Thursday, March 11, 2004

THE PASSION OF THE CHRIST

Gledao sam THE PASSION OF THE CHRIST. Moram prvo reci da me je film inspirisao da ga pogledam jos jednom. I da cu kompletniji komentar dati na drugo gledanje. Takodje, gledao sam ga na malom ekranu, i moram priznati da se radujem gledanju na velikom ekranu.

THE PASSION OF THE CHRIST ima zanimljiv koncept. Gibson je napravio film  koji pokusava da postavi muke Isusove u realisticki, bezmalo naturalisticki kontekst. U tom cilju ga je evidentno rezirao sam, sto je dobro jer bi neki inspirisan reditelj verovatno overdozirao sa filmskim resenjima zanemarivsi liturgiju i realisticnost. Gibson ga je rezirao po sistemu `siri plan da se vidi sta rade, uzi plan da se vidi ko govori`, nothing too fancy. Time je izbegao klopke koje bi u film uneo neko poput Ridley Scotta koji bi snimao zalazak sunca, kap, pticu na mom dlanu i tako to. Konacno, svi junaci govore svojim istorijskim jezikom. Film se desava na aramejskom i latinskom, sa povremenim titlovima na dijalozima koji su bitni za radnju. Sporedna brbljanja rimskih vojnika i slicne scene nisu titlovane sto je super.

Problem filma je najpre u tome sto koncept nije dosledno sproveden. Sve ovo je kao realisticno a opet film prati konvencionalna muzika koja bi upravo bila u Ridleyevom filmu. Zatim, neki momenti bivaju poetizovani kroz slow-motion, iz cista mira. Konacno, Gibson minimalno zalazi na teritoriju metafizike i na njoj se zadrzava krace nego drugi (dakle nema tu Scorseseove psihodelije) ali ima poneki malo nezreo prikaz nadprirodnog. U krajnjoj liniji, moramo priznati da su svi prikazi supernaturalnog, tj. svega onoga sto ulazi u sfere Vere delikatni i da jako tesko mogu biti uspesni. Te se zato moraju izbegavati i ostaviti gledaocima da sami zamisle.

Od supernatural detalja, moram pohvaliti dizajn Sotone i njegovog chriscanninghamovskog `cometodaddy` offspringa.

Kad je rec o samim mukama, ne znam o kakvom preteranom nasilju to govore. Mozda je opet kljuc u mixu zvuka. Ali, ono sto se vidi nije do sada nevidjeno. Jedino je nov kvantitet i trajanje muka. To do sada nismo cesto vidjali, narocito ne u filmovima o Isusu.

No, pogledacu film jos jednom. Gledao sam ga sa Yelenom, i onda je neizbezno u jednom momentu krenula prica o tome kako bi izgledao Joe Danteov Jesus-flick, koga bi igrao Corman, da li bi Landis igrao Judu, a Raimi nekog prosjaka... Koje bi omaze videli itd.

Ono sto je Mel Gibson pokazao sa ovim filmom je da ima petlju. I vec je na tom nivou THE PASSION OF THE CHRIST vredno ostvarenje kakvo se retko srece.

No comments:

Post a Comment