Sinoć smo se Žika i ja momački podsetili jednog definite curio filma, koji doduše ima prepoznat kultni status, i nije autsajderski i teorijski je do sad već bio dobrano emancipovan.
Reč je naravno o BUBAŠINTERU Milana Jelića, snimljenom 1971. godine, totalno bizarnom malom filmu koji meni, sa VRANAMA predstavlja velikog favorita iz senke u jednom pravcu koji u principu ne volim.
Međutim, za razliku od ostatka teškog, oporog, kafanskog, u suštini reakcionarnog i naivnog Crnog talasa, BUBAŠINTER je (kao i VRANE) jedno potpuno off the wall ostvarenje koje u stvari mnogo više duguje piscima poput Geneta ili Sallingera, nego ma kojoj od inkarnacija teških socijalnih priča, bolnih i neizrecivih.
Naime, dok ostatak Crnog talasa govori o nekim raznim huljama sa margine ili ljudima koji se ne snalaze u novim društvenim okolnostima ili dramatičnim istorijskim događajima, BUBAŠINTER govori o vitalnom, čak na neki način i živahnom beogradskom undergroundu koji je van sistema u svakom smislu, to su ljudi koji su izvan zakona, sistema, pa čak i ustaljenih seksualnih praksi.
I ono što je najvažnije od svega, ovaj film čak to ni ne eksploatiše već čini da jedna apsolutna neubičajenost odnosa, naročito za kontekst socijalističkog društva, bude predstavljena kao nešto sasvim normalno, čime ide u korak sa Fassbinderom i anticipira Almodovara.
Činjenica da je ovakav film uopšte snimljen u onom periodu čak i ne mora da govori o nekoj vrsti liberalnosti koja je postojala tada i koja je apsolutno prevazilazila sadašnju iako je tada kinematografija bila mnogo više subvencionirana od države nego danas. To se već podrazumeva, i to nije sporno. Ne samo da je postojao liberalizam, i ne samo da su zabrane u suštini podsticale autore, nego bi se moglo reći da su u društvu u dovoljnoj meri postojale ideje progresa koje su povremeno generisale verovatno autentičnu potrebu za preispitivanjem određenih pojava.
Međutim, meni je zanimljivije nešto drugo. Naime, ono što je ključ ovog filma to je unutrašnja oslobođenost samih autora, koja im je omogućila da se približe Fassbinderu ili Almodovaru.
Znajući ono što se snima vidimo da naši autori u principu nisu u sebi uspeli da prevaziđu neke prepreke koje su ovi pre 36 godina bili kadri da savladaju. A ne bih rekao da ni u domenu onoga šo je ostalo nesnimljeno imamo baš puno autora koji su zaista spremni na tako nešto, iako ih naravno u undergroundu ima više.
Ono što je takođe zanimljivo to je da upravo BUBAŠINTER čak i anticipira neke stvari u domenu pop filma, recimo strukturu porodice koji će isti scenarista prebaciti u VARLJIVO LETO i tretirati na mejsntrim način, i uopšte ceo taj coming of age momenat u našim filmovima nostalgije.
Dakle, u nekadašnjem filmskom ambijentu postojao je kapacitet prelivanja iz alternative u mejnstrim što čini svaku snažnu kinematografiju.
* * * * / * * * *
Reč je naravno o BUBAŠINTERU Milana Jelića, snimljenom 1971. godine, totalno bizarnom malom filmu koji meni, sa VRANAMA predstavlja velikog favorita iz senke u jednom pravcu koji u principu ne volim.
Međutim, za razliku od ostatka teškog, oporog, kafanskog, u suštini reakcionarnog i naivnog Crnog talasa, BUBAŠINTER je (kao i VRANE) jedno potpuno off the wall ostvarenje koje u stvari mnogo više duguje piscima poput Geneta ili Sallingera, nego ma kojoj od inkarnacija teških socijalnih priča, bolnih i neizrecivih.
Naime, dok ostatak Crnog talasa govori o nekim raznim huljama sa margine ili ljudima koji se ne snalaze u novim društvenim okolnostima ili dramatičnim istorijskim događajima, BUBAŠINTER govori o vitalnom, čak na neki način i živahnom beogradskom undergroundu koji je van sistema u svakom smislu, to su ljudi koji su izvan zakona, sistema, pa čak i ustaljenih seksualnih praksi.
I ono što je najvažnije od svega, ovaj film čak to ni ne eksploatiše već čini da jedna apsolutna neubičajenost odnosa, naročito za kontekst socijalističkog društva, bude predstavljena kao nešto sasvim normalno, čime ide u korak sa Fassbinderom i anticipira Almodovara.
Činjenica da je ovakav film uopšte snimljen u onom periodu čak i ne mora da govori o nekoj vrsti liberalnosti koja je postojala tada i koja je apsolutno prevazilazila sadašnju iako je tada kinematografija bila mnogo više subvencionirana od države nego danas. To se već podrazumeva, i to nije sporno. Ne samo da je postojao liberalizam, i ne samo da su zabrane u suštini podsticale autore, nego bi se moglo reći da su u društvu u dovoljnoj meri postojale ideje progresa koje su povremeno generisale verovatno autentičnu potrebu za preispitivanjem određenih pojava.
Međutim, meni je zanimljivije nešto drugo. Naime, ono što je ključ ovog filma to je unutrašnja oslobođenost samih autora, koja im je omogućila da se približe Fassbinderu ili Almodovaru.
Znajući ono što se snima vidimo da naši autori u principu nisu u sebi uspeli da prevaziđu neke prepreke koje su ovi pre 36 godina bili kadri da savladaju. A ne bih rekao da ni u domenu onoga šo je ostalo nesnimljeno imamo baš puno autora koji su zaista spremni na tako nešto, iako ih naravno u undergroundu ima više.
Ono što je takođe zanimljivo to je da upravo BUBAŠINTER čak i anticipira neke stvari u domenu pop filma, recimo strukturu porodice koji će isti scenarista prebaciti u VARLJIVO LETO i tretirati na mejsntrim način, i uopšte ceo taj coming of age momenat u našim filmovima nostalgije.
Dakle, u nekadašnjem filmskom ambijentu postojao je kapacitet prelivanja iz alternative u mejnstrim što čini svaku snažnu kinematografiju.
* * * * / * * * *
Zar nije iz Bubašintera evolutivno približniji Čuvar plaže? Inače, dijalozi u Bubašinteru su ono što mene oduševljava. Likovi izgovaraju nadrealan tekst u odnosu na situacije i upravo to daje realnu sliku poruke.
ReplyDelete