Pogledao sam FRIDAY NIGHT LIGHTS Peter Berga, courtesy of Ginger, koji sam ranije sticajem okolnosti propustio.
Reč je o vrlo zanimljivom gridiron filmu koji prati put jedne teksaške srednje škole do državnog šampionata.
Međutim, pošto je reč o post-ANY GIVEN SUNDAY gridiron filmu, film nema srećan kraj, odnosno ne završava se pobedom. S druge strane, za ovu ekipu se čak ne bi moglo reći ni da je autsajder koji je daleko dogurao, iako je činjenica da u filmu ova jaka ekipa ima dosta problema i pehova.
Naprosto, Berg je prikazao jednu sezonu tima koji dolazi iz male teksaške sredine opterećene američkim fudbalom, u kojoj zapravo jedino fudbal funkcioniše, fudbal predstavlja smisao života i što je najvažnije, američki fudbal je jedini način za te mlade ljude da prevaziđu ograničenja svoje sredine.
Iako je Berg realizovao film u najboljoj tradiciji Dona Simpsona, sa nizom briljantnih tehničkih rešenja, vrlo efektno i fetišistički, sa naprženim gitarskim skorom koji su pruižili Explosion in the Sky, iza svega toga se krije jedna prilično subverzivna poruka koju čuva za par poslednjih sekvenci.
Scene sportskog nadmetanja dobijaju osobine pravog rata, i ceo film je rađen sa tenzijom koja bi bila ravna tenziji filma o NFL. Međutim, u par završnih scena, Berg pravi zaokret, prvo kada u inspirational govoru, trener kaže igračima da je većini njih ovo poslednja utakmica koju igraju pošto se posle srednje škole višđeneće baviti američkim fudbalom, pošto nisu dovoljno dobri za dalje napredovanje, i kada se ispšostavi da je ceo rat zapravo uzaludan, i da su sve to vreme umesto kidanja nerava i svojih tela mogli naprosto uživati u igri. A drugi je kada se ispostavi da su oni koji su bili sportski najambiciozniji u stvari najgore prošli u životu.
I u tom smislu, FRIDAY NIGHT LIGHTS je možda i najperverznija demistifikacija američkog high school sporta, pošto je s jedne strane urađen kao propgandni film, a čak je i postao blokbster, a s druge strane ne nudi ništa sem poente da tim sportom vlada hipokrizija, da nepovoljno utiče na mlade ljude, da ih odvraća od školovanja i vaspitavanja nudeći im iluzije o ogromnim ugovorima, i da je konačno sve to jedan kratkotrajam mehur koji se lako rasprši.
Ja ne znam da li je ta ideja svesno forsirana, moguće je i da nije, ali FRIDAY NIGHT LIGHTS je vrlo zanimljiv film, ali nikako nije film o herojstvu.
Čak naprotiv.
O tome najbolje govore odnosi junaka sa ženama koji su vrlo površni i ne mnogo prisniji od onih koje gledamo u komedijama o geekovima koji mrze jockove.
Štaviše, iza tonyscottovskog sjaja, krije se larryclarkična pozadina, a čak ni surovi odnosi koje ja opisujem nemaju svrhu apologije dog eat dog miljea, pošto u ovoj priči niko ne pobeđuje, i čak i oni koji su ranije osvojili titulu, njihovi očevi, završavaju kao lokalne karikature i potrošeni ljudi.
U svakom slučaju, ja nikada nisam gledao ovako bizaran mačistički feelgood spektakl.
* * * / * * * *
Reč je o vrlo zanimljivom gridiron filmu koji prati put jedne teksaške srednje škole do državnog šampionata.
Međutim, pošto je reč o post-ANY GIVEN SUNDAY gridiron filmu, film nema srećan kraj, odnosno ne završava se pobedom. S druge strane, za ovu ekipu se čak ne bi moglo reći ni da je autsajder koji je daleko dogurao, iako je činjenica da u filmu ova jaka ekipa ima dosta problema i pehova.
Naprosto, Berg je prikazao jednu sezonu tima koji dolazi iz male teksaške sredine opterećene američkim fudbalom, u kojoj zapravo jedino fudbal funkcioniše, fudbal predstavlja smisao života i što je najvažnije, američki fudbal je jedini način za te mlade ljude da prevaziđu ograničenja svoje sredine.
Iako je Berg realizovao film u najboljoj tradiciji Dona Simpsona, sa nizom briljantnih tehničkih rešenja, vrlo efektno i fetišistički, sa naprženim gitarskim skorom koji su pruižili Explosion in the Sky, iza svega toga se krije jedna prilično subverzivna poruka koju čuva za par poslednjih sekvenci.
Scene sportskog nadmetanja dobijaju osobine pravog rata, i ceo film je rađen sa tenzijom koja bi bila ravna tenziji filma o NFL. Međutim, u par završnih scena, Berg pravi zaokret, prvo kada u inspirational govoru, trener kaže igračima da je većini njih ovo poslednja utakmica koju igraju pošto se posle srednje škole višđeneće baviti američkim fudbalom, pošto nisu dovoljno dobri za dalje napredovanje, i kada se ispšostavi da je ceo rat zapravo uzaludan, i da su sve to vreme umesto kidanja nerava i svojih tela mogli naprosto uživati u igri. A drugi je kada se ispostavi da su oni koji su bili sportski najambiciozniji u stvari najgore prošli u životu.
I u tom smislu, FRIDAY NIGHT LIGHTS je možda i najperverznija demistifikacija američkog high school sporta, pošto je s jedne strane urađen kao propgandni film, a čak je i postao blokbster, a s druge strane ne nudi ništa sem poente da tim sportom vlada hipokrizija, da nepovoljno utiče na mlade ljude, da ih odvraća od školovanja i vaspitavanja nudeći im iluzije o ogromnim ugovorima, i da je konačno sve to jedan kratkotrajam mehur koji se lako rasprši.
Ja ne znam da li je ta ideja svesno forsirana, moguće je i da nije, ali FRIDAY NIGHT LIGHTS je vrlo zanimljiv film, ali nikako nije film o herojstvu.
Čak naprotiv.
O tome najbolje govore odnosi junaka sa ženama koji su vrlo površni i ne mnogo prisniji od onih koje gledamo u komedijama o geekovima koji mrze jockove.
Štaviše, iza tonyscottovskog sjaja, krije se larryclarkična pozadina, a čak ni surovi odnosi koje ja opisujem nemaju svrhu apologije dog eat dog miljea, pošto u ovoj priči niko ne pobeđuje, i čak i oni koji su ranije osvojili titulu, njihovi očevi, završavaju kao lokalne karikature i potrošeni ljudi.
U svakom slučaju, ja nikada nisam gledao ovako bizaran mačistički feelgood spektakl.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment