Thursday, April 19, 2018

RED CHAPEL

RED CHAPEL Madsa Buggera je imao nekoliko formi u kojima je prezentiran. Bio je i mini-serija i jednoipočasovni dugometražni dokumentarni film i konačno jednočasovnu televizijsku verziju. Upravo tu verziju sam gledao i sada govorim o tom BBCjevom Storyville cutu.

Buggerov film je intrigantan i kontrakdiktoran, ciničan i bizaran i samim tim je zanimljiv. Ono što je u njemu karaketristično jeste da je jako teško do jasnih zajključaka o tome šta je autor želeo da kaže. On je otišao u Severnu Koreju sa dvojicom danskih komičara korejskog porekla. Jedan od njih Jacob Nossell pati od paralize i njegov odlazak je takođe kontroverzan jer se Severna Koreja optužuje za segregaciju invalida.

Danci se dosta "slobodno", da ne kažem bezobrazno ponašaju sa svojim domaćinima a ovi očajnički pokušavaju da nekako adaptiraju njihov apsurdistički humoristički šou.

Zanimljivo je da RED CHAPEL ima sličnu temu kao LIBERATION DAY, u oba slučaju je reditelj glavni mozak koji stoji iza odlaska u Severnu Koreju ali je RED CHAPEL prikazao putnike u Pjongjang kao bizarno drske. Međutim, ta dva filma se bez ikakve sumnje moraju posmatraju kao diptih, to je praktično neumitno. I u tom pogledu LIBERATION DAY je dosta konkretniji i zanimljiviji u stavu. RED CHAPEL je s druge strane intenzivniji, pa i napetiji zbog zbilja suludih gestova koje su nestašni Danci pravili.

Voiceover Madsa Buggera je toliko prozapadni u prikazu Severne Koreje da to deluje kao parodija. Nisam siguran da jeste. A opet i njegovo ponašanje u Pjongjangu je cinično i bizarno, dakle ovaj film je svakako sve sem mejnstrim u prikazu bilo čega. zato ga vredi i videti.

* * * / * * * *

Wednesday, April 18, 2018

NIGHTLIGHT

Scott Beck i Bryan Woods su pre pisanja filma A QUIET PLACE uradili nekoliko drugih stvari među kojima je i found footage horor NIGHTLIGHT. Ovaj film počinje relativno zanimljivo donoseći dobru glumu i zanimljivu interakciju među likovima međutim kako priča odmiče, nažalost mora da se desi nešto u pogledu horora i tu nažalost Beck i Woods nisu dorasli zadatku.

Sam found footage mehanizam u ovom filmu nije naročito motivisan ali pošto NIGHTLIGHT dolazi na scenu već 2015. godine kada je ceo found footage krug zatvoren onda nekako više ta sama estetika ne iziskuje opravdanje. Navikli smo na nju i ne smeta nam. Međutim, u voom filmu je toliko nemotivisana i tako retko efikasna da počinje da smeta i da otvara sva ona pitanja koja smo već zaboravili da postavljamo tipa kako neko to sve snima, zašto neko to sve snima, zašto ne prestaje da snima i sl.

Neinventivnost strave neumitno dovodi do toga da se dobra volja proistekla iz zanimljive postavke likove i vrlo simpatične glumačke podele koja ih dobra plasira nekako brzo potroši, i do kraja NIGHTLIGHT ostaje gledjiv film koji je mogao da nam pruži nešto više ali nije jer found footage ne ispunjava funkciju a horor premisa je nemaštovita, bajata, proizvoljna i besmislena.

Otud NIGHTLIGHT može biti zanimljiv samo onima koji misle da se bave hororom kako bi u njemu prepoznali neke zanimljive elemente koji su prisutni na nivou detalja ali filmmakerima bi mogli biti od koristi. 

* * / * * * *

Monday, April 16, 2018

A QUIET PLACE

Dok sam gledao Johna Krasinskog kao glumca, zapazio sam da je on čovek za velika dela. Znao sam i da režira i da pokušava da pevaziđe okvire glume pa ipak nisam ni slutio kakav film je u stanju da napravi. A QUIET PLACE Johna Krasinskog je jedan od najboljih horroa koje sam gledao proteklih nekoliko godina a svakako jedan od najbitnijih holivudskih doprinosa žanru u tom periodu.

Krasinski je u produkciji Michaela Baya snimio high concept film, jedan od onih horora koji malo koštaju a puno zarađuju, s tim što ovde imamo sve komponente punokrvog holivudskog filma - prvo dve velike zvezde u glavnim ulogama - Krasinskog i Emily Blunt, imamo briljantnu tehničku realizaciju na svim nivoima, i imamo film koji je istovremeno vrlo sveden i visokooktanski.

A QUIET PLACE ima jednostavnu premisu. Zemlju su pregazili vanzemaljci koji su slepi ali love na bazi sluha i jedininačin da se preživi je bivstvovanje u apsolutnoj tišini. Svaka i najmanja buka može privući praktično nepobedive i munjevito brze vanzemaljce. Porodica koja je u centru ovog filma naučila je to na teži način a pred njima je veliki izazov - mama je trudna, dakle biće vrištanja i na porođaju ali i kad se beba rodi.

Dok se porodica priprema za veliki događaj, nekoliko sitnih omaški, poneki vrisak i tresak dovode ovo domaćinstvo u fokus opasnog tuđina koji luta njihovim krajem.

Krasinski nudi fino nijansirane likove sa bogatim odnosima, premda svako u ovom filmu više spada u tip nego u karakter. No, ako iammo u vidu način na koji se likovi definišu, dakle kroz gest, jezik glubvih, bez imalo čujnog dijaloga, oni su vrlo bohati i slojeviti. U pogledu priče, ona funkcioniše i kao studija karaktera u kojoj oni prolaze transformaciju i bore se sa traumama ali i kao uzbudljiv suspense rollercoaster u kome Krasinski ide iz jedne u drugu bravura sekvencu.

Scott Beck i Bryan Woods su do sada već imali realizovane scenarije. Ipak, ovog puta na scenariju je sarađivao i sam John Krasinski pa bih rekao da je i to doprinelo činjenici da je A QUIET PLACE daleko nadmašio njihove ranije radove. U svakom slučaju, ovde high concept predstavlja okosnicu filma, ta dramska situacija je potentna i otvara puno mogućnosti ali ovaj film je u pogledu priče i karaktera sve to nadgradio i produbio.

Krasinski ima jako dobru saradnju i sa danskom direktorkom fotografiije Charlotte Bruus Christensen. Film vizeulno izuzetno izgleda, ali ta estetizacija ne remeti njegovu kinetičnost, i osmišljen vizuleni koncpet, vrlo precizno jkadriranje ne delujunametnuto već odmereno i sofisticirano.

Posebno pitanje je zvučna lika koja se velikim delom bazira i na tišini ali se uvodi i score Marca Beltramija i ne smeta. Štaviše score pomaže da se tišina ne svede na dosadan gimmick već da bude pravo rešenje.

Krasinski se ovim filmom plasirao direktno u prvu ligu najzanimljivijih holivudskih reditelja. A QUIET PLACE je pravo bioskopsko uživanje kakvo odavno nismo imali, ne samo po tome što je reč o izvanrednom filmu već i po tome što je reč o originalnoj ideji pisanoj baš za ekran.

* * * * / * * * *

FIVE TO ONE

FIVE TO ONE Gordona Flemynga je krimić snimljen u sklopu serije ekranizacija Edgara Wallacea. Reč je o jedva jednočasovnom second featureu koji je išao u britanske bioskope ali primarno na televiziju. Ovog puta, za razliku od filma SOLO FOR SPARROW, Flemyng se mahom uklopio u prosek izgleda i narativne konzistentnosti tih second feature s početka šezdesetih, tako da ovo ostvarenje ne dobacuje do SOLO FOR SPARROW. Ovde je reč o krimiću koji u sebi delom ima i heist elemente. To će Flemyng dovesti do savršenstva samo nekoliko godina kasnije kada je dobio svoju holivudsku priliku.

* * / * * * *

UZBUNA NA ZELENOM VRHU

UZBUNA NA ZELENOM VRHU Čejena Černića, ekranizacija je romana Ivana Kušana u kojoj se serijal o KOKO praktično rebootuje i vraća na onaj događaj posle kog je Koko i postao poznat kao dečak-detektiv a to je potera za lopovom u njegovom zavičaju. Dakle, sada dobijamo film o "slučaju" na koji se referisalo u prethodnim filmovima.

Černić vrlo fino, minimalistički ali efektno tretira rustikalni ambijent, evocirajući filmove poput STAND BY ME, dobro zarobljavajući detinjaste rezone svojih junaka i gradeći misteriju koja je zanimljiva, sa suspenseom koji nije preintenziovan kako ne bi bio odbojan osnovnoj ciljnoj grupi a to su deca, ali ga ima.

Černić se vrlo suptilno estetikom retro dečjeg filma i uopšte imaginarijem SR Hrvatske i vremena koga više nema ali u tom pogledu nije preagresivan niti preniostalgičan. Začina ima sasvim dovoljno da zainteresuju stariju publiku ali da ne postanu sami sebi svrha.

UZBUNA NA ZELENOM VRHU ni po produkcionom zahvatu ni po dometima nije veliki film ali jeste tačno ono što treba da bude. Iako je podmlađivanjem junaka napravljen soft reboot u serijalu o Kokou, ova cela stvar ostaje sveža i što se mene tiče, rado bih nastavio da gledam i ovu galeriju podmlađenih junaka.

* * * / * * * *

Friday, April 13, 2018

RAMPAGE

RAMPAGE Brada Paytona je praktično kopija SAN ANDREASa. Radili su ga isti scenaristi, isti reditelj, Rockmigra praktično istog junaka u identičnim situacijama. Jedina razlika je u tome što ovoga puta zgrade ne padaju oko Rocka od zemljotresa već od napada džinovskih zveri koje su mutirale pod uticajem patogena koji je razvijala zla korporacija na svemirskoj stanici a onda ga rasula po SAD kad se u kosmosu desila havarija.

Rock ovde ne samo da ponavlja rolu iz SAN ANDREASa, samo je ovog puta on zoolog a ne bolničar, već ponavlja i neke situacije. U nekoliko navrata vozi helikopter (kao što i u JUMANJIju imamo preslikanu sekvencu iz SAN ANDREASa) i u finalu se nalazi u soliterima koji se ruše. POnovo ide s jednog na drugi kraj Amerika. Tamo je spasavao suprugu i kćer, ovde spasava svog mutiralnog ljubimca, džinovsku albino gorilu.

Koliko su ti filmovi je slični je gotovo dementno i nažalost to je publici jasno tako da RAMPAGE na američkim blagajnama neće ponoviti uspeh SAN ANDREASa. I to je dobro. Rock je od mišićavih heroja koje je američki film imao kroz istoriju sasvim sigurno daleko najbolji glumac i oko toga nemam nikakve dileme. I uprkos tome što on već skoro dve decenije ima stabilnu karijeru, isto tako nema nikakve sumnje da do sada nije dostigao one vrhunce koje su imali Stallone ili Schwarzenegger. Rock ima dobrih i ozbiljnih uloga, ima dobrih i ozbiljnih filmova, ali nema signature rolu još uvek. To ne znači da on karijeru vodi nemarno, uostalom, to potvrđuju i rezultati s blagajni i činjenica da ima HBO seriju uporedo sa ovim budalaštinama, ali nema spora da je ušao u jedan niz jednoličnih filmova koji su do apsurdnog nivoa slični.

U tom smislu, RAMPAGE je odlazak korak dalje od transformacije koju su izazvali JAWS i STAR WARS kada su izašli i omogućili da B-sižei dobiju A-tretman. Ovde međutim, C-siže dobija A-tretman. U pogledu ideje RAMPAGE nema puno veze sa igrom. Čak bih rekao da je igra bila negde zdravija baš zbpg toga što nije imala ovako razvojen backstory. Naime, RAMPAGE ima backstory koji je na nivou SHARKNADO filmova. To su ideje koje su na nivou Lloyda Kaufmana, nekoliko nivoa ispod Williama Castlea i zaista deluje apsurdno da to bude okosnica major filma koji otvara letnju sezonu.

Dok je razumljivo da neki očajnici žele da se izbore za svoje mesto pričom o džinovskim mutiranim životinjama, u slučaju Rocka i Warner Brothersa i cele mašinerije to deluje zaista besmisleno i dekadentno. Brad Peyton je Rockov svojevsrni kućni reditelj i on sve to radi na onom svom nivou od kog se decenijama ne odmiče.

Nota bene, džnovske životinje imaju osobine svirepih kaijua ali nažalost nisu onoliko effekte kao što bi morale biti u savremenom filmu. Iako Peyton pokušava da deluje uznemirujuće kroz akcije monstruma, RAMPAGE uvek ostaje nekako nedorečen u pogledu ripper efekta jer se stvari uvek nekako vrate pod PG okrilje i iz pretnja u avanturističku inidanajonesovsku dimenziju.

Rock je, i to govorim po ko zna koji put, zbilja neverovatna pojava. Kad se pojavi na ekranu nešto se desi. Filmičan je, i zbog svog tela i zbog celokupnog habitusa, i u filmu ima nekih zgodnih scena i zabavnih detalja. Međutim, ukupan utisak je da je ovo sve vrlo lazy i nedovljno maštovito za nivoe treša kojima stremi. Pre RAMPAGEa je išao trejler za THE MEG i to je delovalo podjednako idiotski ali opet nekako svežije (ne samo zbog osvežavajućeg efekta vode u kojoj megalodon pojavljuje) i primerenije tom C-konceptu jer je po svim parametrima to B-film.

Jako je važno što je sjajni A QUIET PLACE uspeo da obrani prvo mesto top-liste od RAMPAGEa i da pokaže kako ovakce stvari više ne prolaze tako lako i nadam se da će to biti jasan signal Rocku da malo koriguje svoju kurs jer samo na taj način može doći do svog TERMINATORa, ROCKYja, RAMBA ili PREDATORa ili barem LAST ACTION HEROa.

* * / * * * *

COVER VERSIONS

COVER VERSIONS Todda Bergera je triler koji preuzima strukturu RASHOMONa i pookušava da je aplicira na relativni kamerni triler o ubistvu čiji su sudionici bili članovi jednog benda. Priče svakog od članova benda se bino razlikuju i naravno malo po malo odaju celu sliku dgađaja.

Berger pokušava da kroz hemiju benda i različite ambicije koje ima svaki od članova u odnosu na svoju ulogu u samoj grupi pokušava da izgradi nekakav power dynamic koji se ispoljio unutar ovog slučaja. 

Bergerov film nikada ne uspeva da zaživi kao punokrvni krimić odnosno misterija, kao ni punokrvni film o rokenrolu, ili studija karaktera. Ali od svega toga pomalo uspeva da postigne tako da na kraju on jeste mlaka misterija, mlada priča o rokenrolu a nažaost ponajmanje studija karaktera.

Uprsko tome što sećanje nepouzdanih naratora može biti dobro rešenje za iskazivanje karaktera, njihove transformacije iz priče u priču su suviše velike da bi se iz jedne u drugu mogao razbviti kontinuitet karaktera.

No, film je prijatan, vlago zanimljiv i mogu da ga zamislim kako na televiziji zabavlja gledaoce sa malim očekivanjima od krimića.

* * / * * * *