
Slično važi i za rekonstrukciju epohe. Gregor Jordan želi da ostavi utisak da se film dešava 1983. godine, ali to je pre svega postigao time što u kadru nema stvari koje izgledaju kao da su iz 2009. ali ne i time što se po nečemu vidi 1983.
Što se vizuelnog koncepta tiče, Gregor Jordan želi da sve izgleda glossy i to dovodi do toga da svin deluju ukočeno kao u SKORO SASVIM OBIČNOJ PRIČI. Naravno, gloss jeste deo Elisovog koncepta, i na neki način njegovi likovi jesu manekeni (u smislu i models ali i mannequins) ali ovde to šteti storytellingu. Isto tako rediteljski stil ne aludira na osamdesete, i čini mi se da je Jordan bolje mogao da evocira osamdeste da je išao linijom 80s glossa na trago Michaela Manna ili Ridley Scotta.
Barem jedna priča u celini je višak. Što se glumaca iče, Jordan je napravio neobičan spoj talentovanih i harizmatičnih glumaca sa nekim vrlo bledim i neupečatljivim glumcima koje iz kadra u kadar pokušavam da identifikujem koji lik igraju i tu često dolazi do disbalansa. Iznenađujuće zrelu ulogu napravio je Chris Isaak, autentična 80s ikona, ne samo u muzičkom već i u muzičkom smislu. Ipak, najtragikomičnija uloga je Amber Heard. Ona je u ovom filmu htela da pruži sve te je pola filma gola. Nekako je tužno videti njen pokušaj da se žrtvuje za umetnost, a da pri tom misli da je nesrećni INFORMERS ta umetnost. Amber Heard provodi toliku minutažu gola da to na neki način dovodi do demistifikacije nje kao sex simbola, što je šteta jer bila je na dobrom putu.
INFORMERS je imao dobru nameru ali nažalost ne da je nisje ispunio nego je na kraju ostavio slabiji utisak od nekih drugih ekranizacija koje nisu imale toliko dobru direkciju ali su bile vitalne kao filmovi, a to su LESS THAN ZERO i RULES OF ATTRACTION. Ipak, film se može podneti ukoliko u njemu ima išta što vas zanima.
* * / * * * *
THE INFORMERS je produkcija samog Ellisa dakle po definiciji trebalo bi da je ovo najbliže onomoe kako on sam vidi svoju prozu. I zaista, ovo nema veze ni sa jednim dosadašnjim filmom. Nema topline i emocije kao u LESS THAN ZERO, bizarnost pojedinih dšavanja ne vodi put farse. Problem je samo u tome što emotivna hladnoća nije zamenjena inteligencijom i kliničkim pristupom, već je film banalan i hladan, sa likovima koji su namerno ispražnjeni ali u toj praznini nije ništa zauzelo mesto nedostajućeg duhovnog sadržaja.
Slično važi i za rekonstrukciju epohe. Gregor Jordan želi da ostavi utisak da se film dešava 1983. godine, ali to je pre svega postigao time što u kadru nema stvari koje izgledaju kao da su iz 2009. ali ne i time što se po nečemu vidi 1983.
Što se vizuelnog koncepta tiče, Gregor Jordan želi da sve izgleda glossy i to dovodi do toga da svin deluju ukočeno kao u SKORO SASVIM OBIČNOJ PRIČI. Naravno, gloss jeste deo Elisovog koncepta, i na neki način njegovi likovi jesu manekeni (u smislu i models ali i mannequins) ali ovde to šteti storytellingu. Isto tako rediteljski stil ne aludira na osamdesete, i čini mi se da je Jordan bolje mogao da evocira osamdeste da je išao linijom 80s glossa na trago Michaela Manna ili Ridley Scotta.
Barem jedna priča u celini je višak. Što se glumaca iče, Jordan je napravio neobičan spoj talentovanih i harizmatičnih glumaca sa nekim vrlo bledim i neupečatljivim glumcima koje iz kadra u kadar pokušavam da identifikujem koji lik igraju i tu često dolazi do disbalansa. Iznenađujuće zrelu ulogu napravio je Chris Isaak, autentična 80s ikona, ne samo u muzičkom već i u muzičkom smislu. Ipak, najtragikomičnija uloga je Amber Heard. Ona je u ovom filmu htela da pruži sve te je pola filma gola. Nekako je tužno videti njen pokušaj da se žrtvuje za umetnost, a da pri tom misli da je nesrećni INFORMERS ta umetnost. Amber Heard provodi toliku minutažu gola da to na neki način dovodi do demistifikacije nje kao sex simbola, što je šteta jer bila je na dobrom putu.
INFORMERS je imao dobru nameru ali nažalost ne da je nisje ispunio nego je na kraju ostavio slabiji utisak od nekih drugih ekranizacija koje nisu imale toliko dobru direkciju ali su bile vitalne kao filmovi, a to su LESS THAN ZERO i RULES OF ATTRACTION. Ipak, film se može podneti ukoliko u njemu ima išta što vas zanima.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment