2nd SERVE

Tim Kirkman je iako deo queer filmske scene snimio mejnstrim sportsku komediju 2nd SERVE, koja je od estetike scene sa koje dolazi zadržala samo dozu underground aljkavosti u realizaciji. Inače, u ovom filmu iz 2012. godine nema apsolutnih nikakvih queer elemenata, čak naprotiv, film je veoma straight u svakom pogledu, od seksualnih preferenci junaka do filmskih tehnika kojima je formiran.

2nd SERVE je potvrda da konvencionalna sportska komedija ako se iole kompetentno izvede ne može biti potpuni promašaj i ovde imamo jednu dobro isprobanu i dosta trošenu formu priče o ostarelom teniseru koji sada radi kao trener i ne može da nađe mir u novonastalim okolnostima u kojima više nije zvezda i takmičar.

Glumačku podelu predvodi Josh Hopkins kao glavni junak ali sporedna ekipa je vremenom postala slavnija od glavne jer tu imamo Camerona Monaghana u ulozi sina njegove simpatije (i vlasnice kluba) kome postaje mentor, zatim Billy Magnussena, Dasha Mihoka i još nekoliko solidnih faca.

Film je u vizuelnom pogledu rudimentaran a to važi i za rad kamere i za produkcioni dizajn. Međutim, potpuno je konzistentan u tom jadnom izgledu pa to na kraju liči na nekakav koncept.

2nd SERVE nije neki domet ali ne može se usporiti da je obavio posao kao produkt.

* * / * * * *

NO ONE LIVES

NO ONE LIVES Ryuheia Kitamure sa uspehom ponavlja recept njegovih holivudskih produkcija.

Okupljena je odlična ekipa glumaca. Radi se nešto po pristojnoj premisi koja nudi mogućnost da se napravi nešto dobro. I onda sve to potone u jednu simplifikovanu i banalnu hrpu pokušaja da se nekoliko neuspelih šok momenata omota naivnim dijaloškim scenama.

Tako ovde imamo Luke Evansa koji deluje kao urbani tip sa kim će flyover state đilkoši lako izaći na kraju u pokušaju da opljačkaju njega i njegovu ženu. A onda se ispostavi da je on serijski ubica i opasnost kakvu ni oni do sada u životu nisu sreli.

Pored Evansa ima tu zanimljivih faca, recimo upečatljivu epizodu igra Beau Knapp čiji je otac inače producirao ovaj film sa nekadašnjim NBA igračem Eltonom Brandom, ali rezultat je više nego skroman i film je prošao bolje nego što je zaslužio.

* 1/2 / * * * *

SWEET DREAMS

U jednoj sceni filma SWEET DREAMS Johnny Knoxville ulazi u prostoriju punu raznih frikova na rehabu i jedan od njih kaže da se brine da ga "Clint Eastwood ne otera sa travnjaka":

I na neki način u minutima koji su prethodili toj replici baš sam razmišljao o nečemu sličnom. Johnny Knoxville jeste na neki način Clint Eastwood provokativne fizičke komedije, glumac koji je snimao i druge stvari ali je u suštini jedini istinski uspeh doživeo sa tim filmovima u kojima predvodi grupe disfunkcionalnih emotivnih a ponekad i fizičkih invalida u raznim grotesknim i opasnim podvizima kroz koje oni pokušavaju da se ostvare.

Film u kome Clint tera nekoga sa travnjaka je GRAN TORINO, u kom on tu personu prilagođava svojim poznim godinama i smatra se njegovim velikim filmom. Iako od MILLION DOLLAR BABY nisam gledao Clintove filmove iz poštovanja prema onome što ga ja činilo ne samo jednim od omiljenih autora nego i esencijom filma, za mene, taj konkretni jedam pogledao i nije to veliki film. Nije baš ni dobar. Ali, da u njemu definitivno jeste dotaknuta namćorasta persona umornog mačoa koji ima zlatno srce za oni koju su spremni da duboko kopaju.

Tako je i SWEET DREAMS na neki način Knoxvilleov GRAN TORINO. Režirao ga je skejter Lije Sarki i uprkos dinamici koja je slična JACKASSu, sve je snimano krajnje konvencionalno. Ima komedije, ali manje, više je tu spoja ozbiljnih tema sa humorom, teških dilema datih komično. I to sve zajedno i funkcioniše i škripi.

Naime, SWEET DREAMS je film o izlasku iz pakla adikcije u kom se preispituje jedna univerzalna tema a to je starenje. Zapravo. oba procesa prate slični strahovi od izlaska iz sveta provoda, nepromišljenosti, preterivanja, i na neki način Knoxvilleov lik se ovde leči od alkohola i droge ali zapravo se suočava sa činjenicom da više ne može da bude ono što je bio.

I u tom pogledu, ovaj film uspeva da bude iznenađujuće ubedljiv i osećajan, a Johnny Knoxville uspeva da pozove publiku na kontemplaciju čak i bez onih svojih tipičnih filozofskih dilema obično iskazanih kroz neku potpunu pizdariju. Na sve to, u filmu glumi i GaTa, potpuno otkrovenje iz serije DAVE i čovek koji je takođe deo svog "dokumentarnog" problema pretvorio u briljantnu fikciju istražujući svoju maničnu depresiju u humorističkoj seriji.

Otud, SWEET DREAMS svakako nije pogodak ni za Knoxvilleove fanove, ni za bilo koga drugog, ali jeste jedan zapravo dosta interesantan film samo na način koji ne očekujemo od njega. Taj način nije baš idealan ni reditelju Lije Sarkiju, ali na kraju svi zajedno uspevaju da sklope nešto vredno pažnje što opet nije za svakoga.

* * 1/2 / * * * *

DA LUI TOI

DA LUI TOI, poznat još i kao FLASH FUTURE KUNG FU Kirka Wonga je drugi film u njegovom opusu i literatura ga prepoznaje kao "izgubljeni rad" koji je navodno bio nešto širi, detaljniji i narativno jasniji od verzije sa VHS koja koja je danas dostupna.

I zbilja, čak i za standarde lokalne kung fu produkcije, film ima manjak jasnog zapleta, a opet donosi situacije koje iziskuju neku priču da se desila pre ili posle njih i da se dotle nekako došlo. Šta se desilo s filmom, kako se transformisao, kako smo stigli do ovoga što gledamo danas, ko zna.

Moguće je uostalom da ga je Kirk Wong i inicijalno tako aljkavo snimio.

No, FLASH FUTURE KUNG FU je zanimljiv film barem po svom ekscesu. Naime, u filmu ima kung fu tuča, ali ako bih ga opisivao pre bih rekao da je to nekakav hongkonški STREETS OF FIRE, smešten u svet gde u Hong Kongu postoje nacisti (mada nema ovde dovoljno budžeta da pojmimo da li su ti nacisti samo jedna moćna potkultura ili dominantna vlast) i izveden je sa dosta akcenta na muziku, na neki čudan New Wave pa i industrial zvuk koji provejava, ali i sa takvim odnosom prema likovima gde se prepliću tipični herojski narativi o borcu sa prenaglašenom dekadencijom i erotizmom.

Sve ovo bi naravno bilo neuporedivo bolje kada bismo mogli da razumemo o čemu se tu dođavola radi i kuda se kreće priča, ali i ovako je prilično zanimljivo, pre svega za ljubitelje i poznavaoce i nema sumnje da je ovo jedno krajnje autentično i nesvakidašnje gledalačko iskustvo.

* * / * * * *

THE EXTERMINATOR

Film koji je izbacio Jamesa Glickenhausa u žižu interesovanja bio je THE EXTERMINATOR, kontroverzni revenge flick koji je postigao ogroman uspeh u bioskopima, u odnosu na budžet, iznedrio i jedan nastavak, a potom i izgradio jednu karijeru i jednu produkcionu kuću.

Kad sam bio dete, THE EXTERMINATOR je u mom video klubu važio za onako advanced userski akcioni film na granici horora, pa se i gledao sa velikom pažnjom i radoznalošću.

Reprizirao sam ga sada kad ga se više ni ne sećam i mogu reći da je to film svog vremena, i iz današnje vizure više ima značaj kao deo istorije. THE EXTERMINATOR se uklapa u tu estetiku susreta američkog nezavisnog filma njujorškog soja, sa žanrom i exploitationom gde su reditelji sa Istočne obale pokušali da unesu "ozbiljnost" i "karaktere" u klasične exploitation situacije i obrasce.

U tom pogledu, THE EXTERMINATOR ima tu DEER HUNTER dimenziju koju nose brojni revenge filmovi tog vremena gde vijetnamski veterani dolaze kući i više ne mogu da prepoznaju zemlju za koju su ratovali i potom kreću da se svete bandama i generalnoj korupciji koje su je pregazile i premrežile u njihovom odsustvu.

Ovde imamo dugo otvaranja u Vijetnamu da bismo postavili "žrtvu" koju je podneo junak zbog kog će naslovni lik krenuti u totalnu osvetu kada ga ulična banda učini invalidom. I onda on iz te ulične bande kreće da rekonstruiše i njihove veze sa sferama organizovanog kriminala, pa udara i na mafijaše i na homoseksualce koji su u svom bordelu namenjenom privođenju dečaka osakatili jednu prostitutku itd.

Asortiman osvetnikovih meta je raznolik, sigurno da ovakve ne bi mogao da goni danas, kada je zavladala tolerancija prema manjinskim seksualnim interesovanjima, međutim, film ne gradi neku veliku individualističku teskobu.

Da li je Ginty tako hteo i da li je to Glickenhausova namera, ne znam, ali Exterminator kad krene u akciju deluje kao ubilačka mašina i uprkos tome što Ginty ne pokazuje neku emociju da uživa, ne pokazuje emociju ni da mu je teško, tako da u tom pogledu kako formalno tako i suštinski, EXTERMINATOR više koketira sa MANIACom Williama Lustiga nego sa serijalom DEATH WISH sa kojim je rutinski upoređivan.

Poznato je da ja nisam preveliki fan DEATH WISHa sa Bronsonom i da mi je Willisov neuporedivo superiorniji, tako da samim tim ne mogu da se pridružim onima koji će za EXTERMINATOR a reći da predstavlja neku dekadentnu deformaciju Winnerovog hita.

Na neki način, EXTERMINATOR mi je čak i zanimljiviji jer je struktualno zaista pomalo off - naslovni junak jeste protagonista ali jedini koji normalno reaguju na dešavanja su zapravo sporedni likovi i antagonisti i oni su suštinski protagonističniji nego on jer imaju izraženije psihološke reakcije. DEATH WISH je ipak na kraju krajeva konvencionalni urbani triler, i nije baš naročito uspeo kao takav.

Ovaj film takođe ima masu mana, ali ima nekog stila, ima nekog uživanja i estetike u tom prikazu korodiralog njujorškog urbanog pakla, i ima neobičan integritet uprkos brojnim nedostacima.

Glickenhaus je snimio i neke bolje filmove od ovog, ali nema razloga da se stidi ove vizit karte.

* * 1/2 / * * * *

THE ASTROLOGER

THE ASTROLOGER je prvi film Jamesa Glickenhausa koji potpisuje kao Jim, gotovo kao da naslućuje da će ovaj rad ipak biti svojevrsni izuzetak u njegovom opusu. Naime, reč je ov vrlo sirovo, trapavo urađenom okutlnom trileru koji i po trajanju i po estetici više na liči na TV film u kom se "državni astrolog" State Departmenta bavi borbom proitv gurua i osoba koje imaju astrološku predispoziciju da ugroze svet kakvim ga poznajemo.

Film je nastao po romanu Johna Camerona koji je ekranizovan više puta, ali sa drugačijim žanrovskim predznakom, i premisa zvuči zanimljivije kad je ja ispričam, nego kada je vidimo u konačnoj filmskoj realizaciji.

U tom pogledu ovaj film izgleda kao sve sem kao nešto po čemu bismo mogli naslutiti Glickenhausov dalji razvoj. 

Pored toga što ne liči na Glickenhausa, ovaj film ne liči ni na šta.

DAMAGED

Terry McDonough koji ima iza sebe neke izuzetne televizijske epizode, iznova nas podseća zašto televijski uspesi ne moraju da se lako konvertuju u dobar film. Naprotiv, više puta smo se razočarali u filmske domete nekih briljantnih televizijskih profesionalaca.

U filmu DAMAGED, Terry McDonough doduše snima u jednom specifičnom producionom okviru. Ovo nije geezer teaser ali jeste Euro pudding. Imamo slučaj serijskog ubice koji se iz Amerike prelio u Škotsku pa su tu Sam Jackson kao čikaški detektiv, Vincent Cassel kao njegov nekadašnji partner sa vezama iz Francuske i lokalna grupa građana sa ponekim prekaljenim profesionalcem kao što je John Hannah.

Podela je i iskorišćena geezer teaserski. Najprisutniji je Gianni Capaldi a ostali se ukazuju mahom u dugim scenama gde pokušavaju da se malo "razglume", ali u ovom filmu ništa nema integritet zapravo.

Dakle, film je nebuloza manje-više, nevešto inkorporira napabirčene zvezde u celinu, i uprkos tome što Sam Jackson ne preza da odigrao u ovako nečemu, čudno je videti Cassela u ovim okolnostima.

Međutim, Terry McDonough nezavisno od svojih problema sa scenarijem i glumcima sve ovo inscenira dosta flah. To što su scene glupe ne znači da ne mogu da izgledaju dobro, ali ovde se to ipak nije desilo i treba biti pošten oko toga. Dakle, nije opravdao poverenje koje bih mu dao posle nekih antologijski izvedenih TV izdanja.

DAMAGED ostaje negde na ničijoj zemlji današnje DTV produkcije. Ali kao nešto zbog čega nema potrebe da se njome luta.