Saturday, May 2, 2009

KONGEKABALE

Pogledao sam KONGEKABALE Nikolaja Arcela, danski film koji se pojavio negde u slično vreme kada i serija STATE OF PLAY, odnosno nekih godinu dana kasnije. STATE OF PLAY i KONGEKABALE su vrlo slični, što naravno ne znači automatski optužbu da je Arcel ripovao Paul Abbotta, već pre da je vrlo zreo scenarista i reditelj.

KONGEKABALE uspeva da prevaziđe svoju kamernost prilično solidnom fotografijom i kadriranjem, premda uvek ostaje na ivici TV proizvoda, ali TV poizvoda vrhunskog kvaliteta što je za mnoge kinematografije ionako neizbežno, za još veći broj nedostižno.

Ono što je najveći kvalitet filma KONGEKABALE i što ga izdvaja od sličnih filmova o upornim i hrabrim novinarima koji se bore za svoju priču, suočavaju sa zataškavanjima i neprihvatanjima, jeste u tome što sami ulozi unutar priče zapravo nisu preveliki. Ima zavere ali zavera nije prenaglašena, prevelika, ne uključuje neke zastrašujuće centre moći, niko neće ići na robiju kada se sve razotkrije, a opet kroz karaktere Arcel uspeva da nas ubedi kako su ulozi suštinski veliki, i po tome ovaj film zauzima posebno mesto.

Oduvek sam bio ljubitelj danskog žanrovskog filma, međutim u poslednje vreme naročito uživam u njihovim trilerima i počinjem da se čudim kako nisu još zapaženiji, kako njihovi reditelji ne dobijaju veću priliku, i kako se ne otkupljuje više priča za rimejk.

Sasvim je moguće da je razlog u snazi danske industrije koja proizvodi dosta filmova i u kojoj zapravo, slično Koreji, reditelji rade potpuno raznovrsne filmove i retki su oni sa doslednim opusom što čini da većina (osim naravno očiglednih favorita) budu doživljeni kao neka vrsta vrhunskih egzekutora, klasičnih profesionalaca koji ne nude ništa novo. I u krajnjoj liniji, da, zaista ti filmovi retko kad nude nešto revolucionarno, ali isto tako na relativno skromnom budžetu nude vrhunsku reintrepretaciju onoga što je već postignuto.

* * * / * * * *

No comments:

Post a Comment