U ZATVORU Gordane Boškov je zanimljiv film, koji iako je nedopustivo slab, deluje zastrašujuće kompetentno gledano iz današnje vizure. Moram priznati da me takav utisak pomalo plaši pošto je Gordana Boškov oduvek slovila za diletanta čije ime je sinonim za nešto najgore u našoj kinematografiji.
Međutim, to najgore se promenilo, imamo novi Šijanov film i sl. i sada ZATVOR deluje kao nešto što nije baš toliko loše a nije najgore.
U ZATVORU je film koji pokušava da se bavi problemski pozabavi stanjem kaznionica u SFRJ kroz jedan vrlo jednostavan zaplet o bivšoj sudiji i pokušaju da osveži atmosferu u zatvopru za žene. Umesto straha, ona pokušava da stvori mir u zatvoru tako što će se razumeti sa štićenicama; umesto cinkarenja, ona želi da stvori poverenje; umesto zaveta ćutanja, ona želi da se sazna istina o svakom zločinu koji žene robijaju umesto nekog drugog.
Upravo zbog takve istrage, upravnmica biva frejmovana, optužena za primanje mita koje nij počinila i gurnuta u ambis povratka svom ranijem poroku-čašici.
Imajući u vidu da film obiluje karakternim vinjetama svake od zatvorenica, nekadašnje čuvarke koja je iz ljubomore ubila koleginicu; simpatične prostitutke; mlade narkomanke koja je spremna na sve za drogu; stare lopuže koja ne može da se kontroliše ni u zatvoru; i čedomorke, moglo bi se reći da ovaj film ima prilično razvijenu priču. Iako se to po kvalitetu dijaloga ne vidi, njih je pisao čuveni dramski pisac Đorđe Lebović. Ova količina zapleta, paralelnih radnji, intrige i sl. deluje kao domaći zadatak za savremen srpske scenarije koji su pravolinijski bez zanimljivih zapleta i sukoba među karakterima. Scenario obiluje klišeima, oni naravno ne funkcionišu pošto film nije exploitation pa da može da ih andoknadi na drugom polju. Međutim, vrsta klišea, i taj minimalni sadržaj koji je inherentan formi, deluje krajnje bogato u poređenju sa našim savremenim filmom.
Kad je o glumi reč, ZATVOR ima tu old school rutinu većine glumaca koji su manje-više podnošljivi. Elizabeta Đorevska potpuno promašuje u ulozi narkomanke i nevešto prikazuje stanja krize i drogiranosti; Dragomir Bojanić Gidra se grčvito bori sa svojom dramskom ulogom koja je u tom trenutku već bila iskorak iz rableovskog pakla u koji je upao sa Čalićem, ali mu nema spasa. Svi ostali su na svom nivou. Taj stabilni SFRJ nivo je takođe nedosegnut u domaćim filmovima koji se oslanjaju na glumce koji nisu stasali u zajedničkoj kinematografiji.
Ipak, poseban ugođaj je bizarna režija Gordane Boškov. Naime, Godana Boškov mahom režira sve vrlo strejt na nivou tadašnjih TV serija, da se vidi šta rade i da se vidi ko govori. Međutim, ona u svakoj sceni dodaje jedan bizaran, gotovo Italo detalj. Naime, na kraju svake scene, napravi nagli zum na junaka koji je na njenom kraju ostavljen sa nekom dilemom ili pozvan da na neki način odreaguje. Ovo je u suštini takođe televizijsko rešenje, karakteristično pre za kraj epizode nego za svaku scenu, ali ona ga koristi u maltene svakoj sceni tako da zumovi poprimaju svojstvo banalnog ali kudikamo konsekventnog rediteljskog koncepta.
Tako bizarno jeftin rediteljski touch u spoju sa temom ženskog zatvora daje filmu izvesnu aromu eksploatacije. I nominalno, ovaj film ima sve landmark explotationa, lažnu žensku emancipaciju, zatvorenice koje manipulišu seksom kako bi od čuvara saznale tajne, scenu pod tušem i sl. Ipak, nijedna od tih scena nije adekvatno akcentovana i postavljena kako bi bila tumačena kao osvepšćen exploitation i pre bih rekao da su to klišei.
Ovaj film vapi za dubbovanom verzijom u kojoj bi junaci govorili zanimljivije stvari i tada bi se možda približio kemp klasiku. Ovako ostaje samo zabrinjavajući znak kako je dno ranije bilo pliće nego danas.
* * / * * * *
Međutim, to najgore se promenilo, imamo novi Šijanov film i sl. i sada ZATVOR deluje kao nešto što nije baš toliko loše a nije najgore.
U ZATVORU je film koji pokušava da se bavi problemski pozabavi stanjem kaznionica u SFRJ kroz jedan vrlo jednostavan zaplet o bivšoj sudiji i pokušaju da osveži atmosferu u zatvopru za žene. Umesto straha, ona pokušava da stvori mir u zatvoru tako što će se razumeti sa štićenicama; umesto cinkarenja, ona želi da stvori poverenje; umesto zaveta ćutanja, ona želi da se sazna istina o svakom zločinu koji žene robijaju umesto nekog drugog.
Upravo zbog takve istrage, upravnmica biva frejmovana, optužena za primanje mita koje nij počinila i gurnuta u ambis povratka svom ranijem poroku-čašici.
Imajući u vidu da film obiluje karakternim vinjetama svake od zatvorenica, nekadašnje čuvarke koja je iz ljubomore ubila koleginicu; simpatične prostitutke; mlade narkomanke koja je spremna na sve za drogu; stare lopuže koja ne može da se kontroliše ni u zatvoru; i čedomorke, moglo bi se reći da ovaj film ima prilično razvijenu priču. Iako se to po kvalitetu dijaloga ne vidi, njih je pisao čuveni dramski pisac Đorđe Lebović. Ova količina zapleta, paralelnih radnji, intrige i sl. deluje kao domaći zadatak za savremen srpske scenarije koji su pravolinijski bez zanimljivih zapleta i sukoba među karakterima. Scenario obiluje klišeima, oni naravno ne funkcionišu pošto film nije exploitation pa da može da ih andoknadi na drugom polju. Međutim, vrsta klišea, i taj minimalni sadržaj koji je inherentan formi, deluje krajnje bogato u poređenju sa našim savremenim filmom.
Kad je o glumi reč, ZATVOR ima tu old school rutinu većine glumaca koji su manje-više podnošljivi. Elizabeta Đorevska potpuno promašuje u ulozi narkomanke i nevešto prikazuje stanja krize i drogiranosti; Dragomir Bojanić Gidra se grčvito bori sa svojom dramskom ulogom koja je u tom trenutku već bila iskorak iz rableovskog pakla u koji je upao sa Čalićem, ali mu nema spasa. Svi ostali su na svom nivou. Taj stabilni SFRJ nivo je takođe nedosegnut u domaćim filmovima koji se oslanjaju na glumce koji nisu stasali u zajedničkoj kinematografiji.
Ipak, poseban ugođaj je bizarna režija Gordane Boškov. Naime, Godana Boškov mahom režira sve vrlo strejt na nivou tadašnjih TV serija, da se vidi šta rade i da se vidi ko govori. Međutim, ona u svakoj sceni dodaje jedan bizaran, gotovo Italo detalj. Naime, na kraju svake scene, napravi nagli zum na junaka koji je na njenom kraju ostavljen sa nekom dilemom ili pozvan da na neki način odreaguje. Ovo je u suštini takođe televizijsko rešenje, karakteristično pre za kraj epizode nego za svaku scenu, ali ona ga koristi u maltene svakoj sceni tako da zumovi poprimaju svojstvo banalnog ali kudikamo konsekventnog rediteljskog koncepta.
Tako bizarno jeftin rediteljski touch u spoju sa temom ženskog zatvora daje filmu izvesnu aromu eksploatacije. I nominalno, ovaj film ima sve landmark explotationa, lažnu žensku emancipaciju, zatvorenice koje manipulišu seksom kako bi od čuvara saznale tajne, scenu pod tušem i sl. Ipak, nijedna od tih scena nije adekvatno akcentovana i postavljena kako bi bila tumačena kao osvepšćen exploitation i pre bih rekao da su to klišei.
Ovaj film vapi za dubbovanom verzijom u kojoj bi junaci govorili zanimljivije stvari i tada bi se možda približio kemp klasiku. Ovako ostaje samo zabrinjavajući znak kako je dno ranije bilo pliće nego danas.
* * / * * * *
No comments:
Post a Comment