Pogledao sam DREAMGIRLS Billa Condona, courtesy of Ginger, i mogu reći da je to slučaj jedne vrhunski izvedene i starinski zamišljene holivudske produkcije, čija arhaičnost i konzervativnost postavke dostižu nivo umetničkog koncepta.
Naime, DREAMGIRLS bi bio klasičan MGM mjuzikl pre nekih 60ak godina, ali danas je ta forma zaboravljena i zato je reč o artu.
DREAMGIRLS u sebi spaja oba principa filma, bazirana na francuskoj izvornoj školi, dakle i meliesovski i limijerovski princip, i stoga istovremeno podseća i na MGM i na Warnerov mjuzikl.
Na MGMov liči po glamuru a na Warnerov po socijalnoj angažovanosti i dokumentarnom segmentu koji zapravo parafrazira život autentičnih zvezda, u konkretnom slučaju Motownovaca.
Film je odlično dizajniran,blago stilizovan kako bi se epohe jasno percipirale, sve je glossy i moglo bi se reći da u pojedinim segmentima film zalazi i u domen imaginarne percepcije nekih decenija.
Meni je lično najviše legao dizajn sedamdesetih, mada ne mora da znači da je i najbolji.
Condonova režija je sigurna, ali vrlo konvencionalna i čini se da pokušava da ipak bude distancirana u odnosu na materijal, usled čega, priča počinje da se odvija mehanički. Iako se mjuzikli karakterišu jasnim, klišetiziranim melodramskim zapletima, čini se da Condon ne uspev da prebaci rampu sa svojom melodramom, tako da DREAMGIRLS funkcioniše isključivo na bazi audio-vizuelnih senzacija.
Naime, DREAMGIRLS bi bio klasičan MGM mjuzikl pre nekih 60ak godina, ali danas je ta forma zaboravljena i zato je reč o artu.
DREAMGIRLS u sebi spaja oba principa filma, bazirana na francuskoj izvornoj školi, dakle i meliesovski i limijerovski princip, i stoga istovremeno podseća i na MGM i na Warnerov mjuzikl.
Na MGMov liči po glamuru a na Warnerov po socijalnoj angažovanosti i dokumentarnom segmentu koji zapravo parafrazira život autentičnih zvezda, u konkretnom slučaju Motownovaca.
Film je odlično dizajniran,blago stilizovan kako bi se epohe jasno percipirale, sve je glossy i moglo bi se reći da u pojedinim segmentima film zalazi i u domen imaginarne percepcije nekih decenija.
Meni je lično najviše legao dizajn sedamdesetih, mada ne mora da znači da je i najbolji.
Condonova režija je sigurna, ali vrlo konvencionalna i čini se da pokušava da ipak bude distancirana u odnosu na materijal, usled čega, priča počinje da se odvija mehanički. Iako se mjuzikli karakterišu jasnim, klišetiziranim melodramskim zapletima, čini se da Condon ne uspev da prebaci rampu sa svojom melodramom, tako da DREAMGIRLS funkcioniše isključivo na bazi audio-vizuelnih senzacija.
Ako se tome doda i relativna nedoslednost u dijegetičkim pogledima ovog mjuzikla, gde imamo dijegetički mjuzikl koji se primarno bavi temom podatnom za nedijegetički mjuzikl, to jest imamo paradopks da je reč o filmu koji govori o pevačima na sceni, iako se pojedine scene odvijaju kroz spontane izlive pevanja i samim tim deluju kao pleonazam,možemo reći da Condonov film zaista uspeva da zadrži pažnju na bazi audio-vizuelne energije i simpatične dokumentarnosti.
Iako ovaj film nije ništa posebno,svojom logističkom kompleksnošću i količinom senzacija koje nudi predstavlja ipak ozbiljno dostignuće koje se neće bez razloga smatrati klasikom.
* * * / * * * *
Iako ovaj film nije ništa posebno,svojom logističkom kompleksnošću i količinom senzacija koje nudi predstavlja ipak ozbiljno dostignuće koje se neće bez razloga smatrati klasikom.
* * * / * * * *
No comments:
Post a Comment