Friday, March 14, 2008

ČITULJA ZA ESKOBARA

Pogledao sam ČITULJU ZA ESKOBARA.

Film je užasan na mnogo nivoa ali je zanimljiv za gledanje. Ne mogu da kažem da dostiže guilty pleasure razmere jer sam se ja jedva na prvo gledanje izborio sa filmom, ali definitivno će imati neku vrstu ekskluzivnosti u svakom sledećem pregledu kurioziteta srpske kinematografije.

Za razliku od MRTAV LADAN, RINGERAJE, POTERE ZA SREĆKOM i sličnih pokušaja, ovaj je barem po nečemu atipičan, mada je negde na toj liniji, give or take.

Ja sam oduvek, na neki način, imao soft spot za Debelog zato što smatram da je jedini problem njegovih filmova bio u tome što naprosto nisu dobri, što se za okolnosti naše kinematografije u kojoj nevolje većine naslova tek počinju time što nisu dobri.

Pokojni profesor Aca Đorđević, inače veliki reditelj i profesionalac, govorio je kako je za svakiog reditelja važno da ispuni tri kriterijuma da snima brzo, jeftino i dobro, s tim što na jednom filmu može da ispuni samo dva od ta tri kriterijuma. Kod Debelog je uvek bilo brzo i jeftino i time se može objasniti činjenica da je stigao do trećeg filma iako mu nijedan nije bio dobar. Međutim, i tu negde imam soft spot za njega, pošto je barem vrlo praktičan razlog kako dolazi do filmova. Uostalom MRTAV LADAN je bio veliki hit šta god ja mislio o njemu.

ESKOBAR je njegov najzanimljiviji film.

Pre svega zato što mislim da je Debeli ovim projektom nasamario producente pošto uopšte nije reč o komediji, čak ni o krimi komediji kako ga najavljuju. Ovo je film koji je prepun scena koje ne samo danisu smešne nego su po svojoj postavci i tragične a sam zaplet je isti takav.

Naime, zaplet govori o novobeogradskom dečaku gandiju, sinu brutalnog DBovca koji ga molestuje, koji polazi stranputicom delinkvencije usput zlostavljajući svog feminiziranog školskog druga Borka, koga će se potom roditelji odreći preko novina zbog feminiziranosti. Gandi postaje kriminalac, i ostaje sam pošto majka ubije oca i ode u zatvor, a Borko odlazi u Amsterdam i menja pol. Posle više od deset godina, novobeograđanin Borko se vraća u Srbiu u liku Hrvatice koja govori asinhrono, upoznaje se sa Gandijem i oni se smuvaju.

U isto vreme, Gandijeva banda ubija čoveka koji se zove Srpski Eskobar. Međutim, pre ubistva u novinama izlazi čitulja za Pabla Eksobara koju je iz zezanja dao par beogradskih stonera, čime se navlači cop heat na osumnjičene ubice pošto se policija uvredi što su najavili ubistvo preko novina. Iako je to naslov filma, ovaj zaplet praktično i nije tema filma sem zamajca za neke krimi sukobe.

Konačno, celu ovu priču sa neba priča Anđeo.

Film je neraskidivo i eksplicitno vezan za niz srpskih naslova, od MI NISMO ANĐELI, RANA, MALOG SVETA do KAD PORASTEM BIĆU KENGUR. Naravno, ti filmovi su imali neke svoje srane uzore ali je besmisleno povezivati ESKOBARA sa tim stranim uzorima kada postoje srpski filmovi koji su te reference eksplicitno koristili i assess to material je nedvosmislen. na neki način ESKOBAR je kao KILL BILL za poslednju deceniju našeg filma.

Plotline sa Anđelom je baš test inteligencije i nije mi jasno kako nije izbačen na nivou scenarija iili u post-produkciji kroz montažu i minoran rewrite sa još minornijim dosnimavanjem. Taj plotline zaista zasustavlja film, donosi besmislene uloge ljudi koje gledamo na televiziji svaki dan-Zijaha Sokolovića, Seke Sablić i Borisa Komnenića, i morao je da leti.

Međutim, taj plotline sa Anđelom ima jedan samoreferentni detalj. Naime, u tom plotlineu, Anđeo stalno kontemplira o tome kako u životu postoje slučajnosti itd. Svaka priča je bazirana na određenim sticajima okolnosti i kontemplacija o prirodi sticaja okolnosti u filmu, osim ukoliko film ne govori o nekoj seriji nesrećnih događaja je potpuno besmislena. U filmu kao što je ESKOBAR, takva kontemplacija je uvredljivo besmislena. No, imajući u vidu karakteristiku scenarija koje je ranije pisao Debeli u kojima slučajnost igra veliku ulogu u zapletu, člini se da ovaj plotline negde pokušava da rekapitulira tu fazu njegove karijere.

U tehničkom smislu, film prilično loše izgleda. Fotorgrafija pokušava da bude glossy bez pokrića, sa konstantnom preosvetljenošću svih scena koje filmu daju izgled neuspele reklame, i radnju čine tromom. Debelom zaista ne idu od ruke ti eksperimenti sa glamuroznom fotogafijom, videlo se to još u SREĆKU i čini mi se da mu je bolje pristajao prljaviji stil iz MRTAV LADAN.

Rekonstrukcija protoka vremena pošto film obiluje flešbekovima je takođe prilično sporna, pošto je ovo film smešten u svetu u kome ljudi pored toga što govore asinhrono uglavnom i ne stare, deca imaju neodredive godine i sl.

Jedan od detalja koji posebno nerviraju je to što se u filmu demoliraju i lome uglavnom domaća jeftina kola i to u dva navrata, tako da kad god se pojavi domaći auto znaš da će biti demoliran. Nije problem patriotske prirode već naprosto previše razotkriva niskobudžetnu prirodu filma. Uostalom u psihološkom smislu mnogo veći efekat ima lomljenje stranog auta. U tom smislu respekt za MILOŠA BRANKOVIĆA u kome se demolira SAAB (inače omiljeni auto srpskih reditelja-tokom devedesetih su ga vozili Srđan Dragojević i Emir Kusturica, često se koristi i u filmovima tipa DIŠI DUBOKO, JUG JUGOISTOK).

Gluma je mixed bag. Deca u flešbekovima su očajna. Tamara Garbajs izgleda "k'o avion" ali je njen tonski deo užasno slabo urašđen u postu tako da lik govori jako asinhrono. Njen glumački range je evidentno ograničen, ona manekenski raspolaže sa tri osnovna izraza lica, i još ima ograničenje što mora da glumi Beograđanku. rene Bitorajac je potpuno miscast, ovaj heavy duty Purger igra policajca Miletu , i jedva govori u pokušaju da prikrije izvorni i doda neki imaginarni srpski naglasak. Ceo taj regionalni deo je prilično sporan naročito zato što mislim da neće doneti neki regionalni skor jer je film vrlo lokalan beogradski. Uostalom videli smo kako je kod nas prošao makedonski film KONTAKT u kome glumi najpopularniji srpski glumac, pa to publici nije značilo aposlutno ništa.

Vojin Ćetković je ono što smo mogli da očekujemo od njega sa dodatkom da njegov lik naizmenično govori normalno a u pojedinim scenama govori kao agresivni zeldi. To je nedopustiv previd.

Marko Živić je jedini uspeo da se izvuče dostojanstveno, simpatičnom ulogom klišetiziranog Ćetkovog freaky sidekicka.

Boris Milivojević i Miša Samolov rutinski igraju rutinske stonere čiji likovi su do te mere opšte mesto da se čini kao da se fabrički ugrađuju na traku u Sonyjevoj fabrici pre isporuke u Srbiju. Oni kao da su počeli da glume pre četiri godine u KENGURU i sad su se nekako dovukli do nas.

Čitava genderbending priča se svakako mora uzeti u obzir kada se budu pravile antologije o rodnim,queer i ostalim pitanjima u jugoslovenskom filmu, međutim, promena pola zapravo nije naročito tematizovana. Film je tretira kao big deal i veliki plot point ali na kraju nije ozbiljnije istražio to pitanje, osim kao gimmick u zapletu. Međutim zanimljivo je koliko se srpki film liberalizovao ove sezone po pitanjima seksualnosti a naročito seksualnih manjina. kada saberemo MILOŠA BRANKOVIĆA, ESKOBARA, NA LEPOM PLAVOM DUNAVU, vidimo da su naši autori sa par decenija zakašnjenja počeli da otkrivaju draži preispitivanja seksualnosti na filmu.

Publika je došla u bioskop očekujući komediju i osim u tragovima, nije je dobila. Ipak postoje jedno tri-četiri mesta koja su dobila, meni nerazumljivu, esktatičnu reakciju publike. Stoga, očigledno je da je marketing uspeo da ubedi narod kako je reč o komediji i narod će ići u bioskop naštimovan na smeh. No, film to u suštini ne pruža.

Debeli je očigledno želeo da snimi svoje RANE, i u tom cilju zaista nije snimio komediju već mali niche film koji bi, da je ukrajinski, verovatno gledali prepodne na FESTu u programu EVROPA VAN EVROPE, a jedino u Srbiji, ovo dobija status totalnog mejnstrima.

* 1/2 / * * * *

No comments:

Post a Comment