Pogledao sam RECOUNT Jay Roacha, TV film snimljen za HBO koji govori o čuvenim izborima na Floridi koji su doneli vlast Son of a Bushu.
Ovaj film je izuzetno zanimljiv da se gleda iz srpske perspektive pošto su krađe na izborima kod nas česta pojava, ali ipak naši autori se do sada nikada nisu ovako eksplicitno pozabavili tom temom. Mislim da je kranje vreme da naše televizije kao HBO i BBC počnu da snimaju serije i TV filmove o našoj politici, naslove poput AFERE BODRUM i sl.
Ne samo da bi bilo zanimljivo i poučno videti dramatizaciju tih događaja, već bi oni svakako bili zanimljiviji i strancima od prikaza politike u nekim uglađenijim duštvima.
RECOUNT je sasvim jasno, na strani holivudskih liberala, i naprosto na nivou strukture "navija" za Demokrate pošto se njihova borba više prati od republikanske i njihovi članovi su prikazani kao simpatični i uporni likovi dočim su republikanci dosta rigidniji, prljaviji, isključiviji, a po ličnosti Katherine Harris bilo ih je i priglupih.
Ipak, kad se sabere utisak koji donosi Roachov film, čini mi se da su zaključci podeljeni. Ako imam na umu da mi je RECOUNT prvi i jedini ozbiljniji dokument koji sam sagledao o ovoj temi, i da nisam imao priliku da vidim išta što bi Republikanci izneli kao svoju istinu, ne mogu da kžem da je RECOUNT bio apsolutno pristrasan.
RECOUNT je pokazao pre svega da i u institucijama kao što su federalni i državni sudovi, pa čak i vrhovni sudovi postoje sudije koje su na strani partija koje su ih imenovale, a da isto važi i za lokalne administracije. Međutim, iako su u konkretnom slučaju Floride oni mahom na strani Republikanaca jer su tamo oni na vlasti, postoje i na Floridi i van oni koji su liberali i na strani Demokrata, tako da se ne može reći da su Republikanci uzurpirali čitav sistem i u tom smislu RECOUNT nikada ne zalazi u domen paranoia-trilera.
Međutim, sasvim je sigurno da RECOUNT kritikuje činjenicu što su institucije politizovane. S druge strane, uprkos svim manipulacijama, RECOUNT svedoči o tome da zakon i sistem ipak na neki način funkcionišu pošto uprkos svim teškoćama i opstrukcijama, Demokrate zamalo uspevaju da se izbore za ponovno ručno prebrojavanje glasova, a praktično Gore je pre potpunog okončanja svih potencijalnih pravnih procesa odlučio da obustavi pritisak kako se zemlja ne bi kompromitovala.
Nama može biti zanimljivo što neki od političara sa kojima smo i mi imali posla poput Warrena Christophera i Jamesa Bakera imaju učešće u filmu.
Ono po čemu se u krajnjoj liniji razlikuju Republikanci i Demokrate u Roachovom filmu jeste to što su Demokrate potegle sve moguće liberalne teze i zakonske mogućnosti ne bi li izbori bili što pošteniji pošto su shvatili da im to odgovara, a Republikanci su želeli da se prizna taj prvi, sporni rezultat pošto je njima odgovarao. Međutim, iako se ispostavlja da je sistem izbora vrlo bizaran, i Demokrate to maltene uspevaju da dokažu, u ceo proces su ušli tek kad se ispostavilo da ih je taj sistem koštao pobede. Iako u ovom filmu ličnosti iz Demokratske partije zastupaju liberalno, logično, istinski demokratsko razmišljanje, ipak treba imati na umu da su oni u tu euforiju upali tek kad su osetii da je to put koji ih vodi na vlast.
Što se Republikanaca tiče, oni su prikazani kao vešte, narodjačke hulje, međutim, isto tako, i njihovo antidemokratsko ponašanje je u suštini inspirisano pokušajem da se dokopaju vlasti, i sasvim je moguće videti iste te ljude kako zastupaju sličan stav kao i Demokrate. Za razliku od Demokrata koji su razjedinjeni i relativno zavađeni mđu sobom, Republikanci su prikazani kao ljudi koji su odaniji jedni drugima, a u sdeni kada james Baker objašnjava zašto je prešao iz Demokrata u Republikance vidimo da se njihova unutrašnja kohezija bazira na prisnijim međuljudskim odnosima.
Konačno, odlična poenta je sačuvana za kraj filma kada se oktriva da šefovi izbornih štabova zapravo ne veruju u svoje kandidate.
Roach je postigao pravi film look, i osim u par situacija u kojima mu prorade komediografski instinkti, naročito u scenama sa porodicom Bush. Međutim, mislim da je dostojno omdenio Sydneya Pollacka koji je trebalo da snima RECOUNT ali se razboleo.
U svakom slučaju, koga god zanima politika, preporučujem RECOUNT kao zreo primer prikazivanja jedne situacije koja je podatna za razna tendenciozna i uznemirena tumačenja.
Ovaj film je izuzetno zanimljiv da se gleda iz srpske perspektive pošto su krađe na izborima kod nas česta pojava, ali ipak naši autori se do sada nikada nisu ovako eksplicitno pozabavili tom temom. Mislim da je kranje vreme da naše televizije kao HBO i BBC počnu da snimaju serije i TV filmove o našoj politici, naslove poput AFERE BODRUM i sl.
Ne samo da bi bilo zanimljivo i poučno videti dramatizaciju tih događaja, već bi oni svakako bili zanimljiviji i strancima od prikaza politike u nekim uglađenijim duštvima.
RECOUNT je sasvim jasno, na strani holivudskih liberala, i naprosto na nivou strukture "navija" za Demokrate pošto se njihova borba više prati od republikanske i njihovi članovi su prikazani kao simpatični i uporni likovi dočim su republikanci dosta rigidniji, prljaviji, isključiviji, a po ličnosti Katherine Harris bilo ih je i priglupih.
Ipak, kad se sabere utisak koji donosi Roachov film, čini mi se da su zaključci podeljeni. Ako imam na umu da mi je RECOUNT prvi i jedini ozbiljniji dokument koji sam sagledao o ovoj temi, i da nisam imao priliku da vidim išta što bi Republikanci izneli kao svoju istinu, ne mogu da kžem da je RECOUNT bio apsolutno pristrasan.
RECOUNT je pokazao pre svega da i u institucijama kao što su federalni i državni sudovi, pa čak i vrhovni sudovi postoje sudije koje su na strani partija koje su ih imenovale, a da isto važi i za lokalne administracije. Međutim, iako su u konkretnom slučaju Floride oni mahom na strani Republikanaca jer su tamo oni na vlasti, postoje i na Floridi i van oni koji su liberali i na strani Demokrata, tako da se ne može reći da su Republikanci uzurpirali čitav sistem i u tom smislu RECOUNT nikada ne zalazi u domen paranoia-trilera.
Međutim, sasvim je sigurno da RECOUNT kritikuje činjenicu što su institucije politizovane. S druge strane, uprkos svim manipulacijama, RECOUNT svedoči o tome da zakon i sistem ipak na neki način funkcionišu pošto uprkos svim teškoćama i opstrukcijama, Demokrate zamalo uspevaju da se izbore za ponovno ručno prebrojavanje glasova, a praktično Gore je pre potpunog okončanja svih potencijalnih pravnih procesa odlučio da obustavi pritisak kako se zemlja ne bi kompromitovala.
Nama može biti zanimljivo što neki od političara sa kojima smo i mi imali posla poput Warrena Christophera i Jamesa Bakera imaju učešće u filmu.
Ono po čemu se u krajnjoj liniji razlikuju Republikanci i Demokrate u Roachovom filmu jeste to što su Demokrate potegle sve moguće liberalne teze i zakonske mogućnosti ne bi li izbori bili što pošteniji pošto su shvatili da im to odgovara, a Republikanci su želeli da se prizna taj prvi, sporni rezultat pošto je njima odgovarao. Međutim, iako se ispostavlja da je sistem izbora vrlo bizaran, i Demokrate to maltene uspevaju da dokažu, u ceo proces su ušli tek kad se ispostavilo da ih je taj sistem koštao pobede. Iako u ovom filmu ličnosti iz Demokratske partije zastupaju liberalno, logično, istinski demokratsko razmišljanje, ipak treba imati na umu da su oni u tu euforiju upali tek kad su osetii da je to put koji ih vodi na vlast.
Što se Republikanaca tiče, oni su prikazani kao vešte, narodjačke hulje, međutim, isto tako, i njihovo antidemokratsko ponašanje je u suštini inspirisano pokušajem da se dokopaju vlasti, i sasvim je moguće videti iste te ljude kako zastupaju sličan stav kao i Demokrate. Za razliku od Demokrata koji su razjedinjeni i relativno zavađeni mđu sobom, Republikanci su prikazani kao ljudi koji su odaniji jedni drugima, a u sdeni kada james Baker objašnjava zašto je prešao iz Demokrata u Republikance vidimo da se njihova unutrašnja kohezija bazira na prisnijim međuljudskim odnosima.
Konačno, odlična poenta je sačuvana za kraj filma kada se oktriva da šefovi izbornih štabova zapravo ne veruju u svoje kandidate.
Roach je postigao pravi film look, i osim u par situacija u kojima mu prorade komediografski instinkti, naročito u scenama sa porodicom Bush. Međutim, mislim da je dostojno omdenio Sydneya Pollacka koji je trebalo da snima RECOUNT ali se razboleo.
U svakom slučaju, koga god zanima politika, preporučujem RECOUNT kao zreo primer prikazivanja jedne situacije koja je podatna za razna tendenciozna i uznemirena tumačenja.
No comments:
Post a Comment