Pogledao sam odličan i vrlo energičan dokumentarni film NOT QUITE HOLLYWOOD Mark Hartleya.
Ovde je reč o vrlo zanimljivoj konstrukciji u kojoj se reafirmiše jedna bitna struja australijskog filma a to je exploitation. Rad autora kao što su George Miller ili Richard Franklin pa konačno i Russell Mulcahy, a uostalom i Simon Wincer je opšte poznat. Konačno, i sam Brian Trenchard-Smith je odavno u raznim B i DTV filmskim kombinacijama širom sveta. Australijski exploitation je dakle zaista uspeo da lansira razne zvezde ne samo u svet glume kao Mela Gibsona nego i u svet filmmakinga. George Miller danas spada u prvu ligu holivudskih reditelja, a drugi su imali svoju šansu da snime prestižne filmove. Još su impresivniji DPjevi koje su intervjuisali autori filma. To su redom danas najprestižnije face u ovom poslu.
Međutim, kada se sakupi na jednom mestu sve ono što se u domenu exploitationa radilo u Australiji, očigledno je da je reč o mnogo ozbiljnijoj strukturi nego što se činilo kada se pogledaju samo njeni peakovi. Ovaj film pored autora intervjuiše i gledaoce filmova i tumači recepciju. U tom smislu je zanimljiv utisak Quentina Tarantina koji oduševljeno govori o Ozploitationu nasuprot par kritičara iz Australije koji se zgražavaju.
Hartley je uz pomoć zaista sjajne ekipe koju između ostalih čini i Jamie Blanks u ulozi montažera uspeo ne samo da sjajno sastavi sagovornike i filmove već i da film obogati izuzetno duhovitima animacijama. Znajući nekoliko Ozploitationa koje sam gledao (ne računajući Millera, Mulcahyja ili Franklina, naravno), inseri iz filmova su iskorišćeni kao ready made, i toliko su efektno izabraani da te naslove reklamiraju bolje od bilo kog trejlera. U tom smislu NOT QUITE HOLLYWOOD, barem što se mog iskustva tiče poprilično i laže, i više spada u domen igranog nego dokumentarnog filma.
No, kako je Godard govorio, najbolji dokumentarni film liči na igrani i obrnuto tako da mu to neću uzeti za zlo.
Ipak, ono što je ključna interesantna linija ovog filma to je da pored ponovnog susreta sa starim znanicma, današnjih sredovečnih MILFova koje se prisećaju kako su nekada bile zanosne bimbos, holivudskih igrača koji se sećaju kako nekada radila bez obraćanja pažnje na bezbednost i u teškim uslovima i sl. jeste njegova funkcija u sadašnjosti.
Naime, nije NOT QUITE HOLLYWOOD samo jedno prisećanje ili reinterpretiranje istorije australijskog filma kako bi se afirmisali velikani exploitationa već i jedna prilično lucidna promocija sadašnje generacije tamošljih žanrovskih autora kao što su sam Blanks (koji je već ispucao svoju holivudsku šansu i sada radi rimejk jednog od filmova koji se elaborira u filmu LONG WEEKEND), McLean (WOLF CREEK, ROGUE) i Whannel/Wan (SAW).
U tom smislu, ne samo da je reč o dragocenom dokumentu, odličnoj zabavi i jednoj interesantnoj kontemplaciji prolaznosti ljudi koji su tu da bi nas zabavili, već se radi i o objašnjavanju tradicije u ključu interesa jedne sada aktuelne grupe autora, i to čini ovaj film jednim kompleksnim delom vrednim pažnje.
* * * * / * * * *
Ovde je reč o vrlo zanimljivoj konstrukciji u kojoj se reafirmiše jedna bitna struja australijskog filma a to je exploitation. Rad autora kao što su George Miller ili Richard Franklin pa konačno i Russell Mulcahy, a uostalom i Simon Wincer je opšte poznat. Konačno, i sam Brian Trenchard-Smith je odavno u raznim B i DTV filmskim kombinacijama širom sveta. Australijski exploitation je dakle zaista uspeo da lansira razne zvezde ne samo u svet glume kao Mela Gibsona nego i u svet filmmakinga. George Miller danas spada u prvu ligu holivudskih reditelja, a drugi su imali svoju šansu da snime prestižne filmove. Još su impresivniji DPjevi koje su intervjuisali autori filma. To su redom danas najprestižnije face u ovom poslu.
Međutim, kada se sakupi na jednom mestu sve ono što se u domenu exploitationa radilo u Australiji, očigledno je da je reč o mnogo ozbiljnijoj strukturi nego što se činilo kada se pogledaju samo njeni peakovi. Ovaj film pored autora intervjuiše i gledaoce filmova i tumači recepciju. U tom smislu je zanimljiv utisak Quentina Tarantina koji oduševljeno govori o Ozploitationu nasuprot par kritičara iz Australije koji se zgražavaju.
Hartley je uz pomoć zaista sjajne ekipe koju između ostalih čini i Jamie Blanks u ulozi montažera uspeo ne samo da sjajno sastavi sagovornike i filmove već i da film obogati izuzetno duhovitima animacijama. Znajući nekoliko Ozploitationa koje sam gledao (ne računajući Millera, Mulcahyja ili Franklina, naravno), inseri iz filmova su iskorišćeni kao ready made, i toliko su efektno izabraani da te naslove reklamiraju bolje od bilo kog trejlera. U tom smislu NOT QUITE HOLLYWOOD, barem što se mog iskustva tiče poprilično i laže, i više spada u domen igranog nego dokumentarnog filma.
No, kako je Godard govorio, najbolji dokumentarni film liči na igrani i obrnuto tako da mu to neću uzeti za zlo.
Ipak, ono što je ključna interesantna linija ovog filma to je da pored ponovnog susreta sa starim znanicma, današnjih sredovečnih MILFova koje se prisećaju kako su nekada bile zanosne bimbos, holivudskih igrača koji se sećaju kako nekada radila bez obraćanja pažnje na bezbednost i u teškim uslovima i sl. jeste njegova funkcija u sadašnjosti.
Naime, nije NOT QUITE HOLLYWOOD samo jedno prisećanje ili reinterpretiranje istorije australijskog filma kako bi se afirmisali velikani exploitationa već i jedna prilično lucidna promocija sadašnje generacije tamošljih žanrovskih autora kao što su sam Blanks (koji je već ispucao svoju holivudsku šansu i sada radi rimejk jednog od filmova koji se elaborira u filmu LONG WEEKEND), McLean (WOLF CREEK, ROGUE) i Whannel/Wan (SAW).
U tom smislu, ne samo da je reč o dragocenom dokumentu, odličnoj zabavi i jednoj interesantnoj kontemplaciji prolaznosti ljudi koji su tu da bi nas zabavili, već se radi i o objašnjavanju tradicije u ključu interesa jedne sada aktuelne grupe autora, i to čini ovaj film jednim kompleksnim delom vrednim pažnje.
* * * * / * * * *
No comments:
Post a Comment