Tuesday, January 15, 2008

MALI VOJNICI

Pogledao sam MALE VOJNIKE Bahrudina Bate Čengića i mogu reći da se radi o jednom od overlooked filmova.

Reč je o vrlo jednostavnom filmu koji je napisao Mirko Kovač u kome se kroz vrlo čistu, i denotativno nepretencioznu priču prelama

niz vrlo zanimljvih ideoloških pitanja i mudro se progovara o tada aktuelnim ideološkim okolnostima.

Postavka je krajnje jednostavna, gotovo prozaična. Mali Nemac iz Banata, čiji je otac bio nemački oficir ostaje siroče i krajem

rata ga prebacuju u sirotište u jednom katoličkom samostanu u Hercegovini. Tamo su uglavnom deca palih komunističkih boraca koji

su svi uglavnom poginuli na neke strašne načine i uprkos tome što mali Nemac prikriva svoje poreklo, druga deca ga ubrzo provale.

Vrlo je zanimljivo suptilno poigravanje lokacijama u filmu. Naime, dečak dolazi iz Banata, u hardcore Hercegovinu gde su se

dešavale najžešće borbe i najsvirepiji ustaški zločini i tu zatiče decu koja su, ne samo prisustvovala najstrašnijim sudbinama

svojih roditelja, več ima i dece koja su učestvovala u borbi. Dakle, dečak iz relativnog folksdojčerskog spokoja dolazi u samo

srce NOB tame, u kome se nalaze deca koja su u rasponu od traumatizovane, preko one zaklete na osvetu, do one koja misle da su

sazrela pošto su učestvovala u ratu.

Odrasli u suštini ni ne uspevaju da ih kontrolišu pošto deca između sebe dele traumu koja ih izdvaja i u suštini zahvaljujući toj

traumi odrasli ni nemaju na čemu da baziraju svoj autoritet. Ubrzo se deca transformišu u klasičan posleratni ratni, preki, sud i

žele osvetu, i u toj želji polako počinju da se okreću i protiv samih vaspitača, naročito kada shvate da brojčano mogu da ih

nadvladaju. I tu su neke od najzanimljivijih scena kada loženje na rat počne u deci da budi "ono najgore u ljudima".

S druge strane, svi odrasli prikazani van likova dvoje vaspitača su uništeni i promašeni ljudi. Otac jednog od siročića se

pojavljuje kao ratni veteran, alkoholičar koji je kolonista u Vojvodini, istoj onoj iz koje dolazi nemačko siroče, i očigledno je

da ni pobednici nemaju dovoljno zrelosti da naprave svet koji nije opterećen atavizmima. Deca s druge strane prihvataju te spoljne

faktore kao apsolutne autoritete pošto su prepuštena sama sebi. S druge strane, tu je lik lokalnog zanesenjaka i opsenara čije

priče na kraju uopšte nisu toliko sulude koliko deluju iz vizure dijalektičkog materijalizma, ali ga vaspitač po dužnosti izbacuje

iz njihove okoline.

Gluma dece je odlična i povremeno se bazira na imitaciji koja je jako funkcionalna u scenama ritualnog suđenja malom Nemcu. Klinci

su zaista uspeli da izgrade karaktere.

Čengićeva režija je vrlo vešta, pismena, uz odličnu upotrebu detalja i muzike koju potpisuje Bojan Adamič i ponovo je koncipira

kao ready made sa upotrebom znakovitih poznatih melodija koje su imale masovnu ideološku upotrebu.

MALI VOJNICI je uspeo da dogura do jedne od selekcija kanskog festivala.

Iako smo na sličnu temu imali niz filmova, od kojih su mnogi poput BATORU ROWIARU i mnogo bolji, Čengićef film uspeva da napravi

odličan istorijski benefit od istorijskog konteksta. To je nažalost nešto što bosanski film potom nikada nije dostigao.

* * * / * * * *

No comments:

Post a Comment