Thursday, May 31, 2007

MATURANTI - PAZI ŠTA RADIŠ

mrkoye i ja smo veceras pogledali film MATURANTI - PAZI STA RADIS Milana Jelica za potrebe researcha, i moram reci da se radi o ostvarenju izuzetne pop-kulturne relevantnosti.

S jedne strane imamo ceo McLarenov getting away with it koncept. Dakle, cinjenica da su ljudi snimili film, i da im nije bio zabranjen dalji rad u kinematografiji je poprilican uspeh.

Ako imamo u vidu da su cak i strucni i vrlo profesionalno potvrdjeni saradnici poput DPa Bote Nikolica ili kompozitora Zorana Simjanovica, u ovom filmu pruzili ispod svog minimuma, moglo bi se reci da je rec o zescem javasluku.

Montazer Vuksan Lukovac, inace legenda nase kinematografije, i covek koji je zasluzan sto su srpski filmovi bili relativno gledljivi, koji je ipak uspevao da sklopi smislene skupove kadrova koje su snimali ljudi koji nisu znali apsolutno nista o filmu i reziji, ovde nije imao posla, posto je Milan Jelic, inace dramaturg po struci i klasic Dusana Kovacevica, i jedna od bitnih ikona Novog talasa, sve resavao kroz mizankadrove. mrkoye smatra da to nisu mizan kadrovi, ali sta su onda? sta su ako mizan nisu?

Pa moglo bi se reci da je Jelkica na ekonomican nacin koristio traku i snagu ljudi iz sektora kamere te ih nije terao da je previse pomeraju. Barem ne vise od onoga sto je prenosenje sa jedne lokacije na drugu.

Mnogi mladi reditelji grese kada prekadriraju komediju, ali Jelkica je ovu podkadrirao.

Kad je rec o scenariju koji je Jelkica napisao zajedno sa Predragom Perisicem, koji je zajedno sa njim bio alumnus serijala NA ODREDJENO VREME, zanimljivo da je Perisic posle ovoga postao profesor. Kako ga nije bio strah da ce neko od studenata nabaviti VHS? Mada, iz primera otaku znamo da je studente strah da li ce Perisic doci do njihovog scenarija posto je sklon da im ripuje ideje.

Scenario je by the numbers izuzev u situacijama kada je potpuno dementan. Naime, iako govori o maturantim, film ima i bizaran subplot sa sefom kucnog saveta koji izvodi vojne vezbe i forsira stanovnike svoje zgrade da pobede na nekom takmicenju, sto nema apsolutno nikakve veze sa pricom filma, izuzev sto je sef kucnog saveta otac glavne junakinje.

Dijalozi su cheesy ali nisu liseni bogate konotativnosti. Recimo, zanimljiv je devojke sa sela koja radi u prodavnici duvana u hotelu, koji je inace pretty obviously sniman u nekoj zabiti u Srbiji a glumi Beograd.

Devojka sa sela je zavrsila frizersku skolu i dosla je u Beograd misleci da ce tu lakse naci posao. Medjutim, pronasla je nesto drugo. Nju u hotelu napadaju razvratni clanovi kolektiva, i kako ona sama kaze, `sa njom hoce da legnu od kuvara do direktora`. U jednom trenutku ona optuzuje sefa sale da je ucenjuje gubljenjem posla ukoliko ne ode u sobu sa njim. Medjutim, sef sale to odlucno demantuje i nimalo nije postidjen. Posto ce devojka sa sela samo par scena kasnije reci najistinitiju ikada izrcenu u srpskom filmu a koja glasi, `Pricamo vec pola sata, a jos uvek nisi pedlozio ONO`, mogli bi pretpostaviti da simpaticna seljanka ima neku vrstu seksualne disfunkcije, i samim tim dovodimo u pitanje istinitost njenog iskaza o saradnicima.

S druge strane, kada glavna junakinja biva privedena u generic motelsku sobu, ona kaze, `Nikada nisam bila u ovako otmenom hotelu...` da bi ubrzo potom radi lakse defloracije momak sa odusevljenjem govorio o `starom dobrom MISONARCU`.

Naravno, kljucna scena u filmu je scena u 80s disko klubu, a ja sam sucker za scene u 80s disko klubovima, narocito u srpskom filmu. Tu imamo profesora koji kaze da je dosao ne bi li `sacovao sove`, ne bi li samo pola sata filma kasnije sa maturske veceri otisao sa svojom omiljenom ucenicom, opravdavsi se sofizmom da mu ona vise nije podredjena. Od podredjene do podvedene samo je par slova, a ovaj lik, kao profesor knjizevnosti, to najbolje zna.

MATURANTI je jedini film u kome mozemo videti Smokija kako divlje djuska uz MOZDA, MOZDA Lakih Pingvina koji to naizgled izvode uzivo. Od Lakih Pingvina u filmu mozemo cuti jos i remek-delo SIZIKU i nesto minorniji klasik DEVOJKA IZ SVEMIRA, a da ih sve vreme inace najavljuje Minimaks.

Narocito je lepo videti clana politickog saveta LDPa pred defloraciju, dakle izmedju trenutka kada je onakva kakvu ju je majka rodila i trenutka kada vise nece biti sasvim takva. Ne, Miloshe, nije u pitanju Latinka Perovic.

Naravno, radi se o Oliveri Jezini, koja je u ovm filmu zanosna kao i uvek, i obnazena kao i uvek, i sa onim divnim pogledom koji pokazuje da samo ceka da se obnazi kao i uvek, i kojim je gledala Buleta Goncica kada mu je ponudila olaksanje u vidu oralnog seksa u filmu Mise Radivojevica ZIVETI KAO SAV NORMALAN SVET. U ovom filmu olaksanja ipak nema, kraj je tuzan, a Olivera ga igra za sve pare, sa suncem koje izlazi na istoku, pored provincijskog motela, ...

Pored Oluivere i Lakih Pingvina, u filmu igra i Tasko Nacic koji ima par scena u kojima sparinguje sa Gidrom.

Ipak, ultimativni 80s sleaze je Milan Strljic, u ulozi pohotnog profesora knjizevnosti koji navaljuje na ucenicu koju igra nista manje pohotna Maja Sabljic.

Nesto drugaciji vid pohote pruza Gidsra Bojanic u ultimativnoj incest sleaze sceni kada juri pistoljem mladica osumnjicenog da je pokusao da mu razdevici kcer, koga golim grudima zaustavi Ljubisa samardzic i tda Gidra izgovfori besmrtni incest innuendo, `Ljudi, razumite me, meni je zena umrla, nisam mislio nista lose!` Naravno da nisi, momcino, iako si otac imas svoje potrebe, i zato te autori ne osudjuju!

Blagu subverziju Perisic i Jelic pokazuju kroz soft provokacije partije, ismevanje clanstva u partiji i aktivizma, kao i kroz uvodjenje diskursa koji ima izvesnu nostalgicnu crtu prema predratnoj Srbiji.

Kada se podvuce crta, Perisicev kljucni problem u opusu je uvek bio to sto je zeleo da uvede red i erudiciju u socijalisticki slapstick Sinise Pavica. Medjutim, on nije shvatao da taj svet ako se uredi gubi na svojoj magiji. Medjutim, Perke je ovde at his raunchiest, on i Jelkica ocigledno pokusavaju da se prisljamce na proto-gross-out talas teen komedija iz Amerike.

U svakom slucaju, ovo ostvarenje zasluzuje punu paznju, i kako to mrkoye kaze, treba ga preporuciti ljudima koji su spremni da gledaju izmedju kadrova.

* * / * * * *

Monday, May 28, 2007

BARKING DOGS NEVER BITE

Pogledao sam BARKING DOGS NEVER BITE Bong Joon-hoa, debitantski film reditelja koji nas je obradovao sa MEMORIES OF MURDER i THE HOST, a sve to courtesy of mrkoye.

Ovaj debitantski film najavljuje Bongovu nesdvakidašnju rediteljsku veštinu i smisao za humor. Tretman je uronjen duboko u žanr crnohumornog horora i film donosi nekoliko izuzetnih set-pieceova koji bi dobro došli i nekim afirmisanim holivudskim rediteljima.

Tema je pak socijalno-komunalno-dnevnopolitička, i BARKING DOGS DON'T BITE po svojoj temi najviše podseća na Gorana Markovića. Međuitim, toliko je dobro urađeno da sve deluje actually zanimljivo.

U debitantskom filmu Bong je započeo i saradnju sa nekim od svojih stalnih glumaca, i već u ovom filmu prepoznajemo tipičan Bongov stil glume sa dosta goofy laid-back momenata.

Neke kritike su zamerale filmu što nema fokusiraniju poentu, no meni to uopšte nije smetalo. Jedinba stvar koja bi se u teorijskom smislu mogla dati filma je da je sa svojih 110ak minuta možda malo predug u odnosu na jednostavnost priče, a opet ne znam tačno koji bi deo mogao da bude odstranjen izuzev jednog podugog monologa u kotlarnici.

U svakom slučaju, Bong mi je pružio uživanje u žanru koji me inače ne raduje previše.

* * * / * * * *

SUNSHINE

Ovaj post je pun spoilera.

Pošto je Miloševa kritika na Popboksu naslovljena Zenonom, moj post će se poslužiti jednim manje kontroverznim citatom, koji je u umetničkom smislu ipak bliži dometu Boyleovog filma.

Osim mene, aha
I milion tona teškog sunca
Osim tebe i mene
Ova zemlja nema nikoga
Van Gogh, Delfin


SUNSHINE me je prilično podsetio na neku pesmu Van Gogha, pretencioznu, besmislenu, punu velikih reči i velikih zvuka, i želje da toliko toga znači.

Naravno, ne mislim da je Boyle na Đuletovim granama, naprotiv. Ne mislim čak ni da je na Fincherovim. SUNSHINE je jedan muški promašaj u kome ja autor bio spreman da rizikuje, i nije uspeo, ali me i dalje zanima njegov sledeći film.

Pre svega problem filma je inflacija motiva i okolnosti. Naime, ovde su se na jednom mestu nasli sudbina planete Zemlje, zlo u ljudima, fizilčke neprilike u blizini Sunca, nestabilan brodski kompjuter, divni ambijenti za zadnje namere, i sve je to previše.

Kao u ALIEN VS PRESDATOR gde se ljudi nađu u klopci kako bi Predatori u njima gajili Aliene koji im služe za lov. I još puiramida može da se shapeshiftuje. Jebiga. Previše je.

SUSNSHINE je amalgam svega što može da zadesi putnike svemirskog broda u serioznom SF filmu. Junaci ovog filma očigledno nisu baš gledali puno filmova o svemirskim putovanjima, tako da su učinili sve moguće greške.

Pošli su na važnu misiju pa su onda skrenuli sa putanje. To nije bilo pametno.

I svima u publici je jasno koliko to nije bilo pametno, a da inače istovremeno nije objašnjeno zašto nisu mogli da odu pa da se vrate po drugu bombu ako zatreba, iako ja znam zašto, ali recimo mrkoye koga orbitalna putovanja manje zanimaju, ne zna.

Nikada nećemo saznati zašto su se prethodni naučnici, sličnog profila kao što su naši, onako smorili u svom brodu. Očigledno je da ovi naši ni u jednom momentu nisu bili toliko poneti emocijom kao prethodni, pa mi se čini da se na prvom brodu desio mnogo zanimljiviji film od ovoga koji nam je Boyle snimio.

Toliko o pogrešnim greškama. Hajde malo o spiritualnosti.

Spiritualnost je naravno ključ ovog filma. U blizini Sunca koje treba da se reaktivira kako bi se spasila Zemlja, spiritualnost buja. Ljudi su se našli u blizini izvora života ali ih je to odvelo na mračnu stranu.

Uostalom, ima scena u kojoj Michelle Yeoh mazi biljčicu posle požara. Gde ima spiritualnije od toga? To me je podsetilo na esencijalni Ajs Nigrutinov stih "Smorila se biljka i opet nije nikla."

Međutim, mračna strana izgleda kao generic slasher po radnji, i spot Nine Inch Nailsa po režiji. Kada je fizičar rekao da se u blizini sunca prepliću vreme i mesto, to se u Boyleovoj režiji već desilo kada je ljude po brodu počeo da juri onaj neki neošti čovek, po čijoj bi se koži, a bogami i po načinu kako likvidira Michelle Yeoh s leđa, falusoidnim svrdlom moglo reći da je zagoreo.

U tom smislu, nastaje potpuni poremećaj prostornih i vremenskih odnosa i potrebna je izuzetna koncentracija kako bi shvatili šta se tu zapravo dešava, i šta ti junaci zapravo hoće u toj zbrci.

Kad je reč o ritmu, SUNSHINE boluje od tuipičnog problema filma koji ne zna šta želi.

Naime, neke manje važne scene traju nepodnošljivo dugo. Popravka štita na brodu sa sve patetičnom kapetanovom žrtvom traje u prirodnoj veličini. Umesto da je ta situacija samo plot device, film se u toj deonici pretvara u film u popravci štita, gde inače, čak i ja, kao fan aeronautike, nisam baš shvatio šta oni treba da poprave, no bar sam se nadao da će neko od junaka reći, "Ja mislim da ovo može da se ubudži." a da mu drugi kaže, "Nek ti budži taj ko ti je rekao, ja ne znam".

Druga scena kojoj sam se nadao da će kad onaj ortak ode da ubije tužnog Japanca, biti elipsa, i da će da se pojavi Japanac sav krvav i da kaže, "Ljudi, nećete mi verovati, ovaj pokušao da me ubije, jedva sam se odbranio..."

Upravo ta slabost ličnosti u brodu mi takođe jako smeta. Neuverljivo mi je da na tako odgovornu misiju budu poslati ljudi tako slabog karaktera koji posrću na svakom koraku. Čini mi se da je to problem i ovog filma. Kako autori tretiraju svoje likova, tako su tretirali i film.

Sama ARMAGEDDON za odrasle (Mehio don't get jiggy with it, iako se završni showdown može nazvati skin flickom) završnica je onako poseban New Age ugođaj i jedino me je napunila divnim cinizmom pošto većina filmova ovog tipa ima onu varijantu - kakve su delije izginule da bi ovu žgadiju spasile - a ovde je to obrnuto.

No, kad se povuče crta, Boyle je snimio jedan promašaj, ali ipak nekako zanimljiv promašaj, i njima zaperavo nije puno okrnjio svoj rediteljski kredibilitet pošto mu je prišao svom snagom.

Smatram da film u sebi nije imao dovoljno sadržaja za umetničareje i da bi bio znatno bolji da je rađen kao čist generic žanr u kome je jasno šta se dešava i u kome se akcija pretpostavlja stanjima. Međutim, upravo bi direktna egzekucija razotkrila svu ispraznost ovog teksta. Boyle je dakle vodio unapred izgubljenu bitku.

* 1/2 / * * * *

Saturday, May 26, 2007

FADE TO BLACK

Pogledao sam sinoć FADE TO BLACK Olivera Parkera. O tome kakav je film najbolje govori činjenica da je čak i u Beogradu imao one night only projekciju.

To jest, narod je izlazio sa filma masovno, a moglo bi se reći da ga ni oni što su ostali nisu baš najpozitivnije doživeli, međutim nije sve to baš toliki disaster, iako će mrkoye pokušavati da dokaže suprotno, i iz tog solidnog disastera se mogu izvući neki zanimljivi zaključci.

Prvo, par reči o samoj projekciji. Projekciju je organizovala kuća Film 87 koja je inače poznata po saradnjama i raznim uslugama koje pruža italijanskim filmovima, uglavnom TV filmovima, u Srbiji.

U međuvreenu su oni otvorili i restoran Cinecitta u Košutnjaku, u Filmskom gradu, i sinoć je ekran Sava Centra bio ozbiljno ugrožen ogromnim bannerima koji reklamiraju restoran. Ako tome dodamo prilično besmislenu i loše odrađenu konferansu, koju ne znam ko je pisao, ali znam da su je izvodili Lena Bogdanović i Miroljub Lešo.

U svakom slučaju, ova projekcija je na kraju mnogo više ličila na naporni showcase za restoran nego premijeru filma, a slaba popunjenost SC i gomila srpskih filmskih radnika u publici su je učinili malom internom zabavom.

Kad je reč o filmu, FADE TO BLACK ima zanimljiv pitch, govori o apokrifnom događaju iz života Orsona Wellesa, no sama atraktivna premisa nije nadgrađena adekvatnom realizacijom.

FADE TO BLACK uprkos solidnoj ulozi Danny Houstona kao Orsona, ostaje prilično nejasan film, sa poznatim glumcima koji izglčedaju kao da su zarobljeni u filmu Miroslava Lekića, dakle koju nijansu ispod Darka Bajića.

Tome doprinosi i izvesna neveština u sektoru scenografije, kao i među asistentima režije koji nisu uspeli da lepo postave sve detalje ambijenta nisu valjano rešili pitanja drugog plana sa statistima.

Kada se svemu tome doda nedopustiv gaf da Oliver Parker pokušava da nam podvali dokumentarne snimke kao igrane iako nije učinio apsolutno ništa da ih usaglasi sa ostatkom materijala, onda FADE TO BLACK zalazi i u sfere blago diletantskog slučaja.

S druge strane, naši glumci koji se pojavljuju filmu, u većini slučajeva suočeni sa ozbiljnim inostranim majstorima underplaya, pokazuju koliko nemaju pojma. Iako, nijedan naš glumac nema toliko veliku ulogu da bi se mogo smatrati neuralgičnom tačkom filma, tragično izgleda taj spoj neveštine i besramnih pokušaja da budu primećeni u kadru.

Ključna nevolja FADE TO BLACKa je pored dosta tankog dizajna i arhaične režije, koja se doduše delimično može opravdati pseudo-retro pristupom, upravo je u tome što je film nejasan i što su likovi mimo Orsona jako nejasno postavljeni, a neke od ključnih likova igraju toliko neupečatljivi glumci da se često i zaboravi ko su ti neki ljudi, te samo po osećaju pretpostavljaš da su to neki od negativaca.

Kada se film zbog takvih nejasnoća svede na by the numbers materijal, onda bi morao da isporuči nešto drugo a FADE TO BLACK ne isporučuje.

Međutim, meni je ceo taj cirkus, delom što je snimljen kod nas, delom što glumi Danny Houston, bio gledljiv, mada koliko vidim ostalima baš i nije.

Zabavan detalj je kad kaže jedan od junaka da su u zaveri CIA, mafija i demohrišćani. U trenutku me je podsetilo na poslaničku listu LDP.

* * / * * * *

Monday, May 21, 2007

MURPHY'S LAW

Pogledao sam MURPHY'S LAW, courtesy of Ginger.

Film me je vratio u heyday First Productiona i njihovih izdanja Cannonovih filmova, kada sam ga čini mi se prvi put i gledao.

U svakom slučaju, po meni je kanonski Buchinsky upravo iz faza sa Michael Winnerom i J. Lee Thompsonom, iako je nominalno najveće klasike imao znatno ranije. Kad je reč o Buchinskom in njegovom sveukupnom opusu, njegov najznačajniji film na mojoj intimnoj listi svakako je TELEFON Dona Siegela koji mi i dan-danas odzvanja u sećanju kao prvi susret sa idejom psihomanipulacije. Sećam se da sam ga gledao kada sam išao u vrtić, i da sam mesecima posle toga gledao na sve aktivnosti koje smo imali u vrtiću.

Moja majka je inače veliki fan Buchinskog i samo se njenom lakomislenošću i moglo desiti dsa maleni Cripple dođe u kontakt sa jednim tako opakim ostvarenjem kao što je Siegelinijev TELEFON. Jako dugo sam tragao za VHS kopijom filma i kada sam ga konačno nabavio, pogledao sam ga i nisam se razočarao. U njemu je Siegelini napravio amalgam svojih BODY SNATCHERSa sa detektivskom oštrinom DIRTY HARRYja, poglavlje o TELEFONu u knjizi SIEGEL FILM je takođe zanimljivo pošto je u nastanak ovog filma bila uključena i tada mlada producentkinja Sherry Lansing!

No, dosta sa geekovanjem. Dakle, od majke sam nasledio poštovanje prema Buchinskom, i u MURPHY'S LAW imamo jedan punomasan primer njegove pozne faze, iako bih za potrebe dekadentne zabave uvek radije uzeo totalni sleazefest KINJITE FORBIDDEN SUBJECTS.

U ovom filmu Buchinsky i J. Lee rade tipičan B+ eighties cop film, za koji je naročito karakteristično prisustvo horor elemenata, pošto treba imati na umu da su 80s action i 80s cop kanon stvorili reditelji sa snažnim backgroundom u hororu!

Dakle, sa jedne strane imamo shootout estetiku pandura protiv mafije a sa druge slashera osvetnika. Još je zanimljivije da se J. Lee Thompson, vrlo kompetntan reditelj, ali ne i autor, u ovom filmu zapravo bavi rimejkom svog klasika CAPE FEAR, samo u 80s cop ključu. U priči o tek puštenom psycho ubici koji se sveti čoveku koji ga je priveo pravdi apsolutno postoji eho CAPE FEARa.

da se razumemo, postavljen u kontekst vremena u kome je izašao MURPHY'S LAW je priličan šund, sa jednom od slabijih rola Chucka Buchinskog.

Međutim, u odnosu na današnje filmove, ovaj je itekako sadržajan, a Thopmpson ga vrlo sigurno vodi i režira, i iako je film krajnje nemaštovit, i zaista se derivativnost oseća na svakom koraku, Thompson čini da se cela priča formuliše u jedan zaokružen bioskopski komad, koji predstavlja odličan primer vrhunske B+ kompetencije.

Vrlo je zanimljivo da bi danas ovakav film bio doživljen kao zanimljiva karakterna studija, bio bi prepoznat kao pravi muški povratak korenima, imao bi status i prestiž kao 16 BLOCKS koji inače to uglavnom uopšte nije zaslužio, dočim bi čak i shot-for-shot rimejk MURPHY'S LAW sa Willisom itekako imao pravo na takav status, u savremenom kontekstu.

U svakom sučaju, MURPHY'S LAW je meni poslužio kao odlična prva pomoć u oskudici dobrog pandurskog filma.

* * 1/2 / * * * *

Sunday, May 20, 2007

MURDER ROCK

Pogledao sam MURDER ROCK Lucio Fulcija, courtesy of Kunac.

Film mi je neobično dobro legao. Reč je o naslovu iz 1984. koji predstavlja žestoku 80s ortodosiju, sa nepogrešivim dizajnom, zeitgeističnim skorom Keitha Emersona, koji je učestvovao i u pisanju nekih pesama za film, i Fulcijem u prilično dobroj formi.

Dolaskom na plesačku scenu Njujorka, Brodvej na kome se šepuri bilbord za DREAMGIRLS mjuzikl, u prljave stanove, školske svlačionice, u svet kamera za snimanje nastupa, višesobnih domova u kojima lurkuje slasher, itd., sa fetišima raznih vrsta - od igle koju ubica ubada ispod dojke da bi ubio srce, pa sve do raskopčavanja koje vodi do toga, Fulci dolazi na De Palmin teren.

Otud je gore malo umereniji, i Fulci koliko god može pokušava da postigne De Palminu eleganciju, u čemu relativno uspeva.

Naprosto, Fulci ipak nije toliko u dodiru sa najtananijim aspektima filmskog jezika kao De Palma, i njegovi svi zahvati su vrlo eksplicitni i grubi, i nisu naročito dosetljivi, a isto tako bi se moglo reći da se Fulci ponajviše trudi u akcentovanim situacijama, dok su mnoge, naročito dramske scene, potpuno ispuštene.

U tom smislu, MURDER ROCK ponajviše unazađuje Fulcijev nemar u odnosu na likove gde se ne izdvaja nijedan appealing character, niti se likovi dovoljno razlikuju. Takođe, tu postoji i određeni problem sa glumačkom podelom koji inače muči Fulcija, gde bira prilično jednolično glumce koji ne uspevaju da kreiraju karaktere.

Međutim, kada se sve sabere i oduzme, Fulci je u slučaju MURDER ROCK napravio relevantan rip-off De Palme, a kako Kunac kaže, a nemam razloga da mu ne verujem, i svoj poslednji ozbiljan film.

* * * / * * * *

Thursday, May 17, 2007

DIE NACHT DER LEBENDEN LOSER

Pogledao sam DIE NACHT DER LEBENDEN LOSER Mathiasa Dintera, courtesy of Ginger. U talasu vozdizanja savremenog nemačkog filma, jedna od karakteristika jeste i to da savremeni nemački reditelji odlično poznaju stileme američkog repertoarskog filma i da im to jako pomaže u oblikovanju priča.

Dinterov pogodak iz 2004. godine to vodi korak dalje i moglo bi se reći da se radi o preslikanom američkom filmu, gde između ostalog nemački klinci igraju ragbi, iako je štaviše u Nemačkoj američki fudbal popularniji od izvornog ragbija.

Ono gde je Dinterov film autentično nemački jeste politički edge gde se vrlo slobodno poigrava sa nacističkom prošlošću terena na kome se zbiva ovaj teenzomcom. Jako mi je zanimljiv taj politički edge pošto je to nešto što imamo i mi u DOBU NEVINOSTI.

U stilskom smislu, Dinterov film nema puno veze sa ranijim teen horor komedijama tipa NIGHT OF THE CREEPS već bi se pre mogao definisati kao SHAUN OF THE AMERICAN PIE, što je vrlo zanimljivo pošto je izašao u slično vreme kao SHAUN, sa samo šest meseci razlike. Postoje neke sličnosti između dva filma, i SHAUN jeste izašao tih šest meseci ranije, no IMDB ne kaže kada je sniman film. Pa ipak, ne deluje mi da je rađen kao neki totalni quickie da bi bio gotov za šest meseci. Mada, Švaba je to...

Naravno, Dinter nema šarm i energiju Wrightovog klasika, i boluje od tradicionalnih problema nemačkog filma poput nedostatka šarma, preciznih ali unappealing glumaca i svih ostalih predsrasuda koje su mogu gajiti prema nemačkom filmu.

Međutim, s druge strane, film je izuzetno dinamičan, pametno postavljen i gleda se vrlo prijatno, do te mere da čovek ni ne mora biti horor ili teen comedy geek da bi podneo ovo nemačko ostvarenje.

Ono što jedino ostaje kao propuštena prilika, to je da imamo scenu all out zombi invazije, koju pak imamo u sličnom mada slabijem BOY EATS GIRL.

U svakom slučaju, ovaj film zaslužuje solidnu preporuku.

* * 1/2 / * * * *

Tuesday, May 15, 2007

COFFY

Pogledao sam COFFY Jacka Hilla, courtesy of Kunac.

Moram priznati da mi se dopao znatno više od FOXY BROWN pošto ima znatno prljaviju maštu, znatno je ekploatativniji u odnosu na Pam Grier, i politički je znatno agresivniji, pošto prevazilazi najtipičnije radikalne blaxploitation toucheve, i u svoju političku kritiku uključuje i licemerje harizmatičnih crnih radikalnih političara, koje ja inače, u principu volim.

Hillova režija je jako svedena i prilično nevešta, sa dosta tradicije skin flicka u sebi, ali i sa hrabrom upotrebom krvi koliko je ekipa koju je okupio znala da uradi, naravno.

U svakom slučaju, COFFY je kaloričan blaxploitation, od buta, ali bez crossover potencijala za one koji nisu fanovi žanra.

* * * / * * * *

Monday, May 14, 2007

BLEEDER

Pogledao sam BLEEDER Nicholas Winding Refna, courtesy of Ginger.

Iako je reč o filmu na tragu PUSHER franšize, BLEEDER ipak nije dorastao ovoj seriji. Refn ga je preopteretio internim filmskim vicevima, a moglo bi se reći i internim referencama unutar same ekipe koja ga je uradila.

Pa ipak, Refn ima tu neku vrstu spooky kreatinosti, i iako se ponekad koristi besramno jednostavnim trikovima i predvidljivim pripovedačkim tehnikama, i iako film marinira u dugim danskim kadovima sa krupnim zrnom, BLEEDER je izuzetno gledljiv i brzo prođe, ne isporučujući apsolutno ništa.

* * 1/2 / * * * *

Friday, May 11, 2007

36 QUAI DES ORFÈVRES

Pogledao sam francuski policijski film 36 Quai des Orfèvres Olivier Marchala, i konačno sam video kako izgleda francuski odgovor na Michaela Manna. Naime, Mann već godinama uzima dosta od Francuza i vreme je bilo da vidimo kako to oni mogu da mu se oduže.

Marchal je bivši policajac, pa samim tim svopjom autentičnošću već vuče na Mannovu vodenicu. Marchal je u međuvremenu postao glumac, pisac i reditelj a 36 Quai des Orfèvres predstavlja vrhunac njegovog opusa, i najjednostavnije je reći, njegov HEAT.

Kao i HEAT, 36 Quai des Orfèvres balansira između realističkog pogleda na policijski rad i složen etičke dileme koje se postavljaju pred policajce i akcionog trilera koji u sebi nosi izvesna pojednostavljenja. U tom smislu, ne postoji siva zona iako Marchal njom uporno želi da se bavi, tako da njegov film na kraju samo na nivou dualizma liči na HEAT a zapravo znatno više podseća na INTERNAL AFFAIRS, danas već zaboravljeni film Mike Figgisa.

* * 1/2 / * * * *

Wednesday, May 9, 2007

ZWARTBOEK

Pogledao sam Verhoevenov ZWARTBOEK, courtesy of Ginger, i moram priznati da je reč o filmu koji je gledljiv, zabavan, ali se ne može smatrati ni značajnim Verhoevenovim filmom, pa verovatno ni značajnim filmom u trenutnim kinematografskim okvirima.

Treba zaista zapinjati pa naći neki podtekst u ovom filmu. Kao i svaka priča, i ova nosi neka značenja, i ova nosi neki potencijal za tumačenje, ali mi se čini da Verhoeven sa ovim filmom nije rekao ništa značajno, i još uvek su mi njegove opservacije o ratu, izrečene u knjizi, zanimljivije od onoga što je on na tu temu rekao u svojim filmovima.

Poređenje sa OTPISANIMA nije sasvim deplasirano, s tim što sam ja fan OTPISANIH i meni su OTPISANI, naročito kao serija kudikamo i zanimljiviji od ovoga pošto su stilski čisti, to je čist bubblegum akcijaš, dok je ZWARTBOEK neka vrsta partizanskog filma o ilegalcima u kome su međutim Nemci potpuno demistifikovani.

Uostalom, ovim pitanjem se na nivou ilegalaca u sukoba sa nemcima, preplitanjem socijalističke revolucije i nacionalnog oslobođenja, isl. najozbiljnije u svetskim okvirima bavila upravo jugoslovenska kinematografija, tako da se ZWARTBOEK slobodno može nazvati prvim Verhoevenovim srpskim filmom.

Usled demistifikacije Nemaca naivnost akcionog zapleta gubi na saspensu. I nisu onoliko strašni i nezgodni koliko bi trebalo. Tu je Verhoeven platio žanrovsku cenu svojim pokušajima da koketira sa istorijom.

Ne mogu da kažem da na nekom nivou telenovele nisam uživao u tom cloak & dagger smislu, ipak je ovo film u kome se ljudi uspavljuju maramicama sa hloroformom, ilegalci se preoblače u izrešetane nemačke uniforme, što mi je inače uvek bilo omiljeni gimmick, uostalom obožavam film WHERE EAGLES DARE, i taj trashy partizanski touch nisam video dobrih 40 godina na filmu, ali s druge strane, ta demistifikacija likova i kao neka neubedljiva realistička potka me izbacuju iz čistog bubblegum uživanja.

Tkođe, žao mi je što nema prilaženja Nemcima na sttaži s leđa i lomljenje vrata, to mi je uvek bila omiljena figuera, kao što nema ni ubacivanja ručnih bombi u one visoke osmatračnice sa mitraljeskim gnezdima, kada posle eksplozija kaskosi iskaču naglavačke. Ja sam ipak, da citiram Jasenka Houru, odrastao uz ratne filmove u boji, i ne volim kada nedostaju kanonske tačke.

Što se moralnog aspekta tiče, Verhoeven ne dobacuje do emotivnosti i realističke brutalnosti koju nudi Lordan Zafranović u svojim filmovima. Još uvek niko nije dostigao sheer menace masakra u autobusu iz OKUPACIJE U 26 SLIKA, a bogami ni taj sveopšti sense dekadencije.

Sve ideološke subverzije su u tom smislu date kao totalni pulp momenat, sve to radi nekog preokreta, radi razotkrivanja na kraju, a da ne govorim o konvenciji telenovele zahvaljujući kojoj ceo zaplet i likovi funkcionišu po principima slučajnosti i nedostatka komunikacije.

Što se glumačke podele tiča, oni su svi tačni, i uglavnom u nekom underplayu, ne bih tu nikoga izdvajao, naročito ne glavnu glumicu koja ima jedan te isti izraz lica sve vreme, i čini se kao da samo čeka cue da se skine, što me malo podseća na heyday člana političkog saveta LDP Olivere Ježine koja je nekoliko svojih uloga provela čekajući cue da se razgoliti. No, to je meni sve u redu, pošto ovaj film i nije neka naročita priča o karakterima, već pulp.

Uostalom, koliko je klišetizirana podela govori činjenica da je zli Nemac ružan, zadrigao i ima loše zube, a dobri Nemac je lepotan i igra ga najveća nemačka zvbezda Sebastian Koch. To je slično podeli u onom nepodnošljivom DER UNTERGANGu gde je Speer lepotan pošto je kao i dobar & konstruktivan a zli Nemci su nakaze.

No, to i jeste prirodan izbor za ortodoksan partizanski film. I Krigera takođe igra Stevo Žigon a ne Voja Brajović.


Verhoevenova režija je krajnje konvencionalna, ima OK momenata ali nema onog žara koji je postojao u svim njegovim filmovima.

I sad, na osnovu svega ovoga ZWARTBOEK bi se mogao učiniti kao neki film koji mi se nije dopao, što ipak nije tako. Naime, pošto su i Žika Mitrović i Hajrudin Krvavac mrtvi, drago mi je da Paul gaji tradiciju partizanskog akcijaša, sakrivenog iza krinke priče o istoriji i moralu.

* * * / * * * *

Saturday, May 5, 2007

SPIDER-MAN 3

Pogledao sam SPIDER-MAN 3.

Moram priznati da su meni prva dva dela nešto što sam potisnuo. Izuzev jedne scene kada nastaje Doc Ock koja me je podsetila na Raimija, sve ostalo mi je bilo ogavno i što je najgore od svega gnusna melodrama nije bila naplaćena kvalitetnom akcijom pošto je film u suštini bio preambiciozan za svoj budžet.

Međutim, trojka mi je negde legla. Tome je svakako doprinela promena scenariste pošto je umesto Koeppa tu Ivan Raimi i film je evidentno dobio jedan goofy spin.

Pošto je moja pretpostavka bila da je sa ovakvom direkcijom Raimijevih ekranizacija BUTT MAN daleko intrigantniji serijal od SPIDER-MANa, barem za one koji su još uvek u periodu između latencije i klimakterijuma, u prvom trenutku sam se uplašio da nije reč o nekoj seksualnoj disfunkciji pa mi se SM3 dopao.

Ali, roditelji kažu da nije i da sam OK, što znači da je SM3 actually možda zaista dobar film.

To poboljšanje pored Ivanovog rada na skriptu, svakako možemo vezati i za dovođenje Bill Popea na mesto direktora fotografije umesto Dona Burgessa. Naime, iako je Burgess odličan DP, i uostalom stručnjak je za filmove za obilje efekata pošto je radio sa Zemeckisom, Pope ima taj jak indie kredibilitet, uostalom radio je DARKMANa i svakako je pogodniji čovek za kanalisanje Raimijeve, naročito u comic book ključu.

* * 1/2 / * * * *

Friday, May 4, 2007

HOT FUZZ

Pogledao sam HOT FUZZ.

I mogu reći da film lives up to the hype.

Štaviše, meni je film stilski čistiji od SHAUN OF THE DEAD pošto nema žanrovsko iskliznuće kao što SHAUN ima pri kraju.

U ovom filmu, Wright uspeva da vrlo dosledno održi balans komedije i policijskog filma, gde komika proističe kako iz duhovitosti autora tako i iz ekonomisanja stvarnošću i žanrovskim konvencijama.

Wright i Pegg koriste stvarnost i žanr kao špil karata i svoje situacije stalno pozicioniraju u odnosu na neku od tih karti. Nekad uzmu žanrovsku situaciju i uporede je sa realističnim kontekstom i učine je smešnom, a već u sledećem trenutku uzmu neki potpuno realističan fenomen i propuste ga kroz filter žanra i učine ga apsurdnim. I to mešanje karata rade zaista maestralno, i čine HOT FUZZ jednom filmskom rubikovom kockom koja se zaista može gledati više puta.

Ono što je još važnije da Wright & Pegg, u principu ne izlaze u parodiju, da se ne koriste, ili se barem vrlo umereno koriste nekim ekstremnim & groteksnim zahvatima. Oni se suštinski kreću apsolutno unutar vrlo decentnih radnji i karakternih postavki, ali ih kroz promene konteksta čine urnebesnim.

U tom smislu HOT FUZZ je i vrlo plot-driven film, i na nekom nivou, mogu da zamislim čoveka koji nije gledao policijske filmove da ga percipira kao istinski zastrašujući triler.

Tome doprinose odlično režirane akcione scene, koje, za razliku od finala SHAUNa ne zaboravljaju da je ovde reč o komediji; kao i niz vrlo gory momenata koji su me prijatno iznenadili. Inače, setimo se da su glavni reditelji policijskog filma uglavnom došli iz horor miljea i da su kanonski 80s filmovi imali dosta gory momenata.

Naravno, ovaj film sakm percipirao i kao jasno ljubavno pismo Cripplu pošto se u filmu intenzivno referiše na moja dva najomiljenija filma POINT BREAK i BAD BOYS II, i prosto mi je neverovatna koindcidencija da Wright pogodi baš ova dva naslova, pošto mi je POINT BREAK najomiljeniji i najvažniji film u životu.

Britanski segment filma je naravno reperezentovan kroz celu SPACED/ SHAUN priču pegga i Frosta ali i kroz snmažnu tradiciju WICKER MANa koji je film obogatio autentičnom zaverom negativaca i dobrim villainima.

U svakom slučaju, čini mi se da ću se HOT FUZZu često vraćati ovih dana.

* * * 1/2 / * * * *