Pogledao sam Joheunnom nabbeunnom isanghannom Kim Ji-Woona, poznatiji pod naslovom THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD.
Poznato je da sam ja prema prethodnim Kimovim filmovima imao prilične rezerve, TALE OF TWO SISTERS mi je ostavio utisak dosta kičaste reakcije na japanske horore, a BITTERSWEET LIFE mi je bio mediokritetska, ponovo kič reinterpretacija najprežvakanijih klišea HK krimi filma.
THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD mi je u tom smislu korak napred za Kima, iz prostog razloga što se u ovom konkretnom slučaju bavi žanrom koji je legitimnije reciklirati (dočim su TALE i LIFE bili više u domenu imitacije jer nijedan od datih žanrova nije retro) a pošto mu je primarna potreba da polemiše sa špageti vesternom, dakle sa jednom aproprijacijom izvornog vesterna, ovde je reč o znatno održivijoj žanrovskoj pozajmici. Naime, kada se imitiraju konkretne miteme već poznate u žanrovskim, a u slučaju špageti vesterna i širim, okolnostima, onda je jako bitno da se film jasno pozicionira u svojim namerama. Ili se radi o rip-offu čija je ideja da se preuzme aktuelna ili uspešna žanrovska matrica i da se predstavi na novi, svežiji način koji bi bio konkurentan na žanrovskom tržištu (što je u neku ruku Kim radio sa svojim prethodnim filmovima, ali realno nije bio bolji od onih od kojih je pozajmljivao) ili se ekshumira neka poznata matrica koja se onda ili ponovo oživljava ili interpretira unekom drugom ključu. Izvorni špageti vesterni su bili exploitation koji je u pojedinim izdanjima postajkao vrhunska umetnost (naročito u radu Sergio Leonea). Kim preuzima špageti vestern kao polazište i od njega pravi film koji istovremeno želi da bude i omaž žanru ali i kurentan exploitation, i u tome uglavnom uspeva.
Leone je reditelj koji je danas mezimče čak i najpretencioznijih art reditelja. U tom smislu, Kimu nije teško da svaki njegov omaž Leoneu bude prepoznat kao hvale vredan umetnički zahvat. Ipak, isto tako, na leonoevsku konstrukciju, Kim je nadogradio odlično postavljene akcione sekvence i dinamičnu priču koji danas imaju itekakvu exploitation vrednost o čemu najbolje svedoči sjajan rezultat sa južnokorejskih blagajni. Jedina stvar koja vuče na art u filmu jeste skor koji je i najslabiji deo filma sa nekonzistentnim konceptom koji je u rasponu od nekih bregovićevskih polki, do morikoneovskih tema pa čak i hip-hop beatova, s tim što taj miks nije tako vešt kao recimo u KILL BILLu u kome je i izbor muzike umetničko delo. Izvesna ironija izražena u muzici na svu sreću uglavnom ne remeti sada već poznatu južnokorejsku pefrekciju u tehničkoj izvedbi.
Iako se ponovo radi o žanrovskoj matrici koje se Holivud ne bi latio sa ovim stepenom budžetske i zanatske ozbiljnosti, što sam već ranije pepoznao kao jednu od karakteristika južnokorejskog repertoarskog filma, u konkretnom slučaju THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD važno je napomenuti da je prošle godine baš Holivud imao jedan film sa vrlo uporedivom poetikom. To je bio četvrti INDIANA JONES, koji u poređenju sa THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD izgleda kao inferioran proizvod nastao u jednoj manje razvijenoj kinematografiji.
Po osmišljenosti pokreta kamere i montaže u akcionim scenama kao i na nivou egzekucije stuntova THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD je na vrhunskom nivou, naročito ako imamo u vidu konkretan milje u kome se sve dešava a to je Mandžurija u svojim vestern aspektima. Nekih 40ak godina posle izvornih špageti vesterna, Kim daje u tehničkom smislu ultimativnu interpretaciju te estetike.
Jedino što Kimu nedostaje u odnosu na špageti vesterne jesu američki glumci koji su obeležili ključne Leoneove naslove. Iako ni Kimovi nisu loši, on je jedan od poslednjih internacionalno afirmisanih korejskih reditelja čiji se likovi ponekad ne razlikuju, gledano iz vizure zapadnog gledaoca. Ipak, čini mi se da je to mnogo manje nego ranije.
S druge strane, to što nema američkih glumaca, u startu je onemogućilo ovaj film da bude interacionalna bioskopska senzacija kao što su bili Leoneovi vesterni. Naravno, nisu azijski glumci jedina prepreka. Kim ima odeđenu azijsku iracionalnost u ambiciji svog filma, kako u trajanju tako i u količini događaja, i čini mi se da su savremeni blokbasteri svedeniji od ovoga. Iako se ne može reći da THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD dosadan, može se konstatovati da je malo presadržajan i da su izvesni delovi mogli biti uklonjeni.
Primetna je tendencija raznih vanameričkih kinematografija u poslednje vreme da se izražavaju kroz filmove koji su pravljeni po matricama određenih vesterna. Kod nas su najbolji primeri toga DUST, ČARLSTON ZA OGNJENKU i SVETI GEORGIJE, a THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD je sjajan primer kako se to radi.
Iako se formalno reći da THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD donosi nešto novo u tehničkom i formalnom smislu (kao što se moglo reći za THE HOST), činjenica je da se jako etko viđaju akcinose sekvence realizovane sa takvom pažnjom i ambicijom, i da je Kim očigledno jedan od retkih savremenih reditelja koji akciju smatra umetničkom formom, pa za to zaslužuje sve pohvale.
* * * / * * * *
Poznato je da sam ja prema prethodnim Kimovim filmovima imao prilične rezerve, TALE OF TWO SISTERS mi je ostavio utisak dosta kičaste reakcije na japanske horore, a BITTERSWEET LIFE mi je bio mediokritetska, ponovo kič reinterpretacija najprežvakanijih klišea HK krimi filma.
THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD mi je u tom smislu korak napred za Kima, iz prostog razloga što se u ovom konkretnom slučaju bavi žanrom koji je legitimnije reciklirati (dočim su TALE i LIFE bili više u domenu imitacije jer nijedan od datih žanrova nije retro) a pošto mu je primarna potreba da polemiše sa špageti vesternom, dakle sa jednom aproprijacijom izvornog vesterna, ovde je reč o znatno održivijoj žanrovskoj pozajmici. Naime, kada se imitiraju konkretne miteme već poznate u žanrovskim, a u slučaju špageti vesterna i širim, okolnostima, onda je jako bitno da se film jasno pozicionira u svojim namerama. Ili se radi o rip-offu čija je ideja da se preuzme aktuelna ili uspešna žanrovska matrica i da se predstavi na novi, svežiji način koji bi bio konkurentan na žanrovskom tržištu (što je u neku ruku Kim radio sa svojim prethodnim filmovima, ali realno nije bio bolji od onih od kojih je pozajmljivao) ili se ekshumira neka poznata matrica koja se onda ili ponovo oživljava ili interpretira unekom drugom ključu. Izvorni špageti vesterni su bili exploitation koji je u pojedinim izdanjima postajkao vrhunska umetnost (naročito u radu Sergio Leonea). Kim preuzima špageti vestern kao polazište i od njega pravi film koji istovremeno želi da bude i omaž žanru ali i kurentan exploitation, i u tome uglavnom uspeva.
Leone je reditelj koji je danas mezimče čak i najpretencioznijih art reditelja. U tom smislu, Kimu nije teško da svaki njegov omaž Leoneu bude prepoznat kao hvale vredan umetnički zahvat. Ipak, isto tako, na leonoevsku konstrukciju, Kim je nadogradio odlično postavljene akcione sekvence i dinamičnu priču koji danas imaju itekakvu exploitation vrednost o čemu najbolje svedoči sjajan rezultat sa južnokorejskih blagajni. Jedina stvar koja vuče na art u filmu jeste skor koji je i najslabiji deo filma sa nekonzistentnim konceptom koji je u rasponu od nekih bregovićevskih polki, do morikoneovskih tema pa čak i hip-hop beatova, s tim što taj miks nije tako vešt kao recimo u KILL BILLu u kome je i izbor muzike umetničko delo. Izvesna ironija izražena u muzici na svu sreću uglavnom ne remeti sada već poznatu južnokorejsku pefrekciju u tehničkoj izvedbi.
Iako se ponovo radi o žanrovskoj matrici koje se Holivud ne bi latio sa ovim stepenom budžetske i zanatske ozbiljnosti, što sam već ranije pepoznao kao jednu od karakteristika južnokorejskog repertoarskog filma, u konkretnom slučaju THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD važno je napomenuti da je prošle godine baš Holivud imao jedan film sa vrlo uporedivom poetikom. To je bio četvrti INDIANA JONES, koji u poređenju sa THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD izgleda kao inferioran proizvod nastao u jednoj manje razvijenoj kinematografiji.
Po osmišljenosti pokreta kamere i montaže u akcionim scenama kao i na nivou egzekucije stuntova THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD je na vrhunskom nivou, naročito ako imamo u vidu konkretan milje u kome se sve dešava a to je Mandžurija u svojim vestern aspektima. Nekih 40ak godina posle izvornih špageti vesterna, Kim daje u tehničkom smislu ultimativnu interpretaciju te estetike.
Jedino što Kimu nedostaje u odnosu na špageti vesterne jesu američki glumci koji su obeležili ključne Leoneove naslove. Iako ni Kimovi nisu loši, on je jedan od poslednjih internacionalno afirmisanih korejskih reditelja čiji se likovi ponekad ne razlikuju, gledano iz vizure zapadnog gledaoca. Ipak, čini mi se da je to mnogo manje nego ranije.
S druge strane, to što nema američkih glumaca, u startu je onemogućilo ovaj film da bude interacionalna bioskopska senzacija kao što su bili Leoneovi vesterni. Naravno, nisu azijski glumci jedina prepreka. Kim ima odeđenu azijsku iracionalnost u ambiciji svog filma, kako u trajanju tako i u količini događaja, i čini mi se da su savremeni blokbasteri svedeniji od ovoga. Iako se ne može reći da THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD dosadan, može se konstatovati da je malo presadržajan i da su izvesni delovi mogli biti uklonjeni.
Primetna je tendencija raznih vanameričkih kinematografija u poslednje vreme da se izražavaju kroz filmove koji su pravljeni po matricama određenih vesterna. Kod nas su najbolji primeri toga DUST, ČARLSTON ZA OGNJENKU i SVETI GEORGIJE, a THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD je sjajan primer kako se to radi.
Iako se formalno reći da THE GOOD THE BAD AND THE WEIRD donosi nešto novo u tehničkom i formalnom smislu (kao što se moglo reći za THE HOST), činjenica je da se jako etko viđaju akcinose sekvence realizovane sa takvom pažnjom i ambicijom, i da je Kim očigledno jedan od retkih savremenih reditelja koji akciju smatra umetničkom formom, pa za to zaslužuje sve pohvale.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment