IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT

Pogledao sam dokumentarni film IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT Barbeta Schroedera.

Karakteristika ovog interesantnog filma je to što govori o Idi Aminu kroz njegove intervjue, sa minimalnom intruzijom autora koji samo ređaju intervjue i poneki komentar ubace time što iza određenih izjava ubacuju informaciju o tome šta se desilo kao posledica tog razmišljanja.

Ono što je osnovna karakteristika ovog filma jeste da se karakter Idi Amina slika krozn njegove istupe, monologe i stavove, što nas dovodi do zaključka sličnog onom o filmu W a to je da je Idi Amin bio nedorasla osoba čija je svirepost i bezobrazluk prositicao iz njegove nezrelosti.

Međutim, šta se izvlači kao zaključak iz ovog filma? Prvo to da je i Idi Amin bio čovek sa svojim slabostima i vrlinama, i da se kroz njegovu nepatvorenu ljudskost zamuti odnos prema njegovoj svirepoj vladavine. Zatim, daje se jedan elitistički pogled na stvari, da ne može običan čovek, naročito ne običan čovek u Africi rastrzan atavizmima da vodi vlastitu zemlju, naročito u kontekstu savremene politike, što je na neki način i perfidna apologija kolonijalizma. I konačno, time što se Idi Amin uzima kao ličnost koja je poptuno inokosna, zanemaruju se širi faktori koji su ga doveli na vlast a koji nesumnjivo uključuju i strane sile koje su učestvovale u njegovom postavljanju.

Siguran sam da mnogi od ovih utisaka nisu bili Barbetova namera, već da je on želeo da prikaže jednu koloritnu ličnost sakrivenu iza jednom mistifikovanog režima. Međutim, ovi utisci pokazuju kako je ovaj atraktivni Schroederov pristup zapravo paušalan.

IDI AMIN DADA: AUTOPORTRAIT je odličan kao dopunsko gledanje za one koji su malo šire ispratili ovu temu, i kako rekoh, koncept je zanimljiv. Međutim, čini mi se da Barbet niti autori koji se bave ovakvim temama ne mogu u startu računati na potpunu upućšenost gledalaca i da je ipak ovaj autoprtret morao biti jače kontekstualizovan da bi bolje stajao kao samostalno ostvarenje.

* * * / * * * *

ETAT DE SIEGE

Jedan od retkih reditelja koji se ne bave mojim omiljenim žanrovima a čije filmove volim jeste Costa-Gavras. On je u filmskom smislu uspeo da postigne ono što je Sartre radio kao dramski pisac a to je da osmisli jedan specifičan politički izraz u kome se politička polemika i propaganda integrišu sa filmskom formom koja je najprikladija temi.

Primer Gavrasove potentne faze iz sedamdesetih je ETAT DE SIEGE, film o političkom terorizmu u Urugvaju koji uspeva da drži pažnju iako se dramaturški odvija kao neka vrsta novinskog članka, po čemu je verovatno uticao na neke kasnije trijumfalne Scorseseove hronike koje imaju sličnu strukturu.

Naravno, Scorseseov stil je senzacionalan dočim se Gavras vrlo svedeno bavi pokušajem da spoji osnovnu filmsku uverljivost kroz smeštanje filma na stilskoj razmeđi verizma i žanra, i da u sve to unese ekspoze političke situacije i eventualne principijelne rasprave o slučaju.

Takva formalna konstrukcija je isforsirana, ali Gavras uspeva da je učini gledljivom. Iako određenim gledaocima može smetati emotivna distanca, meni je ona prijala zato što mislim da politički film i treba što više da drži gledaoca hladnokrvnim i racionalnim.

ETAT DE SIEGE je sniman u Čileu, što je zanimljivo pošto je reč o osudi sličnog režima u Urugvaju i bilo bi zanimljivo potražiti malo sekundarne literature na temu samog toka snimanja.

Južna Amerika je sada ponovo u fokusu filmmakera koje zanima politika, i fino je malo podsetiti se Gavrasa pred naslove koje priprema Stone.

* * * / * * * *

ODINOČNOE PLAVANIE

Najzad sam pogledao jedan film koji sam tražio više od 15 godina. Reč je o naslovu koji sam video u jednom katalogu Mosfilma koji je moj otac doneo sa nekog od puteva u Rusiju, i od tada ga tražim. Doduše, u jednom trenutku, bio je izdat na VHSu kod nas, od strane nekog opskurnog izdavača, sećam se da sam ga video na listi u YU VIDEU, ali na kraju nisam uspeo da ga pribavim ni na taj način.

Ipak, rapidshare je čudo a Rusi su osvedočeni pirati. Tako sam uz Gingerovu pomoć uspeo da lociram ODINOČNOE PLAVANIE Mihaila Tumanišvilija, u narodu poznat još i kao ruski Rambo.

I zaista ovaj film iz 1985. godine nesumnjivo jeste odgovor na Ramba i slične filmove o pojedincima koji odlaze po nalogu američke vlade ili tajnih službi ili samoinicijativno na razne tajne zadatke vojne prirode. U tim filmovima su često, a najviše u RAMBU 2 i 3 potkačinjani Sovjeti. Ovaj film po svom godištu, očigledno, jedino je mogao da bude reakcija na RAMBO 2 sa kojim je izašao relativno u isto vreme.

Stoga, imajući u vidu protok vremena, moguće je da ovaj film nije direktna reakcija na Cosmatosov film ali izgkleda kao da jeste.

U njemu se mogu naći razne zanimljive stvari. Pre svega, ovo je film koji prikazuje Ameriku i život u Americi u nekoliko scena. Pošto nije bilo američkih kola, junaci se voze mercedesom (slično kao što se u američkim filmovima sovjetski političari voze mercedesima) a političari se sataju u sobama u kojima pred njima stoje viski, tompusi i bežični telefon. Slično američkim filmovima, dogovori između vladara u senci se dešavaju na golf terenu u toku partije koju prate i kediji u električnim automobilima.

Rekonstrukcija Amerike je dakle pristojna. Što se tiče toga kakvi su Amerikanci, ima ih i poštenih, ali ogrezlih u slatkom potrošačkom životu i oni su oličeni u mladom paru koji krstari morem svojom jedrilicom i upada u nevolje a Sovjeti im pomažu, a ima i zlih kao što su ti matori političari koji žele da izazovu krizu kako bi se Amerika spasila od bankrotiranja u trci za naoružavanjem.

Međutim, najzanimljiviji je archvillain, major koga Ameri šalju da obavi tajni zadatak potapanja jednog civilnog broda kako bi za to okrivili sovjetske manevre. To je očvrsnut polulud vijetnamski veteran koga progone sećanja na zverstva koja je ON POČINIO u Vijetnamu, za razliku od ostalih "I hope they let us win this time" Amera iz Ramba i sličnih filmova.

Međutim, kada dođe na tajni zadatak, Amerikanac odlepi i odluči da zaposedne tajnu američku pomorsku bazu i da sam započne otvoreni rat sa SSSRom time što će napasti njihovu flotu. Amerikanci šalju jedan B52 da ga uništi, međutim, sticajem okolnosti, Sovjeti saznaju za to pre njih tako da mala grupa njihovih marinaca, pripadnika mornaričke pešadije i obavi posao pre bombardera.

Ovaj film, deluje kao direktna reakcija na Ramba, slično video odgovorima na videoklipove koje imamo na YouTube. Mađutim, on je po mnogo čemu specifičan i upravo te specifičnosti i čine da Rambo ipak bude superioriiji naslov.

Pre svega, sovjetski junaci nisu larger than life kao Rambo, štaviše, mi našeg pozitivca koji vodi momčine iz mornaričke pešadije upoznajemo tek u 20. minutu. Sve dotle traje set-up sa američkom zaverom. Očigledno je da u tipičnom partijskom duhu, fil previše pažnje posvećuje objašnjavanju zašto je protivnik zao i zašto protivnik greši i ubeđuje nas da je potrebno reagovati. U tom trenutku, hteli ne hteli, Arnis Licitis, litvanski badass koji je glumio u brojnim sovjetskim i ruskim filmovima nesumnjivo postaje glavni lik, sličnu Burtu Lancasteru u TWILIGHT'S LAST GLEAMING.

Zatim, kada krene akcija, kroz sovjetske junake se ne kanališe bilo kakva frsutraciji, oni su vredni i profesionalni, ali ovaj film niti je apologija hladnog profesionalizma kao HURT LOCKER pošto to nije dovoljno potencirano, dočim je Rambo upravo figura kroz koju se niz gledaočevih emocija upija i kanališe.

Konačno, u svom pokušaju da odgovori na Ramba najdirektnije, koristeći se sličnim svedenim stilom, Tumanišvili pokazuje ako nije sposoban da artikuliše propagandnu priču u tim okolnostima, pošo je sovjestka propaganda po svom racionalnom karakteru mnogo opširnija od one koju nosi Rambo, i očigledno je da besprizorna forma ne odgovara prosvetiteljskoj propagnadi koju Tumanišvili gradi.

Konačno, snaga sovjetskog propagandnog filma bila je u grandioznosti, rediteljima kao što je Kalatozov, a Tumanišvili je očigledno, meni vrlo draga B-liga koja u tom trenutku 1985. u SSSRu više ne može da dostigne američku B-ligu.

Što se tehničke egzekucije tče, ona je osrednja. Nije na nivou Ramba, bliža je italo rip-offovima samo bez ekscesa koji je tim naslovima (recimo Margherittijegvom serijalu COMMANDO davao draž) davala količina akcije i nasilje, prvo jer filmu nema previše akcije a drugo zato što nasilje nije na bilo koji način istaknuto.

Bez tih exploitation momenata čini mi se da je ODINOČNOE PLAVANIE bilo slabo konkurentno i u bioskopima moskovskih predgrađa, tamošnjim grindhousema jer se ta ekipa već tada polako snabdevala na ilegalnom VHS tržištu.

Paradoksalno, u stvari, ovaj film je verovatno mogao mnogo bolje da prođe na Zapadu, na kome je poznat pod naslovom SOLO VOYAGE a svojevremeno je bio primer koji je američka propagnda koristila kako bi dala primer negativnog prikazivanja Amerike u sovjetskom filmu. Ipak, na VHS tržištu onog vremena, verujem da je ovaj film imao svoju publiku pre svega van SSSR.

Tumanišvili je reditelj koji je posle ovog flma bio dosta aktivan mahom u žanru kriminalističkog i akcionog filma.

ODINOČNOE PLAVANIE je film koji pokazuje da je ponekad uzalud udariti na protivnika njegovim oružjem, naročito ako to oružje godinama nisi pripremao kao on. Međutim, kao i nogi pormašeni primerci oružja koji nikada nisu postali cenjeni ili ušli u masovnu proizvodnji, ODINOČNOE PLAVANIE je danas kuriozitet i radije se gleda od mnogih američkih izvornika u ovo vreme što pokazuje kako žanrovski film vrlo dobro stari, a to znamo i po našem primeru.

Verzija koju sam ja gledao nema titlove, ali sam ga uglavnom razumeo zahvaljujući tome što sam zapamtio ponešto ruskog iz škole. Međutim, čak i ko ne zna ruski može da isprati ovu rudimentarnu priču. Preporučujem ovaj film pre svega onima koje zanima da se pepuštaju ovakvim filmsko-ideološkim eksperimentima, a zatim i military buffovima koji u ovom filmu mogu da vide mnogo vojne opreme a pre svega meni najfilmičnije i brutalno nsiekorišćene Kamov helikoptere koji zbog svje konstrukcije rotora i relativne neiskorišćenosti na filmu deluju kao vozila budućnosti i mislim da bi sjajno legli čak u nekom visokobudžetnom SFu.

Za razliku od Amerikanaca koji su vođeni profitom obično nastojali da angažuju što boje reditelje za akcione filmove smatrajući ih okosnicom mejnstrim ponude, Sovjeti su drugačije doživljavali svoj mejnstrim i akcentovali su filmove sa većim umetničkim pretenzijama. Ipak, uspeh Timura Bekmambetova pre svega, a zatim i blokbasteri Fjodora Bondarčuka ili Vadima Šmeljeva pokazuju kao Rusi danas mnogo ozbiljnije doživljavaju tzv. "patriotski film".

* * 1/2 / * * * *

ASSASSINATION BUREAU

Posle vrhunskog 60s filmmakinga sa kojim je era starog Holivuda pravila poslednje trzaje pred najezdom Novog Holivuda, oličenog u filmu ASSASSINATION BUREAU, prepustio sam se najprizemnijem što može da ponudi savremeni Holivud. I moram priznati da se nisam pokajao.

Naime, autori filma EXTREME MOVIE, teen sex komedije sa kojim Dimension ne zna šta će i sada ga plasira etiketa Dimension Extreme, verovatno nikome sem meni nisu neka marka. Međutim, ja sam zaista fasciniran njihovim scenaristčkim radom na filmu NOT ANOTHER TEEN MOVIE, jednoj od najinteresantnijih parodija koja se pojavila u istoriji filma ne samo zbog toga što je uspešna, nego i zato što parodira formu koja je u svojoj suštini komična.

EXTREME MOVIE je serija skečeva koje su pisali ljudi sa iskustvom iz SNL i ta sketch show psihologija je odlično aplicirana na formu. Gegovi su hit and miss, kao i uvek u ovakvim filmovima, ali attitude je odličan, prljav, morbidan i pre svega duhovit. Po samoj svojoj strukturi, fakturi produkcije, budžetu, EXTREME MOVIE nije ni blizu NOT ANOTHER TEEN MOVIEa naravno, ali sa svojih 75 minuta, stoji kao zaista sjajna večernja zabava za ljubitelje i poznavaoce, a o teen publici da i ne govorimo.

Michael Cera je glumeći u filmu SUPERBAD učestvovao u pretvaranju teen komedije u neku vrstu respektabilne forme. Meni je od svih Judd Apatow produkcija, iako ne najslabiji, čak ne ni među slabijim, SUPERBAD svakako iza KNOCKED UP. No, uprkos tome što je doneo nekoliko sjajnih glumaca, sjajnih likova, nekako mi se čini da je možda bilo i nekih efektnijih teen komedija koje su zasluživale da ponesu takav hype.

Cera se pojavljuje i u EXTREME MOVIEu, kao učesnik jednog od skečeva, i iako je u svojoj klasičnoj personi iz ARRESTED DEVELOPMENTA ili SUPERBADa, drago mi je što se zapljunuo i u jednoj ovako dirty i besprizorno R-produkciji koja seže u domen teensploitationa.

U svakom slučaju, EXTREME MOVIE preporučujem fanovima.

* * 1/2 / * * * *

EXTREME MOVIE

Posle vrhunskog 60s filmmakinga sa kojim je era starog Holivuda pravila poslednje trzaje pred najezdom Novog Holivuda, oličenog u filmu ASSASSINATION BUREAU, prepustio sam se najprizemnijem što može da ponudi savremeni Holivud. I moram priznati da se nisam pokajao.

Naime, autori filma EXTREME MOVIE, teen sex komedije sa kojim Dimension ne zna šta će i sada ga plasira etiketa Dimension Extreme, verovatno nikome sem meni nisu neka marka. Međutim, ja sam zaista fasciniran njihovim scenaristčkim radom na filmu NOT ANOTHER TEEN MOVIE, jednoj od najinteresantnijih parodija koja se pojavila u istoriji filma ne samo zbog toga što je uspešna, nego i zato što parodira formu koja je u svojoj suštini komična.

EXTREME MOVIE je serija skečeva koje su pisali ljudi sa iskustvom iz SNL i ta sketch show psihologija je odlično aplicirana na formu. Gegovi su hit and miss, kao i uvek u ovakvim filmovima, ali attitude je odličan, prljav, morbidan i pre svega duhovit. Po samoj svojoj strukturi, fakturi produkcije, budžetu, EXTREME MOVIE nije ni blizu NOT ANOTHER TEEN MOVIEa naravno, ali sa svojih 75 minuta, stoji kao zaista sjajna večernja zabava za ljubitelje i poznavaoce, a o teen publici da i ne govorimo.

Michael Cera je glumeći u filmu SUPERBAD učestvovao u pretvaranju teen komedije u neku vrstu respektabilne forme. Meni je od svih Judd Apatow produkcija, iako ne najslabiji, čak ne ni među slabijim, SUPERBAD svakako iza KNOCKED UP. No, uprkos tome što je doneo nekoliko sjajnih glumaca, sjajnih likova, nekako mi se čini da je možda bilo i nekih efektnijih teen komedija koje su zasluživale da ponesu takav hype.

Cera se pojavljuje i u EXTREME MOVIEu, kao učesnik jednog od skečeva, i iako je u svojoj klasičnoj personi iz ARRESTED DEVELOPMENTA ili SUPERBADa, drago mi je što se zapljunuo i u jednoj ovako dirty i besprizorno R-produkciji koja seže u domen teensploitationa.

U svakom slučaju, EXTREME MOVIE preporučujem fanovima.

* * 1/2 / * * * *

THE ASSASSINATION BUREAU

Potpuno neočekivano naišao sam na film THE ASSASSINATION BUREAU Basila Deardena, prekaljenog žanrovskog reditelja koji je u svom bogatom opusu potpisao i neke značajne filmove, ali se ne može u punoj meri smatrati klasikom.

Ovaj film se može smatrati izvorom iz koga su napravljeni Millarov a još više Bekmambetovljev WANTED. Štaviše, prvih 20 minuta ovoga filma su suštinski osnov filma WANTED, čak i izvesni elementi scenografije pored sličnosti u priči povezuju ove naslove. Čudno je da na neki način ako već nisu potpisali Jack Londona kao pisca po čijem je delu nastao film, barem scenaristu Michaela Relpha nisu potpisali na Bekmambetovljevom filmu. Uostalom, ova sličnost između WANTEDa i ASSASSINATION BUREAU ne samo da je ogromna nego je primećena i ranije kod onih koji su pre WANTEDa gledali ovaj film.

Ono što je posebna draž jeste to što se postmoderni pristup svojstven savremenom stripu ne završava samo na tome da je WANTED aproprorao segmente ASSASSINATION BUREAUa već i po tome što je sam ovaj film sklon tome da se poigrava istorijom i tradicionalnim književnim prikazima određenih lokacija i ličnosti.

Film govori o tajnoj organizaciji Assassination Bureau Ltd. koja se bavi ubianjem ljudi po narudžbi, i za novac, ali pod uslovom da naručilac može da obrazloži zašto da žrtva zaslužuje da umre. Londonska novinarka početkom XX veka, odnosno pred WW1 istražuje tu priču i sama odlučuje da naruči ubistvo. Kada konačno ode u Biro, tamo upoznaje trenutnog šefa Biroa, potomka ruskog emigranta koji je osnovao tu kuću i od njega naručuje njegovo vlastito ubistvo pod optužbom da je naručivao i izvršvao ubistva drugih ljudi. On prihvata narudžbu vlastitog ubistva jer i sam smatra da je Biro izneverio svoju izvornu funkciju i poziva svoje saradnike iz upravnog odbora da ga likvidiraju, u protivnom oni sami će biti likvidirani. Međutim, jedan od njih ima svoj veći plan-planira da ubije celu Evropu i da započne Veliki rat.

Oliver Reed igra Ivana Dragomirova, ruskog potomka koga je otac odgajio da ga nasledi (senka WANTEDa ali i BALKANSKIH PRAVILA ) dok Diana Rigg igra novinarku. Ovaj par je fenomenalan. Moram priznati da su meni i Oliver i Diana među dražim glumcima. Diana naravno zbog Emme Peel a Oliver zbog BROODa (premda znam da je to dosta neobičan film kako bi ikoga zavoleo kao zvezdu ali eto, ja i Kurta Russella pre svega volim zbog USED CARS). Njih dvoje su ekstremno harizmatični, i energični, prava je šteta videti koliki potencijal je Reed potom popio i srozao se do projekata koji su bili ispod njegovog nivoa. Što se Diane tiče, ona ne samo da je šarmantna već u ovom filmu gotovo da uspeva da me ubedi u priče starih filmofila kako su stare dive koje su manje pokazivale bile senzualnije od današnjih, raspoloženih na sve.

Negativce takođe igra vrhunska ekipa. predvode ih Telly Savalas i Curt Jurgens, draga imena iz te epohe. Svi sem Reeda iz ove postave su pre ili kasnije overili Bonda. Sam Basil ga nije overio ali što se tiče ovog filma, po rediteljskom umeću koje je pokazao, sigurno je imao predispozicije i da snimi neki film u toj seriji.

Dearden je vrlo dinamično inscenirao priču smeštenu na početak veka, sa odličnim tempom, kadriranjem i glumačkom igrom koji su podržani maštovitom scenografijom koja takođe dosta podseća na strip i odmiče se od istorijske preciznosti ka nekoj vrsti vrlo funkcionalne stilizacije. Dearden je sasvim dorastao Relphovom scenariju koji je maštovito razvio Londonovu premisu, i odlično je održao ravnotežu između akcije i komedije.

* * * * / * * * *

FRIDAY THE 13th

Kad sam danas gledao novi FRIDAY THE 13th, prvih 20 minuta sam mislio kao gledam "film-u-filmu", glup film koji gledaju junaci filma. Nažalost, joke was on me, ubrzo sam shvatio da sam ja taj koji gleda glup film. Uopšte reći da je FRIDAY film je već priličćan kompliment. Naime, da, on spolja gledano jeste film, ali u svojoj dubokoj suštini, on nije film čak ni u najeksploatatorskijem smislu reči. Ja zaista ne znam kako neko uopšte pomišlja da išta u ovom filmu može biti zabavno bilo kome, kolike god da ima kriterijume.

Naime, ovaj film u svojim najboljim fazama pokušava da liči na već potrošene, zaboravljene i potisnute konvencije koje su već zaboravljene i odavno se ne smatraju zabavnim i zanimljivim. Ono što ceo slučaj čini još bizarnijim jeste šta major studio želi sa ovim filmom. Naime, major studiji su odavno kao disreputable odbaciji i neke mnogo potentnije tradicije od ove koju invociraju u ovom filmu. Zbog čega bi oni pravili ovakav film?

Uostalom, sam slasher ovog tipa je nastao kao totalna eksploatacija snimana za jako malo od strane ljudi koji ne umeju bolje, ili bar ne mnogo bolje, zar ne? Ovaj film su snimili ljudi koji mogu bolje i mogu sebi da pruže uslove za bolje. Stoga jedini razlog jeste da se snimi "muzejski film", da se rekreira vid zabave koji je nastao iz nužde, ali da se usput ne iznađe nikakav modus kako da stvar istinski na bilo kom nivou funkcioniše.

Inače, ko se nada grudima, da ima ih, ali su sve plastika. A i pojavljuju se u kontekstima polnog opštenja koje, kako bih rekao, više liči na mehaničke prakse nekih životinskih vrsta nego živih ljudi i nije mnogo zanimljivo. Ko očekuje hard-R gore, toga nema čak ni plastičnog. Ovaj film je, da nema ovih loše odabranih grudi, vrlo PG-13 u suštini.

Ogroman pad na blagajnama u drugoj nedelji me raduje.

POSLEDNJI KRUG U MONCI

Sinoć sam reprizirao POSLEDNJI KRUG U MONCI Aca Boškovića. Reč je o jednom od meni najdražih jugoslovenskih filmova kome se rado vraćam.

Tokom reprize sinoć, navrle su emocije više nego inače. Naime, MONCA je definitivno srpski SCARFACE, a ove godine se slavi 20 godina od njene premijere, tako da sam potpuno u fazonu da treba da se obeleži na isti način kao što je obeleženo 25 godina SCARFACEa, dakle rep albumom. U to ime sam istog časa pustio par signala, da vidim kako će ideja odjeknuti u rep zajednici.

Jer elemenata za rep album ima u ovom filmu. Nisu tu samo snippeti iz dijaloga, čitave scene koje vape da se produže pesmom (vožnja pohotne zagrebačke stoperke prosto vapi za duetom našeg repera i neke hrvatske koleginice, recimo) već i taj fenomen da se MONCA pojavila u čitavom talasu popularizacije gangsterizma u Srbiji. I MONCA u tom smislu, zaista jeste deo tog talasa.

Sa slomom SFRJ, kako su relativizovane vrednosti socijalističkog sistema, odjednom je počela i reafirmacja Giške, Ljube Zemunca, i ostaluih kao neke vrste odmetnika koji su žrtve sistema, u kome su svi krali, samo su oni to radili otvoreno, emigranata koji su u inostranstvu s druge strane krali naravno jer je to inostranstvo, sa posebnim akcentom na tome da su u zatvorima završavali fakultete, naročitim insistiranjem da su ih žene volele i da nikada nisu silovali, i sa eventualnom saradnjom sa sistemom radi likvidicije ustaša i Albanaca po svetu.

Svakako, ove priče su mahom bile daleko od istine, a paradigmatično je da je jedini koji nije označen kao vitez bio Ranko Rubežić o kome se čak i u periodu sveopšte fascinacije kriminalcima pričalo kao ozbiljnom sociopati. Njihova povezanost sa nacionalističkim krugovima u inostranstvu bila je bazirana na nuždi, mnogi od njih su tražili politički azil a onda su morali nekom aktivnošću da ga potkrepe, dočim je njihovo patriotsko ubijanje protivnika režima na kraju bilo katalizator opšte kriminalizacije policije.

MONCA je u tom smislu potpuno izbegla bavljenje Resorom državne bezbednosti, ali je zato pružila sve druge elemente fetišizacije ovih otpadnika. Njen glavni junak Urke je počeo da se bavi kriminalom jer je dolazio sa margine, kriminalu se vratio jer mu društvo nije pružilo priliku da se rehabilituje, a na kraju se latio pištolja kada je nestalo momaka iz stare garde.

Istovremeno, Urke je veliki ljubitelj rokenrola koji pozajmljuje singlice Boba Dylana i Beatlesa malom komšiji koga igra Nikola Đuričko u dečačkim danima. Dakle, u MONCI su krimosi koji imaju četrdesetak godina u tom trenutku u stvari otpadnici od sistema. Svoj kredo o tome kako krade otvoreno u zemlji u kojoj svi kradu Urke otvoreno iznosi u više navrata. U istom tom dijalogu, devojka mu pedlaže da "uzme bolovanje pa da idu u Rovinj na odmor" i zaista, kao da je namerno predstavljena u scena u kojoj jedan priča o potkradanju države a drugi to radi.

Što se konvencije krimića o usponu i padu tiče, ona je maksimalno ispoštovana. Ne samo što imamo junaka koji gubi sve onda kada je najzad našao neki smisao i to zbog svoje tragičke greške (prelazi u posao sa drogom, izdaje strai kredo, pokušava da se prilagodi novim okolnostima) već imamo i izvesnu homoerotsku vezu između Peđe kog igra Goran Sultanović sa Urketom, kao i majčinu skepsu prema tome što Urke ulazi u komunikaciju sa mlađim ženama.

Naravno, finale filma je u najjboljoj tradiciji jugoslovenske dramaturgije slučaja, zbrzano, i nejasno, štaviše tek u montaži je ispalo kao da je Majmun kriv za Urketovu smrt, prethodno je snimljeno kako on pritrči i pokušava da mu pomogne, ali za naše uslove to je sasvim pristojan kraj.

Isto tako scenario je pun Preletovih lokalšovinističkih toucheva kao što su recimo sukobi sa provincijalcima policajcima ili lik zagrebačke stoperke koja želi Karudijanovo telo. Međutim, Beograd u ovom filmu čak i deluje kao pristojan grad a poneki delovi Beograda u izvesnim scenama uspevaju da odmene Milano, iako je deo snimanja rađen i u Italiji.

Naravno, tu su i filmofilski touchevi kao što je recimo bilbord za Ciminov IL SICILIANO ispod koga se desi obračun sa bandom Josifa Tatića, i priče o vesternima.

Isto tako, veliki deo filma sniman je u samom centru grada, na mestima koja se danas zbog komplikovane logistike retko viđaju u našim filmovima, a nekih mesta više ni nema, kao što je recimo terasa hotela "Metropol" na kojoj se Žabac i Urke dogovaraju za svoj posao koji okida celu priču.

Danas kad s pomene nesnimljeni nastavak MONCE, treba se setiti filma LAVIRINT Miroslava Lekića koji je na neki način pokušao da smesti Dragana Nikolića i slične trilerske okolnosti, samo sa okultnim momentom, međutim to nije bilo to, čak ni na tom sentimentalnom nivou. Uopšte, LAVIRINT ima u sebi dosta situacija iz MONCE.

Jedna od njih koja je groteskna u LAVIRINTU jeste Gagina neodoljivost među ženama. U MONCI je Gaga takođe podjednako neobjašnjivo privlačan ženama, ako imamo u vidu da nudi otrcane startove, a da na prvom dejtu, simpatioji odmah kaže "Skini se!" dočim ona malo prkosno gleda pa ipak krene da se skida, a onda je on zaustavi i pokaže malo nežnosti. No, u MONCI je Gaga ipak mlađi, a i kriminalac je.

Međutim, MONCA je imala tu autentičnost i autore koji su više u kontaktu sa materijom čime su uspeli da prevaziđu svoje neobrazovanje i neveštinu. Otud MONCA ni danas nije film bez đavla sa svim svojim anahronizmima.

Jer ono što holivudske zvezde nikada ne mogu da postanu jesu božanstva kao što je to moguće u našoj kinematografiji. A Gaga Nikolić to jeste i zato se njegov impact kod nas može porediti sa onim Tony Montane u našim uslovima.

* * * / * * * *

PUNISHER: WAR ZONE

ogledao sam PUNISHER: WAR ZONE Lexi Alexander. Iskren da budem slutio sam da će mi se ovaj film dopasti, ali nisam znao tačno šta će u njemu i koliko biti dobro. Naime, odbijanje većih holivudskih imena da učestvuju u njemu bio je pouzdan znak da se snima nešto nasilno i besprizorno, daleko od uglađenog imidža koje imaju nedavne ekranizacije Marvelovih stripova. Samo se u jednoj takvoj disreputable atmosferi može snimiti film o Punisheru koji je sam po sebi strip koji služi kao definicija svega onoga što u stripu ne valja kada ga napadju oni koji otpisuju strip kao infantilnu i često antidruštvenu nasilnu zabavu za adolescente. Međutim, Punisher je veliki zbog toga što on to dovodi do paroksizma i podiže besprizornost do umetničke forme, prkazujući priču o junaku koji se sveti zbog smrti svoje porodice i u tome mere ni granice. PUNISHER jasno kanališe frustracije čitalaca koje nisu samo adolescentske, već mogu biti i sasvim odrasle i prikazuje im čoveka koji se bez rezerve posvetio osveti i sporovdi je na razne načine.

U tom smislu PUNISHER: WAR ZONE je apsolutno na liniji stripa. Ako već moram da definišem kog stripa, rekao bih da je na pola puta između ortodoksne i Ennisovske definicije junaka. Što se mene lično tiče, iako neke Ennisove stripove cenim, od mnogih čitalaca stripa i poznavalaca filma se razlikujem po tome što ne mislim da je Ennis filmičan. To što njegovi stripovi liči na neki grup hardboiled filma, ne znači da je to zaista realno izvodljivo na filmu i da bi takvo slaganje recitovanja obscenosti i bizarnog nasilja dobro izgledalo. U tom smislu, raduje me što je Lexi od Ennisa preuzela bizarno nasilje. Arnie je imao nasilnih filmova u svoje vreme, međutim Ray Stevenson, nabildovani Britanac koji je preuzeo ulogu mu baca rukavicu. U filmu WAR ZONE Punisher je nasilan preko svake mere, gorea ima mnogo više nego što smo navikli u akcijašu a poneke scene poput one u kojoj nastaje Jigsaw odišu čistim sadizmom.

U tom smislu, Lexi me je izuzetno obradovala. Unutar opšteg rasula koje nastaje u scenama toliko gory akcije, Lexi ne oskudeva ni u prikazima Ennisovskog humora u nasilju. Dakle, postoji dosta dduhovitih načina ubijanja ljudi. Gore je obilan, i za njegov nastanak je dosta korišćen CGI no goreu se u zube ne gleda. Što se akcije tiče, sama inscenacija i snimanje su vrlo 80s i vrlo konkretni, tako da bi se moglo reći da je film blago arhaiziran u tom smislu što je meni okej. Čini se da bi akcija bila nešto bolje da je bio veći budžet, međutim ovoliko nasilje i krvoproliće se ne bi moglo zamisliti u visokobudžetnom filmu.

Kad je o karakterima reč, Punisher je tih, naravno za nijansu je motivisaniji nego u stripu i ima neke psihološke konotacije u njegovim akcijama, međutim ni u kom slučaju nije kastriran. Kao i Karolj iz Subotice, u par situacija on to sebi radi sam. Jigsaw je vrlo dobro postavljen, premda mi se šminka nije dopala, i mislim da je njegova maska kad je unakažen prilično izveštačena. U scenama kad se njegova maska ističe, film pada i deluje drugoligaškije nego što jeste. Zanimljivo je da ženu agenta FBI kog ubije Punisher pa se zbog toga jako kaje, igra Julie Benz koja je i na televiziji i na filmu zaređala da igra u najnasilnijim filmovima, ako uzmemo u obzir da u WAR ZONE stiže posle DEXTERa i RAMBA. U ovom filmu, ipak ona ima više kičme nego inače, no i dalje je to Julie Benz.

Scenografija je ekstremno 80s što je uglavnom super premda povremeno i iritira, kao recimo u završnoj situaciji gde se ambijent u kome Jigsaw drži taoce previše drži klišea supernegativčevog gnezda.

Uprkos povremenim iskliznućima iz stilizacije, Lexi Alexander uspeva da ostvari koherentan univerzum na tragu filmova iz osamdesetih u kojima smo običavali recimo da gledamo Arnieja i slične momčine, samo još u danima dok su se peli ka stomilionskim budžetima. Da li u slučaju Lexi možemo da govorimo o novoj Kathryn Bigelow? Ne, pošto ovaj film iako se po svojoj grubosti sasvim kvalifikuje, ipak nije blizak opusu Kathryn Bigelow koji je pored nasilne i uzbudljive akcije uvek bio sklon i svakakvim drugim transgresijama kao i naročitoj psihološkoj produbljenosti kako karaktera tako i njihovih odnosa. Upravo superherojski i strip filmovi omogućuju taj potencijal ali Lexi nije ni pokušavala da ga dotakne.

Međutim, ako Lexi nije nova Kathryn ne znači da WAR ZONE nije prava zabava za one koji vole da u okvire svoje zabave dobiju nešto na šta nosu navikli. Upravo to što ovaj film obiluje iznenađujućim stvarima na koje publika nije navikla, kod ove vrste filma, odnosno zato što kopa po tradicijama kojih se stide i njihovi sami protagonisti, WAR ZONE je jako loše prošao na blagajnama. Ipak, čini mi se da niko nije ni mogao računati na neki bolji rezultat sa ovakvim produktom. U tom smislu, ne verujem da će WAR ZONE na bilo koji način biti od značaja za mejnstrim akcionu scenu. Međutim, mislim da bi ovaj film mogao biti poučan DTV sceni koja bi trebalo da se potrudi i da počne da isporučuje ovakav materijal.

* * * / * * * *

CHARLIE WILSON'S WAR

Sa zakašnjenjem sam pogledao CHARLIE WILSON'S WAR Mike Nicholsa.

Reč je o filmu koji se bavi jednom ideološki ambivalentnom pričom iz istorije američkog uplitanja u tuđa pitanja koja u suštini može da se posmatra i kao companion piece uz gledanje filma W. Olivera Stonea. Naime, reč je o američkoj pomoći avganistanskim pobunjenicima u borbi protiv SSSRa koja je dovela do toga da se desi prvi uspešan Džihad i da se na jednom mestu skupe islamski ekstremisti oz svih zemalja, uključujući i one koji su bili pohapšeni u sekularnim arapksim državama kao što je Egipat, i da se stvori nukleus današnjeg džihadističkog pokreta.

Međutim, kao i W. i CHARLIE WILSON'S WAR pokazuje kako je do takve politike doveo spoj mračnih mahom teksaških interesa, neokonzervativaca koji su želeli uništenje SSSRa i iskrenih populista i oportunista kao što je Charlie Wilson koji je po prvi put u životu odlučio da izgura neki ozbiljan politički proces u životu i izgurao je ovo.

Naravno, CHARLIE WILSON'S WAR može čitati na razne načine. On se može čitati i kao apologija reaganovske politike koja se izmakla kontroli pred kraj, uostalom epitaf cele priče, koji je izrekao Charlie Wilson sugeriše tako nešto, međutim, ja lično sam ga čitao drugačije.

Primer za to su scene koje prelom e Charliea da uleti u priču svim srcem, prilikom posete izbegličkom logoru. U tim scenama imamo sukob kultura u kome je Charlie naravno zapanjen onim što se tu dešava i pokreće akciju u skladu sa onim što bi te ljude zadovoljilo, a ne uzima u obzir kulturološke specifičnosti te ekipe i političku kompleksnost te situacije. S druge strane, te scene se mogu čitati i onako kako ih je Charlie doživeo, dakle najiskrenije i najnaivnije. Iako se čistota Charlievih motiva ne dovodi u pitanje, oni su jasno prljavi motivisani postupcima lobista iz Teksasa, činjenica je da je on u tom izbegličkom kampu našao i realnu motivaciju za proces koji je započeo. Stvar je u tome što u sceni koja prethodi poseti kampu, Charlie tamo biva poslat od strane prepredenog pakistanskog predsednika, sa znanjem da će ga taj prizor prelomiti. Dakle, pitanje je samo da li je i gledalac Charlie Wilson ili nije. Međutim, isto tako, čim postoji mogućnost za ideološku ambivalenciju i čim film barem suštinu svoje poruke ne komunicira svakom gledaocu, ostaje zaključak da politički profil filma nije u potpunosti jasan.

Scenarista Aaron Sorkin je sa dobrom merom ostvario balans između komedije i realizma, tako da je ovo vrlo precizno realizovana satira. Nichols je veteran čija se pozicija graniči sa penzionerskom, međutim ovaj film je realizovao taman kako treba. Iako se ne može reći da režira kao mladić, jasno je da prati kako stvari stoje i da je snimio vrlo savremen film. Ono što mi je smetalo to je insertiranje dokuentarnih snimaka sovjetskih dejstava pomešanih sa igranim rekonsrukcijama koje su inače odlično realizovane, i što je još bizarnije, autentičnije su od nekih dokumentarnih snimaka koje su ubacili u film. Kao i W. i CHARLIE WILSON'S WAR je movie i vrlo je jasno da Nichols pokušava da žanrovski, stilski definiše univerzum Charlie Wilsona negde na razmeđi romantične screwball komedije tridesetih i političkog filma osamdesetih poput WALL STREETa.

Hanks je vrlo solidan i sveden u ulozi Chaarlie Wilsona. Seymour Hoffman je odličan kao CIA spook koji vodi avganistansku priču. Amy Adams je vrlo šarmantna kao Wilsonova pomočnica, dok je po mom mišljenju angažman Julie Roberts nekako najkonfuzniji u celoj priči. Jasna mi je ideja da nekadašnji seks simbol koji se povukao iz mejnstrima igra ocvalu teksašku femme fatale ali ta veza između lika i glumice je mogla biti jača.

Tom Hanks je producent ovog filma. Njegov odnos prema američkoj istoriji je vrlo interesantan. On na HBO producira niz serija koje se bave raznim zanimljivim periodima američke istorije i čini se da je tim putem sad krenuo i na filmu. Mislim da je sklonost autora pa i glumaca Novog Holivuda da se bave istorijom vrlo zanimljiva ako imamo u vidu dosadašnje Miliusove, Spielbergove ili Hanksove pokušaje.

* * * / * * * *

THE PRESIDENT'S ANALYST

Pogledao sam THE PRESIDENT'S ANALYST Theodore W. Flickera. ovo ime liči kao pseudonim Theodore Roszaka, ali nije, po IMDBu taj čovek zaista postoji, i tim pre je čudno što izuzev ovog filma, on u svom opusu nema neki upečatljiviji nastup.

PRESIDENT'S ANALYST je 70s politički film u svojoj najslavnijoj formi, istovremeno zabavan, komunikativan i politički antgažovan. Polazi od premise za koju mi nije jasno kako je do sada neko nije uzeo za rimejk. Priča prati njujorškog shrinka koji postaje predsednikov analitičar, i vremenom biva iznuren poslom i strahovima koji prate njegov osetljiv poziv. Kada shvati da ne može bezbedno otići sa te pozicije, počinje da beži a u poteru za njim kreće celokupna špijunska zajednica.

Scenario je skladno napisan sa odlično postavljenim glavnim likom, i što je još važnije sa postupcima lika koji proističu iz njegove profesije i ličnosti. Negativci koji progone glavnog junaka su takođe interesantno postavljeni i dobro glumljeni, a ideološki kredo je vrlo precizan.

Flickerova režija je svedena, danas bi ovakav film bio rađen u jačem tempu, međutim ovaj tempo je sasvim u redu za film iz 1967. koji izgleda znatno modernije nego što bi mu godište sugerisalo. Flicker rediteljski odlično, čak i vrlo energično nalazi ravnotežu između komedije i špijunskog filma. Ako imamo u vidu da je ovaj film u suštini anarhičan, na hipi liniji, tim pre je snažniji od radova koje su na te teme izbacivali Bartel i Mazursky, barem na planu stila.

No, najbolje od svega je što PRESIDENT'S ANALYST u krajnjoj liniji funkcioniše kao repertoarska komedija sa Coburnom u glavnoj ulozi. Štaviše meni je bio i zabavniji od njegovih filmova o Flintu koje bi doduše možda morao da repriziram.

U svakum slučaju, THE PREDIENT'S ANALYST je izvanredan film koji iskreno preporučujem.

* * * 1/2 / * * * *

PARANOIAC

Pogledao sam PARANOIAC Freddie Francisa. Kao i NIGHTMARE pripada liniji Hammerovih filmova koji se bave pitanjima sirote naslednice koju zlikovci na ovaj ili onaj način pokušavaju da izvaraju, a to je linija koja je u ovom studiju prepoznata kao potentna još od TASTE OF FEAR Setha Holta, zakođe po scenariju Jimmy Sangstera. Dakle, Francis se u ova dva naslova koja sam nedavno gledao zapravo nadovezao na tu priču, miksujući u tu smešu pomalo Hitchcocka iz PSYCHO domena. U svakom slučaju, po strukturi, PARANOIAC je sličan filmu NIGHTMARE, takođe je baziran na velikom plot revelationu pri sredini posle koga se menja fokus sa jedne grupe na drugu grupu junaka, i čini mi se da je strukturalno slabiji i manje skladan ali da je zato emotivno znatno snažniji, ne samo u emociji prema junacima nego i kad je reč o supsenseu i jezi. Stoga, ova dva filma kada im se saberu aduti daju podjednako snažan utisak s tim što im je snaga u različitim tačkama.

Francis je ponovo odlično uspeo da se nađe u zatvorenim prostorima velikog engleskog imanja, i da na malom prostoru stvori sjajnu atmosferu. Stoga i PARANOIAC stoji kao solidan primer crno-belog filmmakinga iz doba njegove pune zrelosti.

* * * / * * * *

NIGHTMARE

Pogledao sam NIGHTMARE Freddie Francisa. Ovaj film se može smatrati kanonskim Hammer filmom, između ostalog i po tome što je scenario pisao ćuveni Jimmy Sangster, jedan od ključnih scenarista u opusu ovog studija. NIGHTMARE je Hammerov pokušaj da se nakaći na uspeh Cluzotovog DIABOLIQUE, i u tome uspeva. Naravno, Cluzot kao prvi zadržava auru klasika ali zato Francis kao sledbenik uspeva da snimi film koji zaista stoji čak i 40ak godina posle svoje premijere. Naravno, danas šok i suspense koje je ovaj film generisao u svoje vreme nisu prisutni na taj način, međutim Sangster i Francis uspevaju da snime film koji je konstantno zanimljiv i prilično inteligentan čak i kada se suštinski bavi pričom koja je za današnje uslove done to death. I to je zaista veliki uspeh jer retko koji žanrovski film uspeva da tako opstane.

Scenario je po svojoj strukturi rudimentaran, praktično nema paralelnu radnju, fokusira se prvo na jedan, potom na drugi skup likova što mu u suštini daje auru jedne gotovo arty studije karaktera. Karakteri imaju prilično bujnu putanju trabnsformacije, i Sangster je vrlo efikasno smešta u jedva osamdesetak minuta trajanja.

Francisov rediteljski koncept i pristup fotografiji je u najboljoj tradiciji poznog crno-belog filma, sa odličnim vladanjem prostorom i mizanscenom, i ekonomičnošću rediteljskog izraza koji se oseća, ali nimalo ne smeta priči. već samo prisustvom rediteljskih šavova podcrtava zanatsku minucioznost ovog malog filma. Ova sama priča jeste u suštini jedna igra tako da samim tim njoj i nije potreban rediteljski pristup koji organski ulazi u priču već je uparvo obogaćuju detalji koji pokazuju da je neko prisustvovao snimanju.

Svakako da je nedostatak novine u ovom filmu fatalan za neki njegovu širu recepciju, i uprkos svojoj solidnosti on suštinski nije esencijalan film i nije važan ni za koga drugog do za fanove žanra. Međutim, sasvim sam siguran da će i oni koji slučajno nalete na njega biti jako prijatno iznenađeni i da će uživati.

* * * / * * * *

PLANETU BUR

Pogledao sam PLANETU BUR Pavela Klušanceva, čuvenog sovjetskog reditelja SF filmova o putovanjima u svemir. O njemu je pre par godina snimljen i dokumnetarni film koji nisam imao prilike da gledam ali deluje mi izuzetno interesantno.

Klušancev je snimao filmove koji se ne mogu u užem smislu smatrati SF filmovima pošto je u njima naučna fantastika pre svega imala naučnopopularnu dimenziju. Naravno, na osnovu gledanja filma PLANETA BUR sasvim je jasno da Klušancev nije bio opterećen naukom, svakako ne onoliko kao Kubrick kad je radio 2001, međutim isto tako PLANETA BUR je daleko od exploitationa.

Više se radi o fantaziji o putovanju u svemir gde se na Veneri otkrivaju znakovi života koji bi mogao biti i inteligentan, i jako sličan onome na zemlji. Bića koja žive na ovoj planeti su vrlo Harryhausenovska, i mahom su to biljke mesožderi ili dinosaurusi mada na kraju u sceni koju bih najradije poredio sa twist endingom PLANET OF THE APES, pojavljuju se i humanoidni stanovnici Venere.

Ono što je interesantno jeste to da zapravo film ne počiva ni na kakvom sukobu u dramskom smislu. Naravno, Venera je sporadično negostoljubiva planeta, i oko nekih stvari se kosmonauti ne slažu, ali mahom je sve ovo slično putopisu urađenom u hiperstilizovanom izmaštanom svetu. U tom smislu, PLANETA BUR ne donosi u sebi neku tenziju, niti je taj svet koji se prikazuje nešto naročito zanimljiv osim zaista maloj deci i buffovima koje zanima sovjetski SF.

Kad smo već kod buffova, interesantne su nekolike dijaloške kontemplacije o evoluciji i sl. u kojima se jasno čita poruka koju ovaj film šalje deci, a koja je pre svega evolucionistička, naravno, sa ponekim denikenovskim objašnjenjem samog korena života. Naime, ovaj film za širenje života "optužuje" putovanja kroz svemir a staklene šlemove astronauta, opet vrlo denikenovski poredi sa oreolima svetaca. Dakle, PLANETA BUR dolazi iz tog fazona koji i jeste i nije na liniji nauke prihvaćene u SSSRu.

Druga stvar koja je interesantna jeste zaista nesporna sposobnost reditelja da ubedi gledaoca kako se film dešava u nekom drugom svetu. Naime, artificijelnost setova i u enterijeru i eksterijeru je pojačana upotrebom crvenih filtera i film u tom smislu izgleda zaista vrlo distancirano.

Što se specijalnih efekata tiče, ima par scena sa bestežinskim stanjem, iako ruku na srce, u brodovima mahom ima gravitacije, ima par solidnih efekata sa lebdećim vozilom, dok su stvorenja i putovanje kroz svemir krajnje rudimentarni i goofy, i to je još podvučeno time što ovo nije suspense film u kome sad to ima neku horor funkciju nego kako rekoh dosta liči na putopis.

Ipak, iz današnje vizure, to sve deluje i simpatično. PLANETA BUR, na engleski prevedena kao PLANET OF STORMS, poznata je po tome što su scene iz nje semplovane u nekoliko Cormanovih produkcija.

Sovjeti su pored putovanja u svemir, očigledno razvili i svoju školu SF filmova o toj temi koja će najveće priznanje steći sa SOLARISom. U tom smislu je interesantno videti i drugu, pulp stranu te priče.

* * 1/2 / * * * *

MOSCOW CHILL

Pogledao sam MOSCOW CHILL Chrisa Soliminea.

Ono što je selling point ovog filma, pored Norman Reedusa, bio je ko-scenarista Andrej Končalovski čime je ova mešavina DTV neo noira i ruskog krimića dobila na specifičnoj težini. I zaista taj protivprirodni brak američkog glumca i ruskog filma čiji je cilj da ruski exploitation film proda na internacionalnom tržištu uspeva da funkcioniše na relativno dostojanstven način.

Naravno, svi klišei su tu. Amerikanac će u Rusiji naravno naći spas i mir, naravno da će u ruševinama socijalizma uprljanim tranzicionim kriminalom naći tragove superiorne ruske civilizacije, ali na svu sreću to sve je realizovano u solidnom tempu. Isto tako formula u kojoj Amerikanac susreće Ruse koji su sticajem okolnosti primorani da govore engleski, daje celoj govornoj postavci solidno opravdanje.

Štaviše, iako sam ja generalno protivnik tih projekata koji silom spajaju teme i glumce iz različitih podneblja, ne mogu da osporim da ima odličnih primera. Recimo, prokaženi BANGKOK DANGEROUS je dobar primer uspele integracije holivudskog glumca u praktično All-Thai postavku. Međutim, na nivou priče i koncepta, nažalost, MOSCOW CHILL ima osnovni problem u tome što ni jedno ni drugo nije naročito zanimljivo. Istovremeno, MOSCOW CHILL u sebi nema čak ni tu vrstu okrenutosti Rusiji. Ne, scenario je u suštini vrlo opterećen potrebom da bude prihvatljiv i dopadljiv na internacionalnom tržištu što je ubilo svu autentičnost.

Međutim, dobar tempo ga čini gledljivim, a soundtrack sastavljen mahom od ruskog hip-hopa čini ga energičnim, tako da se ne može otpisati kao potpuni promašaj.

* * / * * * *

RED TENT

Pogledao sam RED TENT Mihaila Kalatozova. Ovaj film ima i svoj ruski naslov, međutim ruska verzija traje pola sata duže tako da se taman dovoljno razlikuju da se koriste različiti naslovi, kao u slučaju UNSANE i TENEBRAE.

RED TENT je izuzetan film koji ne samo da je sjajno gledalačko iskustvo sam po sebi, nego otvara priliku i za širu diskusiju o jednoj temi koja se često pominje i na ovom forumu. Naime, često se pominje teza kako neki neamerički film "Hiolivud nikada ne bi mogao da snimi". Ta teza je po meni netačna, ako iko može da snimi sve, to je upravo Holivud. Međutim, svakako je da postoje filmovi koje Holivud ne želi da snimi, ili ne želi da ih snimi na određeni način.

RED TENT je primer takvog filma. Naime, ovo je istinita priča o Nobileovoj ekspediciji na Severni Pol. Reč je o temi koja bi zanimala holivudski studio ali već mogu da anticipiram da bi to u onom trenutku, dakle 1969. kad je ruska verzija RED TENTa izašla, to bio film sa masom rir-projekcija, većim delom snimljen u studiju sa ponekim kadrom polarnog eksterijera. Danas pak, ovakva priča bi bila snimljena sa obiljem specijalnih efekata kako bi se nadomestio rad na lokaciji, i bila bi ubedljivija. Međutim, samo u retkim slučajevima, kao što je recimo Cameronov slučaj, Holivud odlazi u ekstreme rada na lokaciji.

Ipak, RED TENT je film u kome se ogleda sva spektakularnost sovjetske kinematografije, i to u rukama najvećeg sovjetskog majstora vizuelnog spektakla. Kalatozov možda ne spada u red sovjetskih reditelja koji su promenili kinematografiju i učinili je ovakom kako je danas poznajemo, međutim, on je svakako patrijarh sovjetskog spektakla koji u pojedinim slučajevima kao što je SOY CUBA stoji kao nedostižna tehnološka enigma.

Iako u trenutku snimanja RED TENTa, Kalatozov već ima dosta godina, reč je o zanatski impresivnom ostvarenju ne samo za svoje vreme već i danas nudi neke scene koje su istinski neverovatno gledalačko iskustvo. I upravo za razliku od holivudskog filma eventualno snimljenog na ovu temu, Kalatozov iza sebe ima logistiku sovjetske kinematografije koja je spremna da podrži ambiciozno snimanje u polarnim predelima, upotrebu brodova i aviona, zidanje scenografije i sl.

Kada se spoje takvi logistički uslovi i reditelj ogromnog vizuelnog dara u najboljoj formi, rezultat nije ništa manje nego impresivan. Američka kritika smatra RED TENT primerom solidno uspelog internacionalnog spektakla. Ova sovjetsko-italijansko-američka korpodukcija imala je sve predispozicije da bude minoran film, međutim, ono što je krajnje neobično jeste do Kalatozov u svom filmu svodi problme tih velikih suštinski iznuđenih koprodukcja na najmanji mogući nivo

Pre svega, retki su filmovi tog tipa koji istinski funcionišu. Ovaj uspeva da funkcioniše na dramskom nivou u vrlo solidnoj meri. Međutim, daleko je od tipičnog, jedva sklopljenog scenarija koji je prepun kompromisa zbog gbrojnih zvezda sa raznih strana.

Štaviše, u dramaturškom smislu RED TENT je možda i najupečatljiviji. Naime, cela priča o pustolovini na Severnom Polu koncipirana je kao flešbek koji se dešava u Nobileovom snu, ili delirijumu kada ga posete kako živi tako i mrtvi učesnici ovog događaja i sude mu zbog njegovo kontroverzne uloge u celoj priči. U tom momentu film dobija ne samo satrtrovske već gotovo brehtovske dimenzije, i nosi jednu nesumnjivo autorsku, ali još više sovjetsku dimenziju gde se priča o odgovornosti (koja je važna za film koji govori o katastrofi iz stvarnog života) dovodi do paroksizma.

Šrto se billinga zvezda tiče,, jasno je da Conneryjevo prvo mesto na špici nije realno. On igra Amundsena, čuvenog istraživača i važnu ulogu, to je nesumnjivo ali glavni je ipak Peter Finch. Claudia Cardinale je Claudia cardinale a Kalatozov joj daje još dodatnu dimenzije inhibirane socijalističke seksualnosti, Mario Adorf i hardy Krueger su na svojoj liniji.

Moćan score uradio je Morricone.

Naravno, posebno pominjanje zaslužuje direktor fotografije Leonid Kalašnjikov koji je svakako heroj ove produkcije i bez čijeg doprinosa ne bi bilo ne samo ovog filma nego većeg dela onoga po čemu je značajan.

Sovjetska verzija izašla je 1969. u SSSRu a 1971. u Americi za Paramount.

* * * 1/2 / * * * *

NORTH SEA HIJACK (aka FFOLKES)

Pogledao sam NORTH SEA HIJACK poznat i kao FFOLKES Andrew V. McLaglena. Reč je o hijack trileru smeštenom na naftnu platformu, kojim je na neki način anticipiran film BLAST! Anthony Hickoxa. Interesantno je da su Hickoxov otac i McLaglenov otac bili saradnici John Waynea, s tim što je Andrew stariji tako da je i sam imao priliku da bude Wayneov kućni reditelj kao što mu je otac bio Wayneov glumački partner.

Glavnu ulogu igra Roger Moore. naslovni lik Ffolkes je neobični, ekscentrični pomorski komados i vrhunski podvodni diverzant koji vodi vlastitu školu u Škotskoj. Britanska vlada ga angažuje da se reši terorista koji su brodom oteli naftnu platformu.

Sasvim je jasno da je u ovom filmu iz 1979. Moore bio pimpovan da započne još jednu franšizu pošto je već imao uspeha kao Saint i Bond. Međutim, ovaj lik nije bio dorastao tome, iako sam film uopšte nije loš.

Anthony Perkins je energičan kao negativac a Mooreov lik je začuđujuće detaljno omsišljen, sa puno sitnih zahvata i interesantnih osobina,

McLaglen je snimio film u kome nema puno akcije, nii ima autentične napetosti, međutim dešavanje je pitko i energično i film se pouzdano kreće prema svom zaključenju. U suštini nije naročito relevantan onima koji nisu ljubitelji žanra, ali sasvim je pristojan u ravni rutinskih 70s repertoarskih naslova.

* * 1/2 / * * * *

THE ROCKER

Pogledao sam jedan film koji bi možda mogao biti zanimljiv Mehmetu. Iako sam siguran da bi mu EX-DRUMMER baš legao po svom stilu, THE ROCKER Peter Cattanea bi svakako mogao izmamiti ono što je najteže a to je Mehmetov osmeh.

THE ROCKER je režirao Peter Cattaneo, čovek koji je ušao u holivudsku mašineriju posle megauspešnog britanskog hita FUILL MONTY. Moram priznati da ja nisam bio neki fan tog filma. Ipak, iz današnje vizure čini se da su ga radili talentovani ljudi ako imamo u vidu da je kasnije taj scenarista pisao adaptaciju SLUMDOGa. Cattaneo je u ovom filmu pokušao da ponovi formulu FULL MONTYja, dakle da snimi jednu veselu, optimističnu priču o ispunjenja snova, i u tome je što se mene tiče uspeo više nego u MONTYju. Čak i da ne dele reditelja, ROCKER i MONTY bi imali velike sličnosti.

Ovog puta film govori o bubnjaru 80s hair metal benda Vesuvius koji kako bi potpisao ugovor sa izdavačem izbacuje svog odanog bubnjara Fisha i pristaje da nećak šefa diskografske kuće preuzme njegovo mesto. 20 godina kasnije, Fish živi kao luzer, zarobljen u tom trenutku kada su ga drugovi izdali. Međutim, jednog dana ga sestrić pozove da svira u njegovom srednjoškolskom bendu. Fish pristaje i sticajem okolnosti bend postaje velika Internet atrakcija, dobija ugovor sa izdavačkom kućom i Fish počinje da iživljava sve svoje rock star fantazije sve do tačke kada mu ne zapreti mogućnost da se Vesuvius ponovi.

ROCKER je preopterećen raznim high conceptima na kojima je baziran. Čini se da su scenaristi bili malo nesigurni i preopteretili ga sa nekoliko ravnopravno snažnih motiva. Samim tim, film nije onoliko smešan koliko bi se očekivalo od komičara kao što je Rainn Wilson u naslovnoj ulozi.

Međutim, Wilson i ekipa su uspeli da u ovom filmu izgrade karaktere tako da tamo gde komeija zakaže, posao preuzimaju simpatični karakteri i zaokružuju ROCKER kao jedan pitak i simpatičan holivudski produkt.

Pored lika metal bubnjara koji je osvedočeni lovac na MILFove, Mehu će se sigurno dopasti i neki odlični in-jokes sa ljubitelje rokenrola. Uostalom, ovo je film o bubnjaru koji je otpao pre sam početak uspona megapopularnog benda u kome se pojavljuje Pete Best. To treba poštovati.

Cattaneova egzekucija je sigurna, znalačka, i čini se da su producentske okolnosti, a ovaj film je producirao Fox Atomic, Foxova kuća okrenuta mladima, učinile da film bude dosta iščišćen, ali ne i sterilisan.

Konačno, sad već postaje potresno da su neke vrlo made zvezde naše mladosti kao recimo Christina Applegate počele da igraju MILFove, žene u kojima bi svakio pošten geek želeo da provede devet meseci.

* * * / * * * *

THE WILBY CONSPIRACY

Pogledao sam THE WILBY CONSPIRACY Ralpha Nelsona. Ovaj film je hajpovan kao dinamičan chase triler smešten u vreme & milje Aparthejda, što samo u izvesnoj meri i jeste.

Naime, da, ovo jeste film o crnom aktivisti u bekstvu, kome pomaže britanski redarski inženjer, međutim, sam chase je dosta relativizovan time što je šef južnoafričke službe bezbednosti sklon dogovoru i kompromisu tako da u par navrata kada ih uhvate uvek dođe do nekog dogovora što malo ubija suspense.

Drugi problem je to što film pokušava da bude duhovit, da se junaci bonduju, a u nekim situacijama pokušava i da benduje neka žanrovska očekivanja tako da, koliko ga takvi zahvati unapređuju, oni se istovremeno pretvaraju i u digresiju koja naravno razvodnjava osnovnu premisu proisteklu iz potere.

U tom smislu WILBY je poučan pošto pokazuje da film potere ukoliko se već opredeli za taj koncept ne bi smeo puno da luta jer pokušavajući da obogati svoju premisu zapravo otkriva koliko je ona tanka.

WILBY donosi barm jedan izvanredan set-piece u završnici kada grupa pobunjenika sprečava svojim telima helikopter da uzleti. I taj set-piece spada u red retkih detalja po kojima se WILBY razlikuje i biva upamćen.

Podela je odlična. Nesumnjivo je da Poitier i Caine vode igru maetralno, međutim najupečatljiviji karakter ima Nicol Williamson koji igra južnoafričkog rasistu, šefa službe bezbednosti. Williamson se najviše od svih potrudio da izgradi karakter i njegova uloga je uz set-piece sa helikopterom drugi element koji čini ovaj film značajnim.

* * 1/2 / * * * *

MACKINTOSH MAN

Pogledao sam MACKINTOSH MAN Johna Hustona. Ovaj film je bio apostrofiran kao remek-delo u SVETLU U TAMI iz razloga koji su mi jasni. Špijunski filmovi u kojima se barem u dijalogu spominje Balkan i Jugoslavija ostavljali su snažan utisak na kritičare pajkićevskog opredeljenja.

Međutim, ovaj film je daleko od interesantnog i politički provokativnog u tom smislu. Huston je po adaptaciji romana koju je uradio Walter Hill snimio pastiš dotadašnjih stremljenja špijunskog filma, pre svega na tragu serije PRISONER ili naslova kao šro je QUILLER MEMORANDUM, pa donekle i nešto od filmova o Harry Palmeru.

Iako je priča smeštena u milje tajnih službi, ona ostaje donekle apstraktna, glavnu ulogu imaju neke male, potpuno inkognito agencije koje se bore na velikom špijunskom tržištu. Priča se dešava u neobičnim, i to ne kenadamovski neobičnim ambijentima i mestima u širem smislu, i u suštini svodi se na vrlo lično motivisanu potragu i borbu. Neke političke provokacije niti bilo čega konkretnog ovde sigurno nema.

U tom pastišu tendencija koje smo već gledali, Huston uspeva da se izdvoiji time što njegova režija za razliku od britanskih kolega koji su radili druge pomenute naslove, uopšte nije tako razigrana već on pokušava da bude krajnje realističan, a i sam Paul Newman tako igra u ovoj priči što sad svemu daje izvesnu svežinu. U nekoliko navrata, kao recimo u sceni kada naslovni junak ubija psa koji ga juri ili kada roni kako bi oslobodio svoju partnerku, film počinje da se izdvaja i da liči na neke genrebending naslove kao što je recimo NIGHT MOVES.

Mađutim, genrebendinga i Hustonovih dobro režiranih scena nema dovoljno da bi se ovaj naslov zaista izdigao iz miljea dobro realizovanih ali suštinski već bajatih špijunskih naslova iz sedamdesetih. No, ako uzmemo u obzir kada je film izašao, kao i da će u njemu više uživati oni koji manje poznaju žanr, ne zaslužuje ni neku preoštru ocenu.

* * * / * * * *

CACTUS FLOWER

Svoj old school niz sam nastavio jednim klasikom CACTUS FLOWER Gene Saksa koji u najboljoj tradiciji Billy Wildera utemeljuje američku romantičnu komediju.

Gene Saks je reditelj koji je snimio kultni film ODD COUPLE u kome su lemmon i Matthau upareni kao i u mnogim Wilderovim klasicima, i ovom filmu on direktno ide Wilderovim stopama iz KISS ME STUPID rimejkujući francuski pozorišni komad o zubaru koji svoju ljubavnicu laže da je oženjen ali kada odluči da je zaista oženi mora da je upozna sa svojom suprugom, za tu ulogu angažuje svoju uptight ali u stvari inhibirano seksi sekretaricu, u koju potom zaista počne da se zaljubljuje.

Najčuvenija rola u ovom filmu je ona koju je ostvarila Goldie Hawn. Ona je posle ove godine napravila ogroman proboj i osvojila oskara. I tu se stvarno nema šta zameriti. Goldie Hawn ne samo da je sjajna u ovom filmu nego je napravila template po kome će se kasnije oblikovati ne samo ona sama već recimo i superstarovi poput Meg Ryan.

Walter Matthau ja stadardno odličan u glavnoj ulozi džangrizavog šmekera, i u punoj je formi. Međutim, u ulozi asistentkinje/sekretarice pravo otkrovenje je Ingrid Bergman koja je ovu ulogu odigrala u svojoj 54. godini (u tom trenutku bila je pet godina starija od Matthaua) ali nije izgubila ne samo svoju enigmatičnu lepotu nego ni smisao za humor i niz set-piece situacija se upravo oslanja na nju. Naravno, podrazumeva se da je njen lik i emocionalni centar filma 6tako da je ona zadužena i za najsentimentalnije deonice.

Izzy Diamond je na bazi francuskog komada napisao briljantan scenario koji istinski vrca od duhovitnosti i ima ekipu koja to ume da odglumi sa maksimalnim efektom tako da je Gene Saks imao nimalo lak zadatak da to sve zarobi, u čemu je uspeo.

Quincy Jone je uradio vrlo atipičan skor ako imamo u vidu njegov tipičan funky stil.

U svakom slučaju CACTUS FLOWER je baš class act i apsolutno ga preporučujem.

* * * * / * * * *

LITTLE MURDERS

Pogledao sam LITTLE MURDERS Alana Arkina, jedan od kultnih 70s filmova međutim čini se da su godine koje su prošle u međuvremenu otupele oštricu ovog bitnog counterculture filma.

Reč je o All-Star crnoj komediji koja se oslanja na tradiciju apsurda i govori o njujorškom advokatu koji biva usisan u brak sa ambicoznom ženom koja želi da da uzme pod svoje.

Film je prepun napadno bizarnih situacija, distancirane glumačke igre i pretencioznih dijaloga koji su sporadično u redu ali mahom sve izgleda kao jedna od linija novoholivudskog filma koju nikada nisam razumeo a reprezentuju je naslovi poput Lesterove PETUNIE ili opusa Paul MAzurskog. U tom smislu LITTLE MURDERS meni deluje čak i kao najjasniji film, pa samim tim i najkomunikativniji i najuspešniji, ali ta cela tradicija mi je toliko daleka da ne mogu da kažem da mi je to dovoljno.

Elliott Gould je sjajan u glavnoj ulozi, recimo. Ali, iskreno više bih voleo da gledam glumca takvog dara u nekom drugačijem materijalu. Donald Sutherland, njegov partner iz filma MASH na osnovu koga su i stvorili famu o njima dvojici kao komičarskom tandemu (setimo se filma SPYS) ima sjajn kameo, u možda i najduhovitije napisanoj sceni u kojoj ceo alternativni koncept gotovo da ima neko pokriće. Sam Alan Arkin takođe ima izuzetno efektnu ulogu inspektora koja povremeno skrene u agresivnu šmiru.

Arkinova režija je minimalistička. Iako ima krupnih planova, glumcima je zaista prepušteno da igraju, gotovo pozorišno, te angažman Gordona Willisa u ulozi DPa nije mogao da ostavi veći uticaj. LITTLE MURDERS je jedan od granddaddyja Sundance komedije kakvom je danas poznajemo.

* 1/2 / * * * *

TOO LATE THE HERO

Reprizirao sam TOO LATE THE HERO Roberta Aldricha, jedan od najdražih guys on a mission flickova mog detinjstva.

Smešten je na pacifičko ratište i govori o grupi britanskih vojnika koji zajedno sa jednim američkim stručnjakom polaze u akciju protiv Japanaca čiji je cilj da omogući bezbedan prolazak konvoju američkih brodova.

TOO LATE THE HERO obiluje transgresorskim Aldrichevim potezima, pre svega u tom smislu što su u njemu svi vojnici umesto visokomotivisanih specijalista, vrlo rezignirani lenjivci koji su cinični kako prema ratu tako i prema zemlji za koju ratuju. Njegovi junaci podjednako nemaju nikakve ideale na frontu niti imaju čemu da se vrate u Britaniji.

Štaviše, oni među sobom imaju prilična neslaganja i oko zadataka koje neposredno izvršavaju, pa čak i kada sami zadaci postanu kritični za opstanak velikog broja ljudi. O međusobnim sukobima unutar jedinice da i ne govorimo.

Transgresija postoji i u tome što Aldrichevi junaci ne prezaju ni od ubijanja japanskih ratnih zarobljenika, i ta ubistva, iako imaju praktičan element nisu tretirana sa bilo kakvim simpatijama kao recimo mučenje u seriji 24. Naravno, i sami japanski protivnici su očekivano brutalni i manipulativni, mada ne onoliko koliko bi se očekivalo od tipičnog WW2 akcijaša što TOO LATE THE HERO neusmnjivo jeste i samim tim su ovi novi detalji zapravo vrlo bitno oseveženje koje Aldrich nastavlja da unosi u žanr posle DIRTY DOZENa.

Konačno, kada se samoubilačka misija završi, Aldrichev junak više pokazuje iznurenost i traumatizovanost negokatarzu kakvu bi mogli sresti u naslovima poput WHERE EAGLES DARE.

TOO LATE THE HERO je film iz 1970. godine i on u vrlo kanonizovanom ambijentu WW2 akcionog filma pokazuje niz provokativnih detalja koji ga u suštini čine anticipacijom filmova vijetnamskog ciklusa u kojima se ozbiljno problematizuje uloga Amerike u ratovima.

Oo što su izvesni problemi ovog filma jeste pre svega transformacija američkog junaka koji biva ucenjen da ode u borbu a onda u borbi postane vrlo militantan, što na psihološkom nivou ima smisla, ali i neočekivano vešt, što nema najjasnije temelje. Isto tako, film je mogao u određenim deonicama biti efikasniji u izlaganju priče, naročito u ekspoziciji.

No, TOO LATE THE HERO je nesumnjivo klasik WW2 filma.

* * * / * * * *

McVICAR

Pogledao sam McVICAR Toma Clegga.

Reč je o filmu koji je producirala filmska kuća grupe The Who, a glavnu ulogu igra Roger Daltrey. Film je pun njihove muzike iako niti je mjuzikl niti govori o rokenrolu.

Reč je zapravo i istinitoj priči naslovnog lika koji je bio poznati britanski kriminalac, poznat po bekstvima iz zatvora koji je na kraju pušten na uslovnu slobodu pre isteka duge robije, delom zaslužene baš zbog bežanja iz zatvora, gde mu je tokom robije stečena diploma iz sociologije uzeta kao olakšavajuća okolnost.

Ako imamo u vidu da sličnu priču o školovanju u zatvoru imamo i kod Harry Starksa u seriji THE LONG FIRM, očigledno je McVicar inspirisao nastanak ovog lika, kao i sama braća Kray.

Nažalost, sam film McVICAR kao da ne prepoznaje ono što je atipično u McVicarovoj biografiji (film su pisali sami McVicar i Clegg) i svodi se na nivo siimpatičnog ali vrlo paušalnog i predvidljivog exploitationa u kom je Clegg režirao par izutenih scena kao što su recimo bekstvo iz zatvora i pljačka banke.

Međutim, kad je reč o samom McVicaru, ovaj film ne nudi aposlutno nijedan detalj po kome se on razlikuje od bilo kog drugog prosečnog filmskog ganstera.

Šteta, pošto je Clegg zaista bio u najboljoj formi kad je radio ovaj film a Daltrey je u naslovnoj ulozi pružio istinski sjajan nastup, potvrđujući da je među boljim glumcima kad je reč o muzičarima.

* * 1/2 / * * * *

IL DIVO

Pogledao sam IL DIVO Paola Sorrentina.

Mislim da ovaj film pokazuje zašto je Oliver Stone čak i kada se bavi temom koja je vrlo sveža, i koja je daleko ispod njegovog nivoa, još uvek tata u domenu političkog filma. W. se naime može porediti sa filmom IL DIVO pošto su oba filma groteskni, melodramski prikazi kontroverznih političkih figura čija je politička zaostavština uglavnom krajnje opskurna i negativno konotirana.

Međutim, iako i sam često sklizne u parodiju i grotesku, kao i imitaciju, u filmu W. Stone uspeva da drži uzde filmske priče, da generiše dramu i da priča priču. Jako me zanima kako bi neko ko ne zna ko je Dubya reagovao na taj film, ali mislim da bi ga priča vodila sama po sebi. IL DIVO je potpuno suprotan. Likovi su groteskni, Sorrentino ih prezire, i gledaocu je to jasno, ali ono što nije jasno jeste da li i mi treba da ih preziremo ako ih on prezire i možemo li mu verovati na reč.

Sorrentino na nivou scenarija ne nudi apsolutno nikakvu dramu, niti je uopšte jasno kad se šta dešava. Likovi se razlikuju isključivo po tome što je svaki upadljiva karaikatura. Međutim, u svom grčevitom pokušaju da pobedi konvenciju klasičnog italijanskog političkog filma Sorrentino pribegava jalovoj upotrebi nekih dosta jeftinih trikova u kadriranju i osvetljavanju likova, koristi dosta kadar sekvenci i pokreta kamere ne bi li oneobičio svoj film, čime samo dodatno čini glumce statičnim i dokusuruje dramu koju ionako nije imao u scenariju.

I konačno, kao i Bellochiov film o Aldu Moru, koji je barem u klasičnoj konvenciji italijanskog političkog filma dakle rađen je vrlo svedeno kao najjednostavnija drama i po svom production valueu liči na televizijsku seriju, ni IL DIVO u suštini ne uspeva da prevaziđe tu televizijsku teksturu. Naravno, televizija je napredovala i gle čuda napredovala je baš na način koji sinhronizuje IL DIVO sa njom. Upravo se na televiziji razna ograničenja koja je sprečavaju da bude film rešavaju neobičnim uglovima snimanja ili pokretima kamere kojima se nadoknađuje ovo ili ono. Stoga Sorrentino ne da nije pobegao od onoga čega se bojao, nego se još više upleo u tu klopku.

Međutim, u jednoj ranijoj fazi televizije, snimljeno je nešto što je Sorrentino želeo da dostigne ali mu nije uspelo. To je serija HOUSE OF CARDS u kojoj Ian Richardson igra lukavog torijevca koji savršeno manipuliše polugama vlasti u Velikoj Britaniji upravo zato što se oslanja na slabost, skandale i zakulisne radnje a ne na neki postojan ideološki narativ koji nudi. Svakome ko je gledao HOUSE OF CARDS, inače fikcionalnu, satiričnu seriju koja deluje istinitije od mnogih, IL DIVO izgleda kao prilično uzaludna i slaba kopija.

HOUSE OF CARDS upravo zbog snažnog prisustva drame u scenariju i karikaturalnosti likova koja ne proističe iz loše maske i upadljivo nenormalnog držanja, nego iz njihovih postupaka uprkos kojima imaju ugled u društvu, uspeva da bude tako opasna satira.

Stoga, najpozitivniji aspekt filma IL DIVO je u tome što me je motivisao da ponovo pogledam HOUSE OF CARDS.

* * / * * * *

EYE OF THE TIGER

Pogledao sam EYE OF THE TIGER Richarda Sarafiana.

Ovo je delovalo kao privlačan exploitation u kome se Gary Busey i Yaphet Kotto svete grupi motorista jer su maltertirali malu teksašku varoš.

Nažalost, ni Sarafian 1986. nije više ono što je bio tokom sedamdesetih i film je prilično nedorečen, prepun pozajmica iz mnogo boljih filmova koje se ne uklapaju jedna u drugu i ne čini zbir čak ni tih pozajmljenih komponenata. Motoristi deluju kao da stižu iz duboke postapokalipse poput MAD MAXa, Busey podseća na junaka WALKING TALL i sličnih good ol boy naslova, a drug iz zatvora je ne samo aproprijacija već i omaž Scarfaceu.

O tehničkom aspektu vidžilantizma, ima isto šta da se kaže. Naime, Busey je vijetnamski veteran kome had-to-hand combat kao ni upotreba vatrenog oružja nisu strani. Ali, kada od Scarfacea na poklon dobije jedno vozilo na tragu Bondovih pimped-out vozila sa sve minobacačima, mitraljezima i sl. do kraja biva jasan oportunizam ovog filma.

Konačno, zar nije najveći oportunizam u samom naslovu filma koji je napravljen kako bi bio filmski spin-off velikog muzičkog hita koji su izdali isti producenti koji su i snimili ovaj film, čuveni Scotti Bros.

Nažalost, histerija da se ubaci što više uspešnih elemenata iz drugih filmova nije pomogla ovom naslovu da bude barem elementarno zanimljiv i izdaje gotovo sva očekivanja koja je moguće imati od spoja Sarafiana, Buseya i Kottoa.

* 1/2 / * * * *

THREE THE HARD WAY

Pogledao sam THREE THE HARD WAY Gordona Parksa Jr. Ovaj film predstavlja dekadenciju blaxploitationa pošto je njegov high concept u tome da se u istom filmu nađu tri najveće zvezde ovog pravca, Jim Brown, Fred Williamson i Jim Kelly.

Naravno, i sam negativac je najambiciozniji mogući, reč je o nacisti milioneru koji je angažovao naučnika da izmisli otrov čije je osnovno svojstvo da ubija samo crnce. Naravno, ma koliko bizarno zvučalo, i u Južnoj Africi su u vreme Aparthejda pokušavali da pronađu nešto slično. Ponekad se ideje supervillaina poklapaju sa idejama nestašnih ljudi u stvarnosti.

Međutim, kada se sticajem okolnosti ova trojica nađu na tragu milijunaševe zavere, plan da se otrov sipa u vodovode tri američka grada počne da se jalovi.

Nažalost, veličina ovog filma ne uspeva da odgovori količini blaxploitation superstarova u glavnim ulogama. Naime, Jim Brown za nijansu ima veće prisustvo od druge dvojice, što je meni cool jer mi je on jedan od najdražih crnih glumaca, međutim, na kraju cele priče sva trojica kao da su epizodisti u ovom filmu.

Isto tako, scenario nije dovoljno koherentan, iako teško da je najgori u istoriji blaxploitationa. Naprosto, scenaristi nisu bili dovoljno vešti u žongliranju sa tri tako upečatljiva akciona heroja.

Parks uspeva da na nekoliko mesta napravi interesantne akcione scene. Recimo scena kada Jim Kelly uz obilnu uportebu slowmotinoa a bez wireworka šiba masu policajaca je istinski vizionarska, isto se može reći i za Jim Brownovu borbu na jednom postrojenju, kao i za automobilske potere generalno.

Kao vintage exploitation momenat, izdvaja se dolazak tri mučiteljke na motorima koje uz pomoć SM tehnika izvlače info od milionerovog miniona.

Isto tako, zanimljiv detalj u karakterizaciji je šta rade junaci kada odu a svoje zadatke. Jim Brown odlazi kod nekih afrocentričnih ortaka da nabavi oružje, Fred Williamson ne shvata urgentnost situacije i završava u krevetu sa nekom cicom a Jim Kelly odlazi da poseti martial arts školu kod svojih prijatelja Korejanaca.

U svakom slučaju, kao i svi spojevi nekoliko monstruma u hororu, i THREE THE HARD WAY najavljuje ulazak blaxploitationa u dekadenciju, ali spada u njegove pristojnije momente.

* * 1/2 / * * * *

THE SEVEN-PER-CENT SOLUTION

Pogledao sam film koji sam intenzivno tražio, THE SEVEN-PER- CENT SOLUTION Herbert Rossa.

Reč je o ekranizaciji romana Nicholasa Meyera koji takođe nameravam da pročitam pošto ima odličnu postmodernu postavku i nalazi se na liniji njegovog filma TIME AFTER TIME, s tim što je meni kao Holmesovom fanu (kako Johna tako i Sherlocka) još zanimljiviji od priče o H.G. Wellsu i Jack the Ripperu.

Ono što je u THE SEVEN PER CENT SOLUTIONu sjajno jeste to što scenario uspeva da spoji high adventure, relativno jednostavan i nezamršen detektivski slučaj koji ipak drži pažnju, da nekim ozbiljnim preplitanjima Holmesa i Freuda, sa kojim se on u ovoj priči susreće.

Iako u samoj filmskoj priči, Holmesov metod dominira, i na neki način Holmes više utiče na Freuda nego vice versa, scena kada Freud analizira Holmesa je vintage i daje Holmesovom univerzumu kao celini poptpuni remix.

Ako još imamo u vidu da Freuda glumi Alan Arkin, Watsona Robert Duvall, čemu sam se naročito radovao a Holmesa Nicol Williamson, onda je ovo 70s Holivud at its finest što se tiče glume. Jedino razočarenje jeste Duvall koji je po svemu sudeći dubbovan da bi zvčao engleskije, a od njega sam ja lično kao fan najviše očekivao.

Ono što je najslabija tačka filma jeste režije Herberta Rossa koja je meni bila prearhaična, i mislim da je ako imamo u vidu da se radi o filmu iz 1976. godine, mislim da je imao nesreću što ga nije radio neki ipak nadahnutiji reditelj. U tom smislu, SEVEN PER CENT SOLUTION je zreo za rimejk. Meni od 70s filmova, ipak ostaje za nijansu draži THE PRIVATE LIFE OF SHERLOCK HOLMES, premda THE SEVEN PER CENT SOLUTION ima jači koncept.

Potražite ovaj film, a ja ću uskoro javiti kakva je knjiga.

* * * / * * * *